Мамелучка архитектура је била архитектонски стил који се развио у Египту, на Леванту и у Хиџазу под Мамелучким султанатом (1250–1517), који је владао из своје престонице, Каира. Упркос често бурној унутрашњој политици, Мамелучки султани су били плодни покровитељи архитектуре и енормно су допринели структури историјског Каира. Мамелучки период, посебно у 14. веку, надгледао је врхунац моћи и просперитета Каира. Њихова архитектура се такође појављује у градовима као што су Дамаск, Јерусалим, Алеп, Триполи и Медина.

Главни Мамелучки споменици су се обично састојали од мултифункционалних комплекса који су могли комбиновати различите елементе као што су покровитељев маузолеј, медреса, ханика (суфијска ложа), џамија, себиљ или друге хуманитарне функције које се налазе у исламској архитектури. Ови комплекси су грађени са све компликованијим плановима који су одражавали потребу за прилагођавањем ограниченом урбаном простору, као и жељу да визуелно доминирају својим урбаним окружењем. Њихов архитектонски стил се такође одликовао све сложенијом декорацијом, која је почела са постојећим традицијама попут штукатуре и стаклених мозаика, али је временом фаворизовала клесани камен и панеле од мермерног мозаика. Међу најистакнутијим достигнућима Мамелучке архитектуре били су њихови китњасти минарети и куполе од клесаног камена из касног Мамелучког периода.

Иако су Мамелучко царство освојиле Османлије 1517. године, архитектура у Мамелучком стилу се наставила као локална традиција у Каиру која је била помешана са новим османским архитектонским елементима. Крајем 19. века, почеле су да се граде зграде у неомамелучком стилу како би представљале облик националне архитектуре у Египту.

Историја

Мамелуци су били војни корпус регрутован од робова који је служио под Ајубидском династијом и на крају преузео власт од те династије 1250. године, владајући Египтом, Левантом и Хиџазом до османског освајања 1517. године. Мамелучка владавина се традиционално дели на два периода: Бахри Мамелуци (1250–1382) кипчачког порекла из јужне Русије, названи по локацији њихових касарни на мору, и Бурџи династија (1382–1517) черкеског порекла, који су били смештени у Каирској цитадели. Међутим, Мамелучка архитектура се често категорише више по владавинама великих султана, него по специфичном дизајну. Керолајн Вилијамс, у свом водичу кроз историјске споменике Каира, предлаже поделу историје Мамелучке архитектуре у граду у три приближне фазе: рана Мамелучка (1250–1350), средња Мамелучка (1350–1430) и касна Мамелучка (1430–1517).

Период Бахри Мамелука Упркос свом војном карактеру, Мамелуци су такође били плодни градитељи и оставили су богато архитектонско наслеђе широм Каира и у другим већим градовима свог царства. Настављајући праксу коју су започели Ајубиди, велики део земљишта које су заузимале бивше фатимидске палате у Каиру је продат и замењен новијим зградама, постајући престижна локација за изградњу Мамелучких верских и загробних комплекса. Грађевински пројекти које су покренули Мамелуци потиснули су град ка споља, истовремено доносећи нову инфраструктуру у центар града. мини|Медреса-маузолеј ел Салиха (1242–1249): медреса (делимично срушена) стајала је лево док је маузолеј десно|лево Крај ајубидског периода и почетак Мамелучког периода обележени су стварањем првих вишенаменских загробних комплекса у Каиру. Последњи ајубидски султан, ел Салих Ајуб, основао је Медресу ел Салихија 1242. Његова супруга, Шаџар ел Дур, додала јој је његов маузолеј након његове смрти 1249, а затим је изградила свој сопствени маузолеј и комплекс медресе 1250. на другој локацији јужно од Цитаделе. Ова два комплекса су прва у Каиру комбиновала маузолеј оснивача са верским и хуманитарним комплексом, што ће касније карактерисати природу већине Мамелучких краљевских задужбина. Рани Мамелучки период који је уследио постао је ера архитектонског експериментисања, током које су почели да се развијају неки трендови касније Мамелучке архитектуре. На пример, до касног Бахри периода улазни портали су се развили у препознатљиве високе, увучене портале са мукарнас (сталактитним) сводовима који су остали уобичајени до краја Мамелучког султаната. Архитекте су такође експериментисале са постављањем различитих елемената грађевинског комплекса (попут куполасте маузолејске коморе или минарета) како би побољшали визуелни утицај својих споменика у урбаном окружењу.

Пораз Монгола и последњих крсташких држава на Леванту у другој половини 13. века резултирао је релативно дугим периодом мира унутар Мамелучког царства, што је заузврат донело економски просперитет. Једно од најважнијих архитектонских достигнућа овог периода је загробни комплекс ел Мансур Калавуна (који је владао између 1279. и 1290), изграђен 1284–1285. преко остатака бивше фатимидске палате у Бајн ел Касрајну, у срцу града. Огроман комплекс обухватао је његов монументални маузолеј, медресу и велику болницу (маристан). Болница, један од најважнијих медицинских центара у исламском свету овог доба, наставила је да ради до касног османског периода. Током владавине ел Насир Мухамеда (1293–1341, са прекидима), Калавуновог унука, Каиро је достигао свој врхунац у погледу становништва и богатства. Био је један од најплоднијих покровитеља архитектуре у Мамелучкој историји. Под његовом владавином Каиро се ширио у више праваца и нови окрузи, попут ел Дарб ел Ахмара и подручја испод и западно од Цитаделе, испунили су се палатама и верским задужбинама које су изградили његови емири (Мамелучки команданти и званичници). Ел Насир Мухамед је такође извео неке од најзначајнијих радова унутар Цитаделе, подигавши нову џамију, палату и велику куполасту престону дворану познату као Велики иван.

Након смрти ел Насир Мухамеда (1341), Каиро је погодила Црна смрт (1348) и султанат је пролазио кроз продужену политичку нестабилност све до почетка 15. века. Упркос томе, највећа и најамбициознија Мамелучка верска грађевина, Џамија и медреса султана Хасана, изграђена је управо у овом периоду. Занатлије су регрутоване из многих региона Мамелучког царства да раде на овом веома скупом пројекту, што можда објашњава очигледан утицај иранске (илканидске) и анадолијске селџучке архитектуре у неким елементима грађевине. Комплекс је остао делимично недовршен након смрти оснивача, ел Насир Хасана, 1361. године. Након тога, други значајни Мамелучки комплекси из касног Бахри периода у Каиру укључују Султанија маузолеј и Медресу Ум ел Султан Шабана.

Период Бурџи Мамелука Бурџи Мамелучки султани следили су уметничке традиције које су успоставили њихови претходници. Архитектура раног Бурџи периода наставила је стил касног Бахри периода. Иако су се куге често враћале током 15. века, Каиро је остао велика метропола и његово становништво се делимично опоравило кроз руралну миграцију. Владари и градски званичници спроводили су свесније напоре да поправе инфраструктуру и чистоћу града. Неки Мамелучки султани у овом периоду, као што су Барсбај (вл. 1422–1438) и Кајтбеј (вл. 1468–1496), имали су релативно дуге и успешне владавине. На почетку Бурџи периода, Баркук (вл. 1382–1399, са прекидима) изградио је сопствени велики загробни комплекс у Бајн ел Касрајну, који је на много начина личио на Џамију-медресу султана Хасана, иако много мањи. Након њега, загробни комплекс Фараџ ибн Баркука (његовог сина), један је од најуспешнијих споменика овог периода. Ова задужбина је такође покренула развој Северног гробља у Каиру као Мамелучке некрополе. Крајем 14. и почетком 15. века, камени минарети постајали су све префињенији, а камене куполе (уместо дрвених или купола од цигле) постале су широко распрострањене. Куполе су такође почеле да се клешу једноставним декоративним мотивима. "Себиљ-кутаб" (комбинација себиља у приземљу и основне школе на вишем нивоу) почео је да се појављује као уобичајен елемент верских комплекса.

У касном Мамелучком периоду нови комплекси су генерално били уздржанији у величини и добили су све компликованије и неправилније распореде, јер су архитекте морале да се боре са ограниченим простором доступним за градњу у препуним градовима. Након ел Насир Мухамеда, Кајтбеј је био један од најплоднијих покровитеља уметности и архитектуре Мамелуче ере. Изградио је или обновио бројне споменике у Каиру, поред наручивања пројеката изван Египта. Током његове владавине, светишта Меке и Медине су обимно обновљена, а нови споменици су изграђени у Јерусалиму. У Каиру, загробни комплекс Кајтбеја био је један од најславнијих споменика Мамелучке архитектуре. Његова владавина је такође видела врхунац уметничког квалитета у декоративној уметности, као што је камена клесана декорација купола. Градња се наставила под последњим Мамелучким султаном, ел Ешрафом Кансухом ел Гуријем (вл. 1501–1517), који је наручио сопствени комплекс (1503–5) и спровео велику реорганизацију и реконструкцију округа Кан ел Халили. Овај последњи период такође је видео обновљено експериментисање у облику минарета, понекад се враћајући прототиповима коришћеним у ранијим споменицима.

Османски период Године 1517. османско освајање Египта формално је окончало Мамелучку владавину, иако су сами Мамелуци наставили да играју истакнуту улогу у локалној политици.Raymond, André. 1993. Le Caire. Fayard. У архитектури, неке нове структуре су касније изграђене у класичном османском архитектонском стилу. Сулејман-пашина џамија из 1528. године је пример тога. Међутим, многе нове зграде су се и даље градиле у Мамелучком стилу све до 18. века (нпр. Себиљ-кутаб Абд ар-Рахмана Катхуде), иако са неким елементима позајмљеним из османске архитектуре, и, обрнуто, нове зграде изграђене у општем османском облику често су позајмљивале детаље из Мамелучке архитектуре (нпр. Синан-пашина џамија). Неки типови зграда из касног Мамелучког периода, попут себиљ-кутаба и вишеспратних каравансараја (викала или кан), заправо су се повећали у броју током османског периода. Опште промене у локалном архитектонском стилу овог периода укључују увођење минарета у облику оловке од Османлија и пројектовање џамија са великим централним куполама, које су добиле доминацију над традиционалнијим хипостилним џамијама из Мамелучког периода.

НеоМамелучка архитектура мини|Џамија Абу ел Абаса ел Мурсија у Александрији, изграђена 1940-их у неоМамелучком стилу Крајем 19. и почетком 20. века, „неоМамелучки“ стил се такође користио у Египту, који је опонашао облике и мотиве Мамелучке архитектуре, али их је прилагодио модерној архитектури. Покровитељи и владе су га фаворизовали делом као националистички одговор против османских и европских стилова и сродни напор да се промовишу локални „египатски“ стилови (иако су архитекте понекад били Европљани). Примери овог стила су Музеј исламске уметности у Каиру, Џамија ел Рифаи, Џамија Абу ел Абаса ел Мурсија у Александрији и бројне приватне и јавне зграде као што су оне у Хелиополису.

Карактеристике

Преглед