Абасидска архитектура се развила у Абасидском калифату (750—1258. године), пре свега у његовој метрополи Ираку. Велике промене абасидске ере могу се окарактерисати истовремено као политичке, геополитичке и културне. Абасидски период почиње уништењем омејадске владајуће породице и њеном заменом Абасидима, а центар моћи се премешта на месопотамско подручје. Као резултат тога, дошло је до одговарајућег потискивања утицаја класичних и византијских уметничких и културних стандарда у корист локалних месопотамских и персијских модела. Абасиди су развили сопствене препознатљиве стилове, посебно у декорацији. Ово се углавном дешавало током периода који се поклапа са њиховом моћи и просперитетом између 750. и 932. године.
Абасидска архитектура била је важна фаза формирања у широј исламској архитектури. Велика моћ и јединство раног калифата омогућили су да се архитектонске карактеристике и иновације, попут минарета и резбарених мотива у штукатури, брзо прошире огромним територијама под његовом контролом. Једна од најважнијих архитектонских активности током овог времена била је изградња нових престоница или административних центара (традиција коју су наставили и ранији месопотамски и персијски владари), као што су Округли град у Багдаду, основан 762, и Самара, основана 836. године. Абасиди су за изградњу преферирали непечену циглу (черпић) и печену циглу, што је омогућило подизање огромних архитектонских комплекса по релативно ниској цени, као што је најјасније приказано на примеру Самаре, која се састојала од огромних палата и монументалних џамија раширених на око 40 километара.
Иако су Абасиди изгубили контролу над великим деловима свог царства након 870. године, њихову архитектуру су наставиле да копирају државе наследнице у Ираку, Ирану, Египту и Северној Африци. Каснији абасидски калифи били су ограничени на Багдад и мање су били укључени у јавно архитектонско покровитељство, којим су уместо њих доминирали Селџуци и други владари који су имали de facto политичку моћ. Као резултат тога, током 11. до 13. века било је тешко разликовати архитектонске форме повезане са Абасидима и оне повезане са другим династијама, а абасидска архитектура 12. и 13. века била је у суштини селџучка архитектура изграђена локалним ирачким занатством. Велики део абасидске уметности и архитектуре изгубљен је током времена због крхке природе коришћених материјала и због разарања изазваних сукобима. Веома мало тога из Багдада из доба Абасида, урбаног срца калифата, преживело је до данас.
Историјска позадина
мини|лево|240п|Абасидски калифат на врхунцу моћи, око 850. године Године 750, Абасиди су преузели власт од омејадских владара арапско-исламског царства. Абасидски калифи су се базирали у Ираку и владали Ираном, Месопотамијом, Арабијом и земљама источног и јужног Медитерана. Период између 750. и 900. године описан је као Златно доба ислама. Током омејадског периода, муслимани су углавном поново користили предисламске грађевине у градовима које су освојили, али до ере Абасида многе од ових структура захтевале су замену. Ширење ислама и растућа муслиманска популација такође су донели промене у потребама. Под Абасидима, нове конструкције укључивале су не само веће џамије и палате, већ и утврђења, нове врсте кућа, комерцијалне зграде, па чак и рекреативне објекте за трке и поло мечеве. Унапредили су ходочаснички пут од Багдада и Куфе до Меке, крчећи препреке, додајући зидове и одводне јаркове у неким областима, и градили станице за ходочаснике са собама, резервоаром за воду и џамијом.
Године 762, калиф Ел Мансур основао је нову престоницу Багдад на Тигру, која је убрзо израсла у један од највећих градова на свету. Године 836, калиф Ал-Мутасим пренео је престоницу у Самару. Абасиди су почели да губе контролу над периферним деловима царства, при чему су локалне династије стекле ефективну независност у Хорасану (Саманиди) у источном Ирану, Египту (Тулуниди) и Ифрикији (Аглабиди). Калиф Ал-Мутамид, до тада ефективни владар само Ирака, вратио је своју престоницу у Багдад 889. године. Године 945. Бујиди, следбеници шиитског ислама, постали су ефективни владари као емири, док су абасидски калифи задржали своју номиналну титулу. Након 1055. године, Селџуци су контролисали Багдад наредни век и представљали се као заштитници калифа.
Уз дугу владавину калифа Ал-Насира (владао 1180—1225), која се поклопила са падом Селџука и другим факторима, Абасиди су поново преузели контролу над Ираком и уживали ограничени препород. Његов наследник, Ал-Мустансир (владао 1226—1242), познат је по свом архитектонском покровитељству. Пљачка Багдада од стране Монгола 1258. године, током владавине Ал-Мустасима, довела је до краја Абасидског калифата. Разарања изазвана овим сукобом, заједно са релативном крхкошћу грађевинских материјала осетљивих на оштећења из околине и каснијим променама градске структуре, допринела су губитку већине архитектуре Багдада из абасидског доба, са ретким изузецима.
Порекло мини|Град Багдад између 767. и 912. године нове ере, који се ширио из Округлог града који је изградио калиф Ал-Мансур. Оригинални округли град изграђен је по плану кружних сасанидских градова, као што је Гур. Рана абасидска архитектура била је под снажним утицајем архитектуре ранијих асирских, вавилонских и сасанидских царстава, чији је пример Палата Ал-Ухаидир. Бивша сасанидска престоница била је Ктесифон у Ираку, а сасанидска архитектура представљала је наслеђе које су делили месопотамске низије и Иранска висораван, поред наслеђа древне месопотамске архитектуре присутне у Ираку. Абасиди су користили исте технике, као што су сводови направљени без скела, сличне дизајнерске карактеристике, попут потпорних кула, и исте материјале, као што су непечена цигла, печена цигла и груби камени блокови постављени у малтер. Абасидски краљевски градови били су инспирисани ранијим античким градовима из региона, као што је Дур-Шарукин који је изградио Саргон II Асирски (722–705. п. н. е.). Када је калиф Ал-Мансур изградио округли град Багдад, назван Мадинат ал-Салам, можда је био под утицајем округлог града Гур који је изградио Ардашир I (владао 224–241) у Фирузабаду. Садржао је калифску палату, Велику џамију и административне зграде. Дизајн централних дворишта, заштитни знак асирске архитектуре, интегрисан је у абасидске зграде, одражавајући континуитет у просторној организацији.
Освајањем Централне Азије, утицај согдијске архитектуре је порастао. У Самари су штукатура и зидне слике сличне онима у палатама Панџакента у данашњем Таџикистану. Касније, у 12. и 13. веку, архитектуром у земљама под влашћу Абасида доминирала је селџучка архитектура.
Иновације мини|Фрагменти штукатуре из Самаре, укључујући слике, резбарије и апстрактне шаре Абасидски градови су постављани на огромним локацијама. Палате и џамије у Самари простирале су се дуж обала Тигра у дужини од 40 km. Да би одговарале размерама локација, подизане су монументалне грађевине, попут огромних спиралних минарета Џамије Абу Дулаф и Велике џамије у Самари, који нису имали пандана на другим местима. Иако је порекло минарета још увек неизвесно, ови и неколико других минарета из раног 9. века изграђених унутар абасидских територија први су прави минарети у исламској архитектури. Двоцентрични преломљени лук и свод појавили су се пре него што су Абасиди преузели власт, али су постали стандард у абасидској архитектури, при чему је врх постао истакнутији. Први потпуно развијен пример четвороцентричног преломљеног лука био је на палати Каср ал-Ашик, изграђеној између 878. и 882. године.
Развијена су три нова типа исламске штукатурне декорације у Самари, који су брзо постали популарни и на другим местима. Прва два стила могу се посматрати као изведени из касноантичких или омејадских декоративних стилова, али је трећи потпуно нов. Стил Ц користио је калупе за стварање понављајућих образаца закривљених линија, уреза, прореза и других елемената. Течни дизајни не користе традиционалне биљне, геометријске или животињске теме. Радови у штукатури понекад су били обојени у црвену или плаву боју, а понекад су укључивали стаклени мозаик. Шаре су биле усечене у површину штукатуре под углом. Ово је први и најчистији пример арабеске. То може представљати намерни покушај стварања апстрактне форме декорације која избегава приказивање живих бића, што би могло објаснити њену брзу примену широм муслиманског света.
Изглед фатимидског града Ал-Мансурије у Ифрикији, основаног 946. године, био је кружан, можда по угледу на Багдад. Избор изгледа могао би бити намерни изазов Абасидском калифату. Фатимидска архитектура Ифрикије и Египта следила је абасидске стилове, као што показују Велика џамија у Махдији и Џамија Ал-Азхар у Каиру. Чак и омејадске грађевине на Пиринејском полуострву показују абасидски утицај.
Карактеристике Опште Типичне карактеристике ране абасидске архитектуре укључивале су употребу сводова од цигле и декорације од штукатуре. Бачвасти свод, који се већ користио у омејадској архитектури и раније, широко је примењиван за формалне просторе попут пријемних сала. Као што је већ поменуто, двоцентрични преломљени лук постао је уобичајен у раном абасидском периоду, након чега је уследило увођење четвороцентричног преломљеног лука у Самари. Физичка географија такође је утицала на локалну архитектуру. Камен је био редак у алувијалним равницама централног и јужног Ирака, што је подстакло употребу непечене цигле, обложене гипсом, као грађевинског материјала, при чему се понекад користила и печена цигла. С друге стране, ови материјали захтевали су редовно одржавање и рестаурацију. Равност и отвореност земљишта такође су омогућиле изградњу на невиђено великим размерама, што су рани калифи често радили, као што се види на примеру нових административних престоница које су стварали. Абасидска архитектура имала је лиснате декорације на луковима, висећим сводовима, мукарнас сводовима и полихромним испреплетеним спандрелима који су постали идентификовани као типични за „исламску” архитектуру, иако ти облици можда воде порекло из сасанидске архитектуре. Тако је предњи лук Ктесифонског лука некада био украшен режњевитим обликовањем, формом копираном у палати Ал-Ухаидир.
Палате мини|Засвођени ходници око дворишта у палати Ал-Ухаидир (око 775) у Ираку, једном од најстаријих преживелих примера абасидске архитектуре Најстарија преживела абасидска палата, изграђена око 775. године, јесте палата Ал-Ухаидир. Њен план је изведен из ранијих сасанидских и омејадских палата. Палата се налази у пустињи око 180 km јужно од Багдада. Правоугаоног је облика, димензија 175 са 169 метара, са четири капије. Три се налазе у полукружним кулама које вире из зида, а једна у правоугаоном удубљењу у зиду. Унутра се налази засвођени улазни хол, централно двориште, иван (сала) отворен према дворишту насупрот улазном холу, и стамбене јединице. Сасанидске технике опстају у конструкцији сводова са зашиљеним кривинама помоћу рушевина и малтера обложених циглом и штукатуром, слепих лукова као декорација за велике зидне површине, и дугих засвођених хала са удубљењима иза лукова подржаних тешким стубовима. Вербални описи указују на то да су палате у Багдаду имале сличан распоред, иако у већим размерама.
Године 772, Ал-Мансур је основао нови град назван Ал-Рафика на Еуфрату, на месту данашње Раке. Град је био постављен у облику потковице и наводно је копирао Округли град Багдад. Касније је Харун ал-Рашид учинио град својом престоницом током каснијих година своје владавине и овде је изградио своју резиденцију између 796. и 808. године. Неки од његових остатака су ископани, откривајући зграде са пространим тлоцртима сличним другим деловима Месопотамије, али без употребе ивана. Багдадска капија, један од ретких старих споменика сачуваних у Раки данас, некада се сматрала да потиче из времена Ал-Мансуровог оснивања крајем 8. века, али је од тада приписана 11. или 12. веку, отприлике у време владавине Нумајрида или Зенгида.