мини|Пјетро Отобони, последњи носилац титуле кардинала нећака; насликао га је Франческо Тревизани.
Кардинал нећак (; ;. Sonnenschein. ; ; )Signorotto and Visceglia, 2002, p. 114. Модерна француска академска литература користи термин „cardinal-neveu”. био је кардинал којег је именовао папа који му је био рођак. Пракса стварања кардинала нећака настала је у средњем веку, а врхунац је достигла током 16. и 17. века. Последњи кардинал нећак именован је 1689. године, а пракса је укинута 1692. године.Bunson, Matthew. 1995. "Cardinal Nephew". . Crown Trade Paperbacks. . Реч непотизам првобитно се односила специфично на ову праксу, када се појавила у енглеском језику око 1669. године.Оксфордски речник енглеског језика као свој први цитат наводи запис Самјуела Пипса о породичном читању дела Грегорија Летија Il Nipotismo di Roma, or, The History of the Popes Nephews: from the time of Sixtus IV, anno 1471, to the death of the late Pope Alexander VII, anno 1667. 9. 2003. "Nepotism" Од средине Авињонског папства (1309–1377) до антинепотистичке папске буле папе Иноћентија XII, Romanum decet pontificem (1692), папа без кардинала нећака био је изузетак, а не правило.Све до Иноћентија XII, једини други изузеци били су папе који нису именовали кардинале: Пије III, Марцел II, Урбан VII, Лав XI) и Хадријан VI (који је именовао само једног кардинала). Сваки ренесансни папа који је креирао кардинале именовао је неког рођака у Колегијум кардинала, а нећак је био најчешћи избор,Vidmar, John. 2005. . Видмар као изузетак наводи Николу V, који је именовао свог полубрата Филипа Каландринија 20. децембра 1448. (види: Salvator, 1998, "15th Century (1404–1503) "). иако је један од кардинала које је именовао Александар VI био његов рођени син.
Институција кардинала нећака развијала се током седам векова, пратећи развој историје папства и стилове појединачних папа. Од 1566. до 1692. године, кардинал нећак држао је куријалну функцију суперинтендента Црквене државе, познатог као кардинал нећак, па се ти термини понекад користе наизменично. Куријална функција кардинала нећака, као и сама институција, опала је како је расла моћ кардинала државног секретара, а световна моћ папа се смањивала у 17. и 18. веку.
Списак кардинала нећака укључује најмање петнаест, а можда и до деветнаест папаS. Miranda: Consistory of 1127 , цитирајући неке старије ауторе као што је Алфонсус Чаконијус (Alphonsus Ciacconius), наводи да је Анастасије IV (Корадо дела Субура) вероватно био нећак онога ко га је именовао, папе Хонорија II; међутим, модерни научници (Brixius, стр. 36 и 78; Klewitz, стр. 128; Hüls, стр. 128 и 201; Zenker, стр. 46–48) слажу се да је Корада за кардинала именовао Паскал II, и негирају или не помињу његову везу са Хоноријем II. (Гргур IX, Александар IV, Хадријан V, Гргур XI, Бонифације IX, Иноћентије VII, Евгеније IV, Павле II, Александар VI, Пије III, Јулије II, Лав X, Климент VII, Бенедикт XIII и Пије VII; можда чак и Јован XIX и Бенедикт IX, ако су заиста унапређени у кардинале; као и Иноћентије III и Бенедикт XII, ако су заиста били у сродству са онима који су их именовали); једног антипапу (Јован XXIII); и двојицу или тројицу светаца (Карло Боромејски, Гварин из Палестрине, и можда Анселм из Луке, ако је заиста био кардинал).
Историја
Пре 1566. мини|Авињонско папство (1309–1377) произвело је незапамћен број кардинала нећака.
Именовање кардинала нећака претходи хијерархијској надмоћи кардинала унутар Римокатоличке цркве, која је произашла из декрета папе Николе II из 1059. године, In nomine Domini, којим су кардинали бискупи установљени као једини електори папе, уз сагласност кардинала ђакона и кардинала свештеника.Miranda, Salvator. 1998. "Essay of a General List of Cardinals (112–2006) ". Први познати кардинал нећак је Лотарио (), старији, рођак папе Бенедикта VIII (1012–1024), изабран око 1015. године. Бенедикт VIII је такође именовао свог брата Ђованија (будућег папу Јована XIX) и свог рођака Теофилакта (будућег папу Бенедикта IX) за кардинале ђаконе.Miranda, Salvator. 1998. "General list of Cardinals: 11th Century (999–1099)". Први познати кардинал нећак након 1059. године је Анселм из Луке, нећак или брат папе Александра II (1061–1073), иако је до краја 12. века већина наводних случајева таквих именовања сумњива, било зато што веза између папе и кардинала није доказана, или зато што је кардиналски статус папиног рођака несигуран.За расправу о сумњивим случајевима види Списак кардинала нећака. Међутим, ван сваке сумње је да су унапређења папиних рођака у Колегијум кардинала била уобичајена у 13. веку.
Према историчару Џону Баргрејву, „према Сабору у Базелу, сесија 21, број кардинала није смео бити већи од 24, и ниједан нећак папе или било ког кардинала није смео бити у том броју. (Сесија 23.)”Bargrave, John, edited by James Craigie Robertson, . . Camden Society.
Папа Климент VI (1342–1352) именовао је више кардинала нећака него било који други понтифекс, укључујући њих шесторицу 20. септембра 1342. године, што је највећи број кардинала нећака именованих у исто време. Капитулација на папској конклави 1464. ограничила је папу којег је изабрала (Павле II) на именовање само једног кардинала нећака, уз друге услове осмишљене да повећају моћ Колегијума кардинала и смање способност папе да ту моћ умањи.Burke-Young, Francis A. 1998. "The election of Pope Paul II (1464)".
Пети латерански сабор декларисао је 1514. године да треба похвалити бригу о рођацима, а стварање кардинала нећака често се препоручивало или правдало потребом да се брине о сиромашним члановима породице. Кардинал нећак обично је могао да очекује уносна именовања; на пример, Алесандро Фарнезе, кардинал нећак папе Павла III (1534–1549) држао је 64 бенефиције истовремено, поред функције вицеканцелара.Ekelund et al., 2004,
За папу Павла IV (1555–1559), у његовој старости, говорило се да је „пао готово потпуно под утицај кардинала нећака”; кардинала нећака Павла IV, Карла Карафу, у августу 1558. године један театинац оптужио је за завођење римске племкиње, Плаутиле де Масими, која је дошла у посед огромне количине новца и накита, али је понтифекс одбацио те оптужбе. Свети Карло Боромејски, кардинал нећак папе Пија IV (1559–1565), осигурао је подређеност функције secretarius intimus кардиналу нећаку, који је понекад био познат и као secretarius maior. Пије IV био је озлоглашен по непотизму: између 1561. и 1565. године пребацио је више од 350.000 скуда својим рођацима.Ekelund et al., 2004,
1566–1692. мини|десно|Папа Пије V основао је куријалну функцију кардинала нећака 14. марта 1566. године. Након Тридентског сабора (1563), папа Пије V (1566–1572) саставио је услове за функцију суперинтендента Црквене државе, који је требало да се бави световним пословима Папске државе и спољним односима Свете столице. Након неуспешног покушаја да подели дужности суперинтендента међу четири кардинала који нису били у сродству са њим, Пије V је попустио пред наговарањима Колегијума кардинала и свог шпанског амбасадора, те је именовао свог пранећака, Микелеа Бонелија, за суперинтендента, разграничивши његове дужности папском булом од 14. марта 1566. године. Међутим, Пије V је немилосрдно избегавао да Бонелију делегира било какву стварну аутономну моћ.Signorotto and Visceglia, 2002,
Кардинал нећак (такође називан cardinale padroneLaurain-Portemer, Madeleine, Levillain, ed., 2002. "Superintendent of the Ecclesiastical State", или Secretarius Papae et superintendens status ecclesiasticæ: „суперинтендент Црквене државе”, Reinhard, Wolfgang, Levillain, ed., 2002. "Nepotism", ) био је званични легат Римске курије, приближно еквивалентан кардиналу државном секретару, који је апсорбовао његове функције након што је функција кардинала нећака укинута 1692. године. Историчари су ову функцију упоређивали са „премијером”, „алтер егом”, или „вице-папом”. Кардинал нећак је генерално био међу првим кардиналима које би папа именовао, а његово именовање традиционално је било праћено почасном паљбом из топова са Анђеоске тврђаве.Pirie, Valérie. 1965. "The Triple Crown: An Account of the Papal Conclaves: Preliminary Chapter". Spring Books.
Након Авињонског папства, кардинал нећак био је одговоран за духовно и световно управљање Конта Венесеном, где су боравиле авињонске папе; 1475. године, папа Сикст IV подигао је Бискупију Авињон на ранг надбискупије, у корист свог нећака Ђулијана дела Ровере.
мини|лево|Папа Иноћентије X именовао је сина, нећака и рођака своје снаје Олимпије Мајдалкини на куријалну функцију кардинала нећака.
Услове за функцију кардинала нећака установио је путем папског бревеа који су развили и усавршили наследници Пија V све до папе Павла V (1605–1621). Кардинал нећак био је и официр за везу у преписци са свим папским нунцијима и губернаторским легатима, као и префект за две конгрегације: Конзулту и Конгрегацију за добро управљање. Кардинал нећак је такође био генерални капетан папске војске и „канал кроз који су бенефиције текле у једном правцу, а злато у другом”.
Међутим, ове формалне функције ступале су на снагу само током понтификата необично слабих папа; већина кардинала нећака била је де факто гумени печат самог понтифекса.
Иако је папа Лав XI (1605) умро пре него што је успео да именује свог нећака, Роберта Убалдинија, Убалдинија је именовао наследник Лава XI, папа Павле V, 1615. године.Signorotto and Visceglia, 2002,
Неки историчари сматрају да је Шипионе Боргезе, кардинал нећак папе Павла V, био „прототипични представник” кардинала нећака, за разлику од оних пре њега, створен да „обезбеди и надгледа трајни друштвени и економски успон владајуће папске породице у редове високог римског аристократског друштва”. На пример, 1616. године, 24 од 30 опатија које су припадале Боргезеу биле су издате у закуп, пракса коју је Тридентски сабор покушао да елиминише. Темељна финансијска анализа Боргезеовог кардиналата коју је урадио Фолкер Рајнхарт (на основу низа сачуваних рачуноводствених књига) испитује стратегије које је Боргезе користио да изгради богатство током ујаковог понтификата, као и нецрквену имовину пре ујакове смрти, што Фолкер сматра узорним за барокне папске породице.Osheim, Duane J. "Review of Kardinal Scipione Borghese, 1605–1633: Vermögen, Finanzen und sozialer Aufstieg eines Papstnepoten". The American Historical Review. 90, Процењује се да је Павле V Боргезе током свог понтификата на своју породицу пренео око 4% укупних прихода Свете столице.. Warszawa Боргезеови лични приходи 1610. године износили су 153.000 скуда, у поређењу са свега 4.900 скуда колико је износио укупан приход његове породице 1592. године.
Папа Гргур XIV (1590–1591) започео је праксу стварања кардинала нећака чије се формално именовање поклапало де факто са њиховом номинацијом, те је тако било одвојено од редовног процеса креирања кардинала, и, када се разболео, овластио је свог кардинала нећака, Паола Емилија Сфондрата, да користи Fiat ut petitur, моћ која је касније умањена на инсистирање Колегијума.Tizon-Germe, Anne-Cécile, Levillain, ed., 2002, "Gregory XIV", Павле V издао је motu proprio 30. априла 1618. године, формално доделивши свом кардиналу нећаку исти ауторитет који је папа Климент VIII дао Пјетру Алдобрандинију, чиме је започело оно што историчарка Лорен-Портмер назива „класичним добом” непотизма.Signorotto and Visceglia, 2002,
мини|десно|Папа Гргур XV са својим кардиналом нећаком који је имао невиђен приход и ауторитет, Лудовиком Лудовизијем, познатим као il cardinale padrone.