Друштвено чишћење () је групно убијање засновано на припадности друштвеној групи, које се састоји од елиминације чланова друштва који се сматрају непожељнима, укључујући, али не ограничавајући се на бескућнике, криминалце, децу улице, старе особе, сиромашне, слабе, болесне, нејаке и особе са инвалидитетом. Ова појава је узрокована комбинацијом економских и друштвених фактора, а убиства су нарочито присутна у регионима са високим нивоом сиромаштва и неједнакости богатства. Починиоци су обично из исте заједнице као и жртве и често су мотивисани идејом да жртве представљају терет за ресурсе друштва. Напори националних и локалних власти да зауставе ова убиства углавном су били неефикасни. Влада и полицијске снаге су често умешане у убиства, посебно у Африци, Азији и Јужној Америци.

Узроци

Африка У афричким земљама, друштвено чишћење готово увек има облик лова на вештице, што је најчешће у подручјима са лошим економским условима. Постоји неколико друштвених и економских теорија о томе зашто су такви услови настали и довели до оптужби за вештичарење, укључујући ратовање, природне катастрофе, неравномеран развој и веће силе глобализације. Већина научника се слаже да је узрок напора за друштвеним чишћењем резултат „интеракције економских услова и културних фактора”. Све ове теорије морају бити повезане са ширим друштвеним трендовима, укључујући девалвацију и друштвену маргинализацију жена, као и пребацивање кривице на појединце за сопствене економске несреће, уместо препознавања глобалних и локалних економских сила у игри. Међутим, неколико научника је нагласило улогу спољних група и околности повезаних са овим убиствима, оспоравајући идеју да су она просто културна норма.

Економски У многим земљама, неједнакости прихода довеле су до друштвених тензија и климе „међусобног неповерења”. Богати и моћни се перципирају као да су своје богатство стекли „злим уметностима”, док се економски угрожени оптужују за одговорност за несреће заједнице. Постоје и докази да су узроци друштвеног чишћења повезани са глобализацијом и економском либерализацијом, „у мери у којој су читаве популације лишене средстава за живот, заједнице разорене, економске неједнакости продубљене и људи приморани да се такмиче за све мање ресурса.” Многе афричке заједнице су дестабилизоване приватизацијом општинског земљишта, девалвацијом локалне валуте и укидањем јавних услуга. Понекад су ови већи економски трендови повезани са конкретнијим догађајима. На пример, у јужном Зимбабвеу, насилни ратови су довели до тога да су одређена подручја занемарена у развојним напорима, што је довело до недостатка ресурса и повећања неједнакости у богатству у тим областима. У Танзанији, научници су пронашли позитивне корелације између екстремних падавина (и поплава и суша) и великих негативних шокова прихода и глади. Ови периоди су статистички повезани са повећањем броја убистава вештица.

Културни Неколико културних објашњења за друштвено чишћење у Африци повезано је са религијом. Једно од њих, које су научници понудили, јесте присуство пентекосталаца, чији је фокус на окултном проширен путем медија и повећао друштвену анксиозност. Забележено је да пентекосталци проповедају везе између болести и ђавола, што се снажно комбиновало са постојећим домородачким веровањима, посебно у Кенији, Гани, Нигерији и Танзанији. У Танзанији, позитивна корелација постоји између убистава вештица и подручја у којима становништво практикује традиционалне религије, где је веровање у вештичарење снажно. Иако су научници сугерисали да је присуство ових веровања важно јер показује чињеницу да починиоци генерално верују да њихове жртве упражњавају вештичарење, они такође препознају чињеницу да популације са традиционалним религијским веровањима често имају низак социо-економски статус, што подржава тврдњу да је сиромаштво и даље примарни фактор у мотивисању убистава.Federici 2010

Латинска Америка Најраширенији мит о друштвеном чишћењу у Латинској Америци је да су та убиства повезана са употребом дрога. Међутим, ова појава је већа од проблема дроге и повезана је са државном идеологијом, културом насиља и неравноправном расподелом богатства.Ordoñez 1996. У Колумбији посебно, економски фактори објашњавају многе разлоге иза ових убистава, али су такви фактори додатно „погоршани спољним политичким и економским притисцима Сједињених Држава”.

Економски Латинска Америка има изузетно велики број појединаца који живе испод линије сиромаштва, а ови појединци се углавном окривљују за своје сиромашно стање. Многи од ових појединаца су у критичном сиромаштву, што значи да немају ни способност да обезбеде храну и склониште. Ово критично сиромаштво је повезано са стопама инфлације које су довеле до повећања трошкова живота и да је минимална плата једва довољна за преживљавање. Од 1990-их, јаз између богатих и сиромашних се повећао, а средства за социјалне програме и јавне услуге су смањена, док су средства за безбедносне снаге за заштиту „имућних од неимућних” утростручена у самој Колумбији.

Култура насиља

Историја Латинске Америке дуго је оптерећена политичким насиљем, које се временом претворило у класно насиље. Упркос углавном формално демократским владама, „наслеђе ауторитаризма” остаје, а присуство „оружаних актера” је преовлађујуће као резултат дуге историје насиља између војних, паравојних и герилских група. Присуство културе насиља имало је различите ефекте на поткласу у земљама Латинске Америке. Војска, а посебно полиција, познате су по томе што користе насиље да би нанеле штету грађанима, уместо да их штите.

Приватне „одметничке” безбедносне снаге такође су користиле насиље против сиромашних са идејом промовисања закона и реда, посебно у Колумбији, Гватемали и Перуу. Иако су многе герилске групе много мање насилне него када су првобитно настале, оне су присутне и представљају додатни извор насиља, нарочито у Колумбији. Тензије између политичких група довеле су до тога да ове герилске групе, влада и одметнички актери сумњају да сељаци сарађују са њиховим непријатељем и да их застрашују како би напустили земљу на селу и преселили се у град. Други сиромашни рурални становници били су приморани да оду због општег насиља или недостатка јавних услуга. Насиље на локалном нивоу је такође изузетно често од стране организованих криминалаца, као што су уличне банде, нарко-босови, одметничке правосудне групе и локалне цивилне патроле.

Када су сиромашни становници приморани да се преселе у град, често морају да прибегну проституцији, криминалу или просјачењу у гетима унутрашњих градова, што их ставља у изузетно рањив положај у присуству ових насилних група. Мушкарци се посебно још више урањају у културу насиља, јер се многи придружују бандама како би избегли „друштвену искљученост и економску обесправљеност” и успоставили осећај идентитета и мужевности. Коначно, насиље постоји и на нивоу мањем од заједнице: у дому. Деца су често жртве „физичког, менталног и сексуалног злостављања од стране одраслих чланова сопствених породица”. У Гватемали, друштвено чишћење се дешава у „позадини геноцида”, а стопе убистава су и даље изузетно високе након „три деценије оружаног сукоба” током Грађанског рата у Гватемали.

Насиље широм региона довело је до ерозије друштвеног капитала, што су становници Колумбије описали као да укључује „'друштвено неповерење', 'недостатак јединства', 'страх' и 'недостатак друштвених институција'”.McIlwaine and Moser 2001,

У Шпанији Шпанија је пре колонизације показала друштвене обрасце који су обликовали живот у Шпанији у погледу предрасуда и дискриминације. Дискриминаторна пракса шпанског законодавства довела је до одређеног кастинског система у погледу оних са или без части. Штавише, нечија репутација и начин на који се према њима поступало заснивали су се на аспектима као што су част, легитимитет и limpieza de sangre, предрасудни маркер који указује на чистоћу крви, повезан са породичном лозом и одређује како ће се друштво опходити према појединцу.Johnson and Lipsett-Rivera 1998, Chapter 4. „Историјска значења части укључивала су оне културно специфичне начине на које су Шпанци одувек рационализовали дискриминацију због недостатака у рођењу (нелегитимно, неплемићко), религији (некатоличко) и раси (небело).” Та дискриминаторна институција, заснована на тим концептима части, limpieza и легитимитета, изражена је кроз законодавство тадашње шпанске владе.

Пример је 1414. године, када је папа Бенедикт XIII одобрио статут Colegio Mayor de San Bartolomé, у Саламанки, у Шпанији, који је повезао те концепте кроз политику пријема у школу. Они који су примљени у школу морали су да докажу да имају чисту крв, а не јеврејско, маварско или јеретичко порекло.

У колонијалној Латинској Америци Концепт limpieza de sangre, или чистоће крви, коришћен је у друштвима Шпаније и Португала, настао из иберијске културе, где се репутација наслеђивала од предака. Ако би се утврдило да је неко јеврејске, преображене јеврејске или муслиманске расе у својој породичној лози, то се сматрало мрљом на његовом пореклу. Сходно томе, нечије порекло је одређивало његову репутацију и друштвени положај, утичући на друге аспекте као што су приступ образовању, каријери и браку за даље генерације. Ово је постало познато као култура части, која је почивала на таквој репутационој генеалогији која је дефинисала како су појединци поштовани.

Limpieza de sangre утицао је на живот сваког појединца у шпанским и португалским колонијама, укључујући степен искључивости и расне дискриминације. Када је Европа дошла да колонизује „Нови свет”, ова етика части и limpieza de sangre је подразумевала да су они са крвљу која нема чистоћу по европским стандардима инфериорни. Европљани су били на „врху” друштвене структуре, а сви који нису били идентични по крви били су инфериорни. Као колонисти, претпостављени инфериорни су били колонизовани и тако, због ове културе части, постали жртве ове дискриминације. Иако су временом асимилација, мешање раса и адмикстура закомпликовали овај концепт друштвеног чишћења, идеали „чистоће крви” су опстали, а елитом се сматрало европско и хришћанско порекло.

Освајање домородачких народа у Латинској Америци ојачало је ове идеале. Рањивост идентитета у колонијалној Америци уступила је место одбрани части, осим за елиту и оне на власти, обично колонисте. Будући да је степен части који су појединци опажали био репутацион, људи су осећали потребу да буду потврђени од стране друштва или оних са добрим друштвеним статусом кроз потчињавање датим стандардима које је њихово место захтевало. Тежња за овом чашћу довела је до многих спорова, као и страха од одбацивања од стране друштва и губитка свог места.

Упркос овим дуготрајним стандардима, током пост-колонијализма идеали Латинске Америке су се променили са независношћу и растом демократских вредности. Тиме су се променили култура части и поштовање према онима са чистом крвном лозом. Људи су почели да друштвено укључују оне који су раније сматрани инфериорним.

У Бразилу

Жртве и методе Најчешћа жртва убиства у Бразилу је млад, црн мушкарац који живи у фавели, бразилској сиротињској четврти. Ови младићи су обично, или се претпоставља да су, чланови банди и криминалци. Насиље и убиства су најчешћи у подручјима која су економски угрожена и друштвено маргинализована. Жене су често мете по асоцијацији, иако су ефекти друштвеног чишћења и насиља над женама углавном одсутни у постојећим истраживањима. Убиства су често на јавним местима, а жртве буду претучене или упуцане на улици. Полицијске групе понекад једноставно уђу у заједницу у великом оклопном возилу званом „caveirão” и почну да пуцају. Ово возило доприноси „анонимности и некажњивости починилаца”.

Починиоци и мотивације