Насиље у породици над мушкарцима је насиље или друго физичко злостављање мушкараца у кућном окружењу, као што је брак или кохабитација. Као и код насиља у породици над женама, насиље над мушкарцима може представљати кривично дело, али се закони разликују између јурисдикција. Насиље интимног партнера над мушкарцима је генерално мање признато у друштву од насиља интимног партнера над женама, што може деловати као додатна препрека за мушкарце да пријаве своју ситуацију или потраже помоћ.
Иако је знатно већа вероватноћа да ће жене бити повређене или убијене у инцидентима насиља у породици, мања је вероватноћа да ће мушкарци пријавити насиље полицији него жене. Мушкарци који пријаве насиље у породици могу се суочити са друштвеном стигмом у вези са њиховим перципираним недостатком мачизма или другим омаловажавањима њихове мушкости, страхом да им власти неће поверовати, као и лажним оптужбама да су они починиоци. И за мушкарце и за жене, насиље у породици је међу злочинима који се најређе пријављују широм света.
Насиље интимног партнера над мушкарцима је контроверзна област истраживања, при чему термини као што су родна симетрија, синдром претученог мужа и двосмерно насиље изазивају дебату. Неки научници су тврдили да су они који се фокусирају на насиље које чине жене део антифеминистичке реакције, и да покушавају да поткопају проблем злостављања које чине мушкарци заговарањем случаја мушкарца, у односу на озбиљан случај злостављане жене. Други су тврдили да је насиље над мушкарцима значајан, недовољно пријављен проблем, и да су истраживачи насиља у породици, под утицајем феминизма, ово игнорисали како би заштитили основна достигнућа покрета претучених жена, посебно став да је злостављање интимног партнера продужетак патријархалне доминације. Један од алата који се користи за генерисање статистике у вези са чињењем насиља, скала тактика решавања сукоба, посебно је споран.
Распрострањеност
Потешкоће у процени
Утврђивање стопе насиља интимног партнера над мушкарцима може бити тешко, јер мушкарци могу бити невољни да пријаве своје злостављање или потраже помоћ.
Статистике показују да је непријављивање инхерентан проблем са насиљем интимног партнера без обзира на пол. Допунске студије спроведене 2001. и од 2004. године па надаље конзистентно су бележиле знатно више стопе насиља интимног партнера (почињеног и над мушкарцима и над женама) него стандардне анкете о криминалу. Извештај за 2010–2011. годину открио је да, док је 27% жена које су искусиле насиље интимног партнера то пријавило полицији, само 10% мушкараца је то учинило, а док је 44% жена пријавило некој професионалној организацији, само 19% мушкараца је то учинило. Аустралијски биро за статистику известио је да 97,2% мушкараца не пријављује насиље у породици полицији, у поређењу са 82,1% жена. У извештају из 2005. који је спровео Национални савет за криминал у Републици Ирској, процењено је да је 5% мушкараца који су искусили насиље то пријавило властима, у поређењу са 29% жена.
Истраживачи су показали одређени степен социокултурног прихватања агресије жена према мушкарцима насупрот општој осуди агресије мушкараца према женама. Показало се да насиље интимног партнера мушкарца над женом изазива знатно више страха и теже повреде него насиље жене над мушкарцем. То може довести до тога да мушкарци себе не сматрају жртвама и/или не схватају да је насиље које доживљавају кривично дело.
Непријављивање Неки мушкарци се плаше да ће, ако пријаве полицији, бити претпостављено да су они насилници и да ће бити ухапшени. Неке мушке жртве страхују да ће људи претпоставити да је жена права жртва, и да је сигурно деловала у самоодбрани или се светила за злостављање.
Анкете су показале да ће мали проценат мушкараца (мање од 20% жртава) рећи полицији или здравственом раднику о својој виктимизацији. Ово је можда због основаних страхова да ће бити презирани, исмевани или да им власти неће веровати. Недавно истраживање које је спровела др Елизабет Бејтс (Elizabeth Bates) са Универзитета у Камбрији показало је да је уобичајено искуство за мушке жртве партнерског насиља било то да им нико није веровао, или им је одговорено смехом, укључујући и од полиције. Неки мушкарци можда неће пријавити полицији јер нису желели да изложе своје партнерке последицама чињења насиља, као што је стварање проблема на послу. Такође може бити тешко мушким жртвама да схвате да су они примаоци насиља, а не починиоци.
Процене виктимизације мушкараца У Енглеској и Велсу, истраживање Министарства унутрашњих послова из 1995. године (Home Office Research Study 191) обухватило је 10.844 људи (5.886 жена и 4.958 мушкараца) између 16 и 59 година, откривши да је током претходне године 4,2% мушкараца искусило насиље интимног партнера. Током животног века, ова цифра се повећала на 14,9% мушкараца. Од 6,6 милиона инцидената насиља интимног партнера 1995. године, 3,25 милиона укључивало је мушке жртве, при чему је 1 милион инцидената резултирао повредом. Од 2004. године, детаљније годишње евиденције се воде као додатно истраживање приложено уз годишње извештаје Министарства унутрашњих послова о криминалу у Енглеској и Велсу. Ови извештаји су конзистентно бележили знатно више стопе и мушких и женских жртава интимног насиља од стандардних анкета о криминалу. У случају мушких жртава, бројке се крећу од највиших 4,5% у 2007/2008. до најнижих 3,1% у 2009/2010. У Републици Ирској, извештај из 2005. који је спровео Национални савет за криминал открио је да је 15% жена и 6% мушкараца претрпело тешко насиље интимног партнера у свом животу, што одговара броју од око 213.000 жена и 88.000 мушкараца. У Северној Ирској, полицијска евиденција за 2012. годину навела је 2.525 мушких жртава насиља у породици, што је повећање од 259 случајева у односу на 2011. годину. У 2018. години, 19,3% пријављених жртава породичног насиља у Шкотској били су мушкарци.
У Сједињеним Америчким Државама, Национално истраживање о насиљу над женама које је спровело Министарство правде 2000. године обухватило је 16.000 мушкараца и жена, откривши да је 7,4% мушкараца пријавило да су доживели физички напад од стране партнера током свог живота, а 0,9% мушкараца је пријавило да су доживели насиље у породици у последњих годину дана. Канадско опште социјално истраживање открило је да је 7% искусило насиље интимног партнера од 1994. до 1999. године, и 6% између 2000. и 2005. године.
Подаци који се односе на силовање у кампусу, као што је студија Националног института за ментално здравље и часописа Ms., показали су стопу сексуалног напада од 1 према 7 за мушкарце на америчким колеџима.
На Новом Зеланду, двадесетогодишња мултидисциплинарна студија здравља и развоја у Данидину, објављена 1999. године, известила је да је од њиховог узорка од 1.037 људи, 27% жена и 34% мушкараца пријавило да их је партнер физички злостављао, при чему је 37% жена и 22% мушкараца пријавило да су они починили насиље интимног партнера. Такође на Новом Зеланду, извештај из 2009. у часопису Journal of Applied Social Psychology процењивао је узорке студената универзитета (35 жена, 27 мушкараца), опште популације (34 жене, 27 мушкараца) и затвореника (15 жена, 24 мушкарца), и открио да је 16,7% мушких испитаника пријавило физичко злостављање (12,9% за студенте и 15,4% за осуђенике), док је 29,5% пријавило двосмерно (тј. оба партнера врше насиље) насиље (14,5% за студенте и 51,3% за осуђенике).
Међународна студија о насиљу у везама из 2006. године, која је истраживала насиље интимног партнера међу 13.601 студентом у тридесет и две државе, открила је да је „око једне четвртине и мушких и женских студената физички напало партнера током те године”. Известила је да је 24,4% мушкараца доживело блаже насиље интимног партнера, а 7,6% је доживело „тежак напад”.
Године 2012. објављене су две шведске студије које су показале да мушкарци доживљавају партнерско насиље у стопама сличним женама—8% годишње у једној студији и 11% годишње у другој.
У Уједињеном Краљевству је спроведено истраживање које је показало да је 9% мушкараца доживело неки облик партнерског злостављања. Све већи број међународних истраживања указао је на то да мушкарци и жене доживљавају Насиље интимног партнера у неким сличним размерама. Пример би могао бити недавни преглед канадске националне статистичке агенције која је закључила да су „једнаке пропорције мушкараца и жена пријавиле да су били жртве брачног насиља током претходних 5 година (по 4%).”
Перцепција Стереотипи о томе да су мушкарци проактивни, моћни и контролни, и „40 година феминистичке традиције” која претпоставља да су жене једине жртве насиља интимног партнера, могу отежати мушкарцима да им други верују, и чак могу отежати мушкарцима да верују људима када им се каже да су жртве партнерског насиља. Врло је уобичајено да мушкарци избегавају пријављивање или признавање случајева насиља у породици због различитих разлога, као што су страх од исмевања, срамота и недостатак подршке. Ова табу тема је често тривијализована и игнорисана од стране друштва, што отежава утврђивање колико је овај проблем распрострањен. Због недостатка услуга подршке и здравствених радника, мушке жртве често не добијају неопходну помоћ.
Друштво Насиље интимног партнера над мушкарцима је генерално мање признато у друштву него насиље интимног партнера над женама.
У сегменту за ТВ емисију Putting It Out There на BBC Three, спроведен је социјални експеримент где жена прети мушкарцу и мушкарац прети жени, користећи исти говор тела и речи, на истој локацији. Ово су радили 90 минута, и било је потребно само неколико секунди да неко помогне жени. За жену, седам људи је покушало да помогне у тих 90 минута, док за мушкарца нико није стао да помогне. У експерименту, неколико људи се смејало и сликало мушкарца којем прети жена.
Службе за подршку Делови служби за подршку, посебно заштита породице и социјална заштита деце, не препознају да мушкарци могу бити жртве и/или не разумеју психолошку контролу под којом би могли бити због своје партнерке.
Полиција Жртве у Аустралији пријавиле су да су приликом пријављивања своје виктимизације службама за подршку наишле на исмевање, сумњу и хапшења. Полиција такође може одбити да саслуша њихову страну приче.
Правни систем Анализе истраживања показују да правни систем често не посматра жене које користе партнерско насиље против контролних мушких партнера као жртве, због родно условљених високих очекивања да жене буду „савршена жртва” и културно укорењеног стереотипа о пасивној, „покореној” претученој жени.
Жене које нападају своје мушке партнере имају веће шансе да избегну хапшење него мушкарци који нападају своје женске партнере, јер полицијске агенције и судови имају тенденцију да посматрају женске починиоце партнерског насиља као жртве.
Психолози Психолози оцењују да је понашање мужева вероватније психички увредљиво него када жене чине исте радње.
Друштвена стигма Мушке жртве насиља могу се суочити са социокултурним проблемима као што су осуде од стране мушких вршњака или довођење у питање њихове мушкости. За неке мушкарце, признање да су жртва интимног насиља које је починила жена могло би се осећати као признање да не следе утврђену друштвену улогу за мушкарце, и може бити признање које нису спремни или способни да дају.
Умањивање и оправдавање