Илија Стевановић (1826 — 16. мај 1906) био је знаменити српски устанички вођа и невесињски капетан Херцеговачког устанка (1875—1878). Уз Продана Рупара (главног организатора), Јована Гутића и попа Петра Радовића, Стевановић спада у ужи круг завереника који су испланирали и покренули оружану борбу српског народа против отоманске власти, што је изазвало Велику источну кризу.
Организација устанка (1874—1875) Током 1874. године, социјални и економски притисак на хришћанску рају у Херцеговини постао је неиздржив услед драстичног повећања пореза (десетине) и самовоље локалних турских феудалаца. Као угледан човек и народни првак у невесињском крају, Илија Стевановић се активно укључује у припрему отпора.
У периоду током августа и септембра 1874. године, Стевановић учествује на неколико кључних тајних састанака херцеговачких главара (где су били и Продан Рупар, Јован Гутић, Симон Зечевић, Тривко Грубачић и поп Петар Радовић). На овим скуповима донете су судбоносне одлуке: Почетак набавке и скривања оружја и муниције. Одређивање сигурних локација у планинама за збегове цивилног становништва. Успостављање тајних веза са Књажевином Црном Гором и кнезом Николом Петровићем ради добијања војне помоћи. Одлука да се масовни устанак званично подигне у пролеће или лето 1875. године.
Учешће у борбама Након што је под командом Продана Рупара 9. јула 1875. године на брду Градац код Крекова испаљен први устанички хитац (Невесињска пушка), Илија Стевановић дејствује као један од признатих локалних вођа на терену. Како устанак у почетку није имао јединствену централну команду, Стевановић је као капетан предводио одреде невесињских устаника у герилским акцијама против турске војске и жандармерије, пресецајући комуникације и бранећи збегове народа на тешко приступачним херцеговачким превојима. Посебно је сарађивао са црногорским војводама Пеком Павловићем и Петром Вукотићем, који су по налогу са Цетиња координисали операције на херцеговачком ратишту.
Каснији живот Након Берлинског конгреса (1878) и доласка аустроугарске управе у Босну и Херцеговину, Стевановић је, као и већина устаничких вођа, остао да живи у родном крају под новим друштвено-политичким околностима. Преминуо је 16. маја 1906. године у Невесињу, где је и сахрањен уз велике почасти као један од последњих живих симбола славне „Невесињске пушке”.
Види још Невесињска пушка Херцеговачки устанак (1875—1878) Продан Рупар Перо Тунгуз
Литература
Категорија:Историја Херцеговине Категорија:Рођени 1826. Категорија:Умрли 1906. Категорија:Српске војсковође Категорија:Војсковође устанка у Херцеговини