мини|Јусуф и Зулејха (Јосиф кога прогони Потифарова жена), рад Бехзада. Садијев Бустан, Херат, 1488, створено за тимуридског владара Султана Хусеина Бајкару

Персијска минијатура () је мала персијска слика на папиру, било да је у питању илустрација књиге или засебно уметничко дело намењено чувању у албуму таквих дела који се назива мурака. Технике су у великој мери упоредиве са западном средњовековном и византијском традицијом минијатура у илуминираним рукописима.

Иако постоји једнако добро утемељена персијска традиција зидног сликарства, стопа преживљавања и стање очуваности минијатура су бољи, а минијатуре су далеко најпознатији облик персијског сликарства на Западу. Многи од најважнијих примера налазе се у западним или турским музејима. Минијатурно сликарство постало је значајан жанр у персијској уметности у 13. веку, примајући кинески утицај након монголских освајања, а врхунац у традицији достигнут је у 15. и 16. веку. Традиција се наставила, под одређеним западним утицајем, и након тога, те има много модерних представника. Персијска минијатура имала је доминантан утицај на друге исламске традиције минијатура, пре свега на османску минијатуру у Турској и могулску минијатуру на Индијском потконтиненту.

Персијска уметност под исламом никада није потпуно забранила људску фигуру, а у традицији минијатура приказ фигура, често у великом броју, има централно место. То је делом било због тога што је минијатура приватни облик уметности, који се чува у књизи или албуму и приказује само онима које власник одабере. Стога је било могуће бити слободнији него код зидних слика или других дела која види шира публика. Није познато да су Куран и друга чисто религиозна дела била илустрована на овај начин, иако историјска и друга књижевна дела могу укључивати религијски повезане сцене, укључујући и оне које приказују исламског пророка Мухамеда, након 1500. године обично без приказивања његовог лица.Gruber, свуда; видети Welch, 95-97 за један од најпознатијих примера, илустрован испод

Поред фигуративних сцена у минијатурама, на које се овај чланак фокусира, постојао је и паралелни стил нефигуративне орнаменталне декорације која се налазила на ивицама и панелима минијатурних страница, у просторима на почетку или крају дела или одељка, а често и на целим страницама које су служиле као фронтиспици. У исламској уметности то се назива „илуминација”, а рукописи Курана и других религиозних књига често су укључивали значајан број илуминираних страница.У терминологији западних илуминираних рукописа, „илуминација” обично обухвата и наративне сцене и декоративне елементе. Дизајни су одражавали савремена дела у другим медијима, а у каснијим периодима посебно су били блиски корицама књига и персијским теписима, те се верује да су многе дизајне тепиха креирали дворски уметници и слали у радионице у провинцијама.Canby (2009), 83

У каснијим периодима минијатуре су се све више стварале као појединачна дела која су се укључивала у албуме назване мурака, уместо у илустроване књиге. Ово је омогућило колекционарима који нису припадали краљевском двору да приуште репрезентативан узорак дела из различитих стилова и периода.

Стил мини|лево|Сцена у логору из касног класичног периода, без оквира (-1565), Галерија уметности Фрир, Вашингтон; Меџнун (на врху у наранџастом) шпијунира своју вољену Лејлу (стоји на улазу у шатор). Светла и чиста боја персијске минијатуре једна је од њених најупечатљивијих карактеристика. Обично су сви коришћени пигменти на минералној бази који веома добро задржавају своје светле боје ако се чувају у одговарајућим условима, при чему је главни изузетак сребро, углавном коришћено за приказ воде, које временом оксидира у црну боју грубих ивица.Gray (1930), 22-23 Конвенције персијских минијатура мењале су се полако; лица су обично младалачка и виде се у анфасу од три четвртине, са пуначким заобљеним доњим делом лица који боље одговара приказу типичних средњоазијских или кинеских црта него већини Персијанаца. Осветљење је равномерно, без сенки или кјароскура. Зидови и друге површине приказани су или фронтално, или (за модерно око) под углом од око 45 степени, што модерном посматрачу често даје ненамеран утисак да је зграда (рецимо) хексагонална у основи. Зграде су често приказане у сложеним перспективама, мешајући погледе унутрашњости кроз прозоре или пресеке са спољашњим погледима на друге делове фасаде. Костими и архитектура увек припадају времену у којем су дела настала.Gray (1930), 22-28; Welch, 35

Често је приказано много фигура, при чему су оне у главној сцени обично нацртане у истој величини, а дубина у простору слике назначена је постављањем удаљенијих фигура више у простору. Важније фигуре могу бити нешто веће од оних око њих, а сцене битака могу бити веома пренатрпане. Велика пажња се поклања позадини, било да се ради о пејзажу или зградама, а детаљи и свежина којима су приказани биљке и животиње, тканине шатора, завесе или теписи, или обрасци плочица, једна су од великих атракција овог облика уметности. Одећа фигура приказана је са подједнаком пажњом, иако уметници разумљиво често избегавају да прикажу тканину са шарама коју би многи носили. Животиње, посебно коњи који се врло често појављују, углавном су приказане бочно; чак се и љубавне приче које чине већи део класичног материјала који се илуструје, великим делом одвијају у седлу, бар што се тиче принца-протагонисте.Gray (1930), 25-26, 44-50 Пејзажи су веома често планински (равнине које чине већи део Персије ретко се покушавају приказати), што је назначено високим таласастим хоризонтом и изданцима голе стене који су, попут облака у обично малом делу неба остављеном изнад пејзажа, приказани у конвенцијама изведеним из кинеске уметности. Чак и када је приказана сцена у палати, тачка гледишта често изгледа као да је са неке висине у ваздуху.Gray (1930), 25-26, 48-49, 64

Најраније минијатуре појавиле су се неуоквирене хоризонтално преко странице усред текста, следећи византијске и арапске преседане, али је у 14. веку уведен вертикални формат, можда под утицајем кинеских слика на свицима. Ово се користи у свим луксузним рукописима за двор који чине најпознатије персијске рукописе, а вертикални формат диктира многе карактеристике стила. мини|Саки, албумска минијатура, Реза Абаси, 1609.

Минијатуре обично заузимају целу страницу, касније се понекад шире преко две странице како би повратиле квадратни или хоризонтални формат „пејзажа”. Често постоје панели текста или натписи унутар простора слике, који је затворен у оквир, касније од неколико извучених линија са широм траком од злата или боје. Остатак странице често је украшен густим дизајнима биљака и животиња у пригушеном гризају, често у златној и смеђој боји; странице текста без минијатура често такође имају такве ивице. У каснијим рукописима, елементи минијатуре почињу да се шире изван оквира, који може нестати на једној страни слике, или бити потпуно изостављен.OAO (3, ii and elsewhere)

Још један каснији развој била је албумска минијатура, замишљена као појединачна слика, а не као илустрација књиге, иако такве слике могу бити праћене кратким лирским песмама. Повлачење шаха Тахмаспа I од наручивања илустрованих књига током 1540-их вероватно је подстакло уметнике да пређу на ова јефтинија дела за шири круг покровитеља.Brend, 164-165 Албуме или мураке састављали су колекционари са албумским минијатурама, примерцима страница калиграфије и минијатурама узетим из старијих књига, којима су често додавани ивични цртежи када су поново монтирани. Албумске минијатуре обично су приказивале неколико фигура у већем размеру, са мање пажње посвећене позадини, и тежиле су да постану цртежи са неким нијансама обојеног премаза, а не потпуно насликане.

У примеру десно одећа је потпуно насликана, а позадина користи златни гризај стил који је раније био резервисан за маргиналну декорацију, као на минијатури на почетку чланка. Многе су биле индивидуални портрети, било значајних личности (али у почетку ретко портрети владара), или идеализованих лепих младића. Друге су биле сцене љубавника у башти или на пикницима. Од отприлике средине 16. века ови типови слика постали су доминантни, али су постепено опадали у квалитету и оригиналности и тежили ка конвенционалној љупкости и сентименталности.OAO, Sims; Gray (1930), 74-81

Књиге су понекад рестауриране и допуњаване након више година, додајући или делимично пресликавајући минијатуре, мењајући ивичну декорацију и правећи друге промене, које нису све биле побољшања.OAO Минијатура Говор птица у галерији испод је додатак из 1600. године рукопису старом преко једног века, а елементи стила изгледа да представљају напор да се ускладе са ранијим минијатурама у књизи. "The Conference of the Birds": Page from a manuscript of the Mantiq al-Tayr (The Language of the Birds) of Farid al-Din cAttar, Исфахан (63.210.11). In Heilbrunn Timeline of Art History. New York: The Метрополитен музеј уметности, 2000–. Чувена слика Принчеви из куће Тимура први пут је насликана 1550–55 у Персији за прогнаног могулског принца Хумајуна, који је великим делом започео традицију могулске минијатуре повевши са собом персијске минијатуристе када је повратио престо. Слика је затим два пута ажурирана у Индији (око 1605. и 1628. године) како би приказала касније генерације краљевске куће.Crill and Jarilwala, 50-51; Art Fund with image. Слика користи технике минијатуре на памуку, и много је већа од већине минијатура. Димензије рукописа покривале су распон који није различит од типичних модерних књига, иако са више вертикалним односом; многе су биле мале као модерни џепни формати, друге веће. Шахнама шаха Тахмаспа била је висока 47 cm, а једна изузетна Шахнама из Табриза из око 1585. године била је висока 53 cm.Uluc, 73

Уметници и техника мини|лево|Ноћ у граду: урбане активности у сафавидској престоници Табризу, насликано око 1540. за шаха Тахмаспа (Музеј Саклер, 1958.76). У класичном периоду уметници су били искључиво мушкарци, и обично су били груписани у радионице, од којих је краљевска радионица (не нужно у једној згради) била далеко најпрестижнија, регрутујући талентоване уметнике из чаршијских радионица у већим градовима. Међутим, природа краљевске радионице остаје нејасна, јер је забележено да су се неки рукописи радили у различитим градовима, владари су често водили уметнике са собом на своја путовања, а барем неки уметници су могли да раде на приватним наруџбинама.Roxburgh (2000), 6-8 Као и у Европи, синови су врло често следили свог оца у радионицу, али су дечаци који су показивали таленат из било ког порекла могли бити регрутовани; барем један значајан сликар рођен је као роб. Постојали су и неки високо позиционирани уметници аматери, укључујући шаха Тахмаспа I (владао 1524–1576), који је такође био један од највећих покровитеља минијатура. Персијски уметници били су веома тражени од стране других исламских дворова, посебно оних у Османском и Могулском царству, чије су сопствене традиције минијатуре биле засноване на персијском сликарству али су развиле нешто другачије стилове.Welch, 12-14

Рад је често био подељен између главног сликара, који је цртао обрисе, и млађих сликара који су бојили цртеж. Барем у могулским минијатурама, трећи уметник је могао да ради само лица. Затим би можда уследило осликавање ивица; у већини књига које их користе ово је далеко највећа површина осликаног материјала јер се јављају и на страницама са текстом. Минијатуре у књизи често су биле подељене између различитих уметника, тако да најбољи рукописи представљају преглед најбољих дела тог периода. Писари или калиграфи обично су били други људи, углавном сматрани особама нешто вишег статуса од уметника - њихова имена су се чешће бележила у рукопису.