Тривко Грубачић (Невесиње, прва половина 19. века) био је српски народни главар, један од завереника и вођа Херцеговачког устанка из 1875. године, познатог под именом Невесињска пушка.

Припрема устанка Током августа и септембра 1874. године, услед драстичног повећања отоманских пореских намета, Тривко Грубачић се прикључује вођи организације устанка Продану Рупару и ужем кругу херцеговачких првака (Јован Гутић, Илија Стевановић и поп Петар Радовић) који доносе тајну одлуку о почетку набавке оружја и организовању народа за предстојећи рат.

Непосредно пред отварање сукоба, на великом збору херцеговачких главара у Кифином Селу 25. јуна 1875. године, Грубачић је заједно са Илијом Стевановићем добио задатак да пресече главни путни правац који спаја Невесиње и Коњиц, како би се побунила тамошња српска села и спречио продор турских појачања.

Дипломатска мисија на Цетињу (јул 1875) Када су након 9. јула 1875. године испаљени први устанички хици код Крекова, херцеговачке чете су се нашле у веома тешком положају због притиска бројније и боље наоружане отоманске војске. Тада је донешена одлука да се пошаље званично писмо и делегација на Цетиње и затражи пресудна војна подршка.

За једног од посланика изабран је Тривко Грубачић. Он је успешно прошао кроз турске борбене линије и стигао на Цетиње 17. јула 1875. године, где га је одмах примио црногорски књаз Никола I Петровић. Грубачић је донео писмо из Невесиња, изложио књазу критичан положај устаничке војске и подсетио га на раније дато тајно обећање — да ће Књажевина Црна Гора отворено помоћи уколико Турци свом силином нападну херцеговачке Србе.

Књаз Никола је тада задржао Грубачића на Цетињу неколико дана ради даљих консултација, али је у исто време морао дипломатски да тактизира, те је пооштрио званичне наредбе граничним властима да званично спрече кријумчарење барута, док је тајно припремао војводу Масима Баћовића и Бањане да крену у помоћ устаницима у рејону Гацка и Рудина.

Даљи ток устанка По повратку са ове важне мисије, Тривко Грубачић се враћа на бојиште где дејствује као један од признатих локалних заповједника током читавог трајања устанка и каснијих српско-турских ратова (1876—1878), све до Берлинског конгреса када се завршава вишевековна османлијска окупација ових простора.

Види још Невесињска пушка Продан Рупар

Литература

Категорија:Историја Херцеговине