Pelargonium peltatum је пузава љубичаста вишегодишња биљка са пет плитко или дубоко урезаних, кружних до срцоликих, донекле меснатих листова, понекад са полукружном траком другачије боје, која припада породици здраваца (Geraniaceae). Носи штитасте цвасти са 2 до 10 белих до љубичастих, билатерално симетричних цветова, од којих сваки има „остругу” која је спојена са цветном дршком. Позната је под неколико народних имена, укључујући бршљанолисну мушкатлу и висећу мушкатлу. Потиче из Капских провинција у Јужној Африци. У свом природном станишту цвета током целе године, али најинтензивније од августа до октобра.
Опис Бршљанолисна мушкатла је вишегодишња биљка која пузи преко околне вегетације, а њене донекле сукулентне, танке и глатке стабљике, дебљине 3—10 mm (0,12—0,40 инча), могу достићи дужину од око 2 m (7 стопа).
Листови су наизменично распоређени дуж стабљике, али понекад изгледају као да су наспрамни. Листови имају широке овалне до троугласте залиске (стипуле) дужине око 7 mm и ширине 4 mm, лисну дршку дужине 0,5—5,5 cm, и длакаве или голе, зелене до сивкасто-зелене лисне плоче, понекад са полукружном траком другачије боје. Листови су мање или више меснати, кружног до срцоликог облика, у просеку 3 cm дуги и 5 cm широки (пун распон 1—6,75 cm × 1,75—8,75 cm). Лисна плоча има пет плитких или дубљих оштрих или тупих режњева који се радијално шире из једне тачке са целим рубом.
Цветови Штитасте цвасти налазе се на врху цветне стабљике дужине око 6,5 cm (пун распон 4—8,5 cm) која је прекривена дугим меким длачицама или је гола. На врху цветне стабљике налазе се дуге, мекано длакаве, овалне до копљасте брактеје дужине око 3 mm и ширине 2 mm, које носе два до десет цветова без мириса. Сваки цвет се налази на дугој мекано длакавој цветној дршци дужине 1,75—5 mm. Дуга, мекано длакава цветна цев (хипантијум), коју је понекад тешко разликовати од цветне дршке, дуга је у просеку 3 cm (пун распон 2—4,25 cm). Пет слободних, љубичастих до светлозелених чашичних листића су копљастог облика, прекривени дугим меким длачицама са спољне стране, у просеку дуги 11 mm (пун распон 7,5—14 mm). Пет слободних круничних листића су лопатастог облика, беличасте, бледоружичасте, ружичасто-љубичасте или љубичасте боје.
Два горња крунична листића понекад имају љубичасте ознаке, савијају се уназад под углом од приближно 90° и у просеку су 21 mm дуга и 9 mm широка (пун распон 15—27 mm × 6—12 mm). Три доња крунична листића се благо савијају уназад и у просеку су 17 mm дуга и 6 mm широка (пун распон 13,5—21 mm × 3,5—7,5 mm). Десет филамената је спојено у цев дужине око 2 mm, док слободни делови филамената варирају у дужини унутар истог цвета, између 2 и 11 mm. Само пет до седам филамената носи љубичасту прашницу дугу око 2 mm, чак и код тек отворених цветова (прашнице брзо опадају), при чему су две горње на знатно краћим филаментима.
Вунасто длакави плодник је дуг око 4 mm и на врху има длакав или го, око 5 mm дуг стубић који носи пет жигова дужине око 3 mm. Ови женски цветни делови се развијају у суви плод који пуца (шизокарпијум), чијих пет делова (мерикарпијума) појединачно чине грубо длакава овална основа дуга око 7 mm и реп дуг око 3 cm. Основе ових мерикарпијума садрже по једно голо, смеђе, елипсасто семе дужине око 5 mm и пречника 2 mm.
P. peltatum има девет хомологних сетова хромозома (2n=18).
Таксономија upright=1.35|мини|Акварел који приказује врсту Pelargonium peltatum, насликао 1701. године Јан Монинкс Бршљанолисну мушкатлу први је описао Карл фон Лине, на основу примерка који је растао у башти Џорџа Клифорда III, у својој револуционарној књизи Species Plantarum из 1753. године, назвавши је Geranium peltatum. Када је Шарл Луј Л'Еритје де Брутел установио нови род, Pelargonium, у књизи Вилијама Ејтона Hortus Kewensis, објављеној 1789. године, преместио је врсту и направио нову комбинацију P. peltatum. Касније, 1792. године, Л'Еритје је такође описао сличну форму и назвао је Pelargonium lateripes. Године 1796, енглески ботаничар Ричард Ентони Солзбери преименовао је P. lateripes у P. hederaefolium, што је стога сувишно име. Хенри Кренк Ендруз је у првом тому своје монографије о роду Geranium, објављеном 1805. године, издвојио P. peltatum var. variegatum, као и G. hederinum var. flore albo и var. variegatum. У другом тому који је изашао 1806. године, додао је P. peltatum var. superbum и G. hederinum var. zonales. У својој студији Geraniaceae, Роберт Свит описао је две форме које је назвао P. scutellatum и P. pinquifolium, мада је сугерисао да би ова друга могла бити хибрид. Године 1824, Огистен Пирам де Кандол у свом главном делу Prodromus Systematis Naturalis Regni Vegetabilis описао је P. lateripes var. albomarginatum и var. walneri, као и P. peltatum var. zonatum. Исте године, Јохан Центуријус Хофмансег дао је опис за P. glabrum. Свит је 1826. године у свом делу Hortus Brittanicus описао још три форме, које је назвао P. lateripes var. roseus, var. viridifolium и var. zonation. Године 1835, Кристијан Фридрих Еклон и Карл Лудвиг Филип Зејхер креирали су нови род, Dibrachya, који су базирали на секцији коју је Свит раније установио, и направили нове комбинације D. peltata, D. scutellata и D. clypeata. Ернст Готлиб фон Штојдел преместио је последњу у Pelargonium стварајући P. clypeatum. Вилијам Хенри Харви у делу Flora Capensis из 1860. године направио је нове комбинације P. peltatum var. scutellatum, var. clypeatum и var. glabrum. Жан Батист Сен-Лаже променио је 1880. године име P. lateripes у P. lateripedatum, што је сувишно име. Године 1890, Роберт Браун описао је P. saxifragoides. Ото Кунце је 1891. године установио род Geraniospermum и направио нову комбинацију Geraniospermum peltatum. Као део свог опсежног третмана неколико биљних породица из 1912. године, Рајнхард Густав Паул Кнут описао је форму из Пондоланда као P. bachmannii.
Марија Оливије и Ј. Ј. А. ван дер Валт 1984. године сматрали су бршљанолисну мушкатлу полиморфном врстом која укључује биљке које се разликују по степену сукулентности стабљика и листова, облику (кружни или срцолики), дубини уреза између режњева, и присуству траке другачије боје на лисној плочи. Закључили су да неколико имена одговара баштенским хибридима, тј. P. hederinum и његови варијетети flore albo, variegatum и zonale, P. lateripes var. roseum, viridiflorum и zonation, P. peltatum var. superbum и var. variegatum, P. saxifragoides и коначно P. pinquifolium. Идентитет P. glabrum и P. bachmannii није се могао утврдити јер се тип није могао идентификовати. Преостале форме све прелазе једна у другу, тако да се не могу одржати као засебни таксони и све су синоними за P. peltatum.
Pelargonium peltatum је сврстана у секцију Ciconium. Студија која је упоређивала хомологну ДНК указује да су чланови групе коју чине P. acraeum, P. ranunculophyllum, P. alchemilloides, P. multibracteatum, P. tongaense, P. barklyi, P. articulatum, P. frutetorum, P. inquinans, P. acetosum, P. zonale, P. aridum, "P. socotrana", P. quinquelobatum и P. peltatum најближи сродници.
Научно име врсте peltatum потиче од латинске речи pelta, што значи мали штит у облику полумесеца, и значи „која носи штит”, што је референца на листове налик штиту, пошто је лисна дршка причвршћена за центар лисне плоче. Народно име на африкансу је „kolsuring” (што значи купусова киселица) и односи се на кисели сок биљке.
Распрострањеност, станиште и екологија Природна распрострањеност бршљанолисне мушкатле обухвата делове провинција Западни Кејп, Источни Кејп, Квазулу-Натал и Мпумаланга у Јужној Африци. Врста је побегла из узгоја у климатским условима који су донекле слични Јужној Африци, укључујући Калифорнију, Мексико, Порторико, Хондурас, Еквадор и острва Галапагос, Шпанију и Канарска острва, Португал и Азорска острва, Француску, Италију и Грчку. Може се понашати као приличан коров.
У природи се пење преко жбуња на сувим каменитим падинама или дуж обале на добро дренираним земљиштима.
Гусенице лептира Cacyreus marshalli, Cacyreus dicksoni, и Cacyreus tespis једу стабљике врста из рода Pelargonium. Пчеле дрводаље могу бити важни опрашивачи јер често посећују цветове.
Очување Бршљанолисна мушкатла се сматра врстом за коју постоји најмања брига због њене велике распрострањености и стабилне популације.
Узгој Године 1700, Вилем Адријан ван дер Стел, гувернер Капске колоније, пренео је бршљанолисну мушкатлу у Холандију. Сер Франсис Мејсон послао је ову врсту у Велику Британију 1774. године. P. peltatum је коришћена за развој многих баштенских хибрида који се називају „бршљанолисним мушкатлама”. Врста и њени хибриди се веома лако размножавају узимањем резница. Најбоље расте на добро дренираним подлогама као што су песковита или иловаста земљишта, није осетљива на киселост тла и отпорна је на сушу, али не толерише сенку ни мраз. Бршљанолисна мушкатла се узгаја у великим размерама за пејзажно уређење и као украсна биљка за употребу у баштама и контејнерима, а користи се и као кућна биљка.
Употреба Листови бршљанолисне мушкатле могу се јести као поврће и имају пикантан укус. Од круничних листића може се направити плавичаста боја за текстил.
Референце
Спољашње везе Фотографије врсте Pelargonium peltatum
peltatum Категорија:Ендемска флора Капских провинција Категорија:Пузавице Јужне Африке Категорија:Баштенске биљке Категорија:Биљке описане 1753.