Марксова теорија класа је централни елемент марксистичке мисли, који се односи на друштвену стратификацију и сукоб за које су Карл Маркс и Фридрих Енгелс тврдили да представљају дефинишућу одлику људске историје, а посебно су изражени у капитализму. За Маркса, класа је група људи дефинисана њиховим односом према средствима за производњу — објектима, алатима, земљом и ресурсима помоћу којих се производе добра једног друштва. Тврдио је да је историја у основи прича о класном сукобу, у којој Владајућа класа, која поседује и контролише средства за производњу, експлоатише потчињене класе које их немају.
У капиталистичком друштву, Маркс је идентификовао две основне класе: буржоазију (капиталистичку класу), која поседује средства за производњу, и знатно бројнији пролетаријат (радничку класу), која мора да продаје сопствену радну снагу да би преживела. Овај однос је инхерентно експлоататорски, јер капиталисти извлаче вишак вредности из рада радника. Овај економски антагонизам је корен класне борбе, која би, по Марксовом мишљењу, на крају кулминирала пролетерском револуцијом. Видео је пролетаријат као јединствену „посебну класу” чији ће историјски услови и интереси довести не само до рушења буржоазије, већ и до укидања свих класних разлика и стварања бескласног друштва.
Марксова анализа је такође обухватала и друге класе и слојеве, попут ситне буржоазије (малих предузетника и професионалаца), сељаштва и лумпенпролетаријата (декласираних и социјално маргинализованих). Ове групе је посматрао као прелазне или међукласе, често политички нестабилне и у крајњој линији подређене главном сукобу између буржоазије и пролетаријата. Кључни принцип његове политичке теорије била је самоеманципација радничке класе, тврдећи да пролетаријат мора извојевати сопствено ослобођење кроз сопствену организовану борбу, уместо да га ослобађају добронамерни спасиоци или елитне групе.
Основни концепти
Дефиниција класе мини|усправно|Карл Маркс Према Халу Дрејперу, Карл Маркс никада није дао потпуну дефиницију „класе” у једном, посебном тексту, али се његово схватање доследно показује кроз целокупно његово дело. За Маркса, класа није одређена приходом, занимањем или друштвеним статусом, већ односом групе према средствима за производњу. У сваком датом друштву, кључна разлика је између оних који поседују средства за производњу богатства и оних који их не поседују. Класа власника чини владајућу класу, док су остали експлоатисане класе. Ова подела није статична социолошка категорија, већ динамичан друштвени однос укорењен у производном процесу. Специфичан облик овог односа дефинише економски и политички карактер сваке историјске епохе. У капитализму, на пример, дефинишући однос је између најамног радника и послодавца радне снаге, однос који претпоставља класу власника и класу радника без својине.
Марксова дефиниција класе у капитализму укорењена је у двоструком раздвајању својственом његовом начину производње. Прво је раздвајање између јединица производње, где је друштвена производња спрегнута са приватном апропријацијом. Појединачна предузећа, иако међузависни делови система друштвене производње, у приватном су власништву, а њихови производи су робе намењене продаји на тржишту. Друго, фундаменталније раздвајање јесте раздвајање „непосредних произвођача” од средстава за производњу. Ова историјска експропријација ствара класу радника без својине који су принуђени да продају своју радну снагу капиталистичкој класи у замену за најамнину, однос који се непрестано репродукује деловањем капиталистичког система.
Маркс је разликовао „класу по себи” () и „класу за себе” (). „Класа по себи” је група која дели заједнички однос према средствима за производњу, али нема колективну свест о својим заједничким интересима или улози. Она постаје „класа за себе” када постигне политичку организацију и свест о свом положају и историјским циљевима. Ова трансформација, тврдио је Маркс, одвија се кроз процес класне борбе.
Класна борба и револуција Марксова теорија тврди да је „историја свих досадашњих друштава историја класних борби”. Овај непрекидни сукоб између експлоататорских и експлоатисаних класа примарни је покретач историјских промена. Маркс је разликовао политичку револуцију од социјалне револуције. Политичка револуција мења структуру власти или преноси моћ између фракција исте владајуће класе. Социјална револуција је, међутим, фундаменталнија трансформација која укључује пренос државне власти на нову класу, која затим преобликује друштво према сопственим интересима и успоставља нови начин производње.
Класа која преузима власт мора, у првим тренуцима, освојити политичку власт како би свој интерес представила као општи интерес. Крајњи циљ пролетерске револуције је стварање бескласног друштва. Рушењем буржоазије, пролетаријат би „почистио услове за постојање класних антагонизама и класа уопште, и тиме ће укинути сопствену превласт као класе”. За Маркса, дефинишуће начело његове теорије била је пракса пролетерске револуције и теорија и пракса класне моћи.
Класа и политичко представљање Иако је Марксова темељна анализа дефинисала класе према њиховом економском положају, његово разматрање начина на који ове класе делују у политичкој сфери сложеније је и еволуирало је током његове каријере. Ово је посебно видљиво када се упореде његови ранији и каснији радови. У Комунистичком манифесту, написаном у време револуционарног оптимизма, Маркс и Фридрих Енгелс представљају модел ескалирајуће класне поларизације, где се друштво „све више цепа на два велика непријатељска табора”: буржоазију и пролетаријат. У овом моделу, очекује се да саме економске класе постану директни политички актери, док се пролетаријат организује у политичку партију ради остваривања сопствених интереса. Манифест идентификује неколико историјских тенденција које би покретале овај процес, укључујући деквалификацију рада, концентрацију радника у фабрикама, све већу прекарност њихове егзистенције и силазну социјалну мобилност ситне буржоазије.
Међутим, у каснијим радовима попут Осамнаестог бримера Луја Бонапарте, који анализира сложене класне борбе у Француској након 1848. године, Марксов модел постаје нијансиранији. Овде је идеја о класама које делују директно као монолитне политичке снаге замењена сложенијим концептом политичког „представљања”. Политичке снаге активне у борби — партије, парламентарне фракције, војне вође и књижевне личности — виде се као представници интереса различитих друштвених класа. Овај однос није једнозначан; политичка група може представљати класу, а да њени чланови не потичу из те класе, а сама класа можда свесно не подржава своје представнике. На пример, Марксова анализа успона Луја-Наполеона Бонапарте показује га као представника атомизованог, конзервативног ситног сељаштва, класе неспособне да представља саму себе и којој је стога потребан спољни ауторитет да делује у њено име. Ова анализа истиче могућност радикалног раскорака између класе и њених политичких представника, као када је француска буржоазија, страхујући од нереда, „осудила парламентарну борбу [сопствених представника] као ремећење поретка”. Концепт представљања у Марксовом делу стога није једноставан механизам изражавања, већ пре означава место сложеног, често противречног односа између економских класа и политичких актера.
Класе у капиталистичком друштву У капиталистичком друштву, Маркс је идентификовао две главне, антагонистичке класе дефинисане њиховим односом према средствима за производњу. То су буржоазија (власници) и пролетаријат (радници). Такође је анализирао неколико других класа и друштвених слојева који су заузимали средње или маргиналне положаје у друштвеној структури.
Буржоазија мини|Одлазак буржуја (1889), Жан Беро Буржоазија, или капиталистичка класа, јесте класа која поседује средства за производњу и запошљава најамни рад. Историјски, буржоазија је одиграла револуционарну улогу рушењем феудалног система и развојем индустријског капитализма, који је enormно проширио производне снаге човечанства. Међутим, у Марксовој анализи револуција 1848. године, закључио је да је буржоазија, посебно у Немачкој, постала контрареволуционарна снага. Плашећи се успона пролетаријата више него што је желела да доврши сопствену демократску револуцију против апсолутистичких остатака, буржоазија је радије правила компромис са старим поретком.
Ова „теза о неспособности” постала је централни део Марксове теорије: да каснија буржоазија више није способна да изведе доследну демократску револуцију, задатак који би сада припао пролетаријату и његовим савезницима. Маркс је тврдио да, развијајући индустрију, буржоазија истовремено производи сопствене „гробаре” — пролетаријат. Достиже се „прекретница” у којој страх буржоазије од политичке моћи пролетаријата надмашује њен порив за даљим ширењем, чинећи је реакционарном класом.
Пролетаријат мини|Четврти сталеж (1901), Ђузепе Пелица да Волпедо Пролетаријат је индустријска радничка класа, која нема власништво над средствима за производњу и принуђена је да продаје своју радну снагу капиталистима за најамнину.
Економска дефиниција У Марксовој специфичној економској дефиницији, појам пролетаријат није синоним за све најамне раднике. Односи се на радничку класу својствену капитализму, чији рад производи вишак вредности у процесу робне производње. Ово укључује раднике који нису непосредно ангажовани у мануелном или индустријском раду. Марксов концепт „колективног радника” () обухвата све раднике чији рад доприноси производњи робе, укључујући оне који обављају интелектуалне, надзорне или транспортне улоге. Уредник је, на пример, једнако део овог колектива као и бродски монтер. У својим ширим политичким списима, међутим, Маркс је често користио „пролетаријат”, „радници” или „радничка класа” да означи ову основну класу и њен рубни појас других најамних радника.
„Посебна класа” Маркс и Енгелс су видели пролетаријат као јединствено револуционарну класу модерног доба, из неколико историјских разлога:
Склоност организовању: Услови индустријске производње окупљају раднике у великом броју, учећи их дисциплини и сарадњи. Сам капитализам „окупља буржује и пролетере”, приморавајући радничку класу да се организује. Интереси усклађени са борбом: Основне економске и социјалне потребе пролетаријата систематски су осујећене капитализмом. Борба за одбрану својих интереса као класе приморава га да оспори темеље система. Тенденција ка антибуржоаским институцијама: Организована борба радничке класе инхерентно се супротставља правима приватне својине, јер инсистира на друштвеној одговорности за све виталне аспекте живота, од надница и услова рада до здравства и образовања. Способност за милитантност: Услови егзистенције пролетаријата, као класе отуђене од производа свог рада и средстава за производњу, гурају га ка упорној смелости и милитантности у критичним фазама борбе. Друштвена тежина и стратешки положај: Пролетаријат је једина класа са колективном моћи да заустави и реорганизује производњу, јер се налази на „полугама економске моћи”. Оваплоћује друштвени програм: Класни положај пролетаријата објективно упућује на програм који разрешава противречности капитализма: укидање приватне својине и стварање демократски организованог друштва.
Ово гледиште није било засновано на идеализацији радника, које су Маркс и Енгелс често критиковали, већ на анализи објективне улоге пролетаријата као класе у процесу историјске промене. Пролетаријат, као „најнижи слој нашег садашњег друштва”, не може да еманципује себе, а да не еманципује цело човечанство.
Сазревање и „буржоазификација”