Сава Темишварац

Сава Темишварац (?–1612) био је српски војни заповедник (војвода) у служби Трансилваније, а затим и Светог римског царства. Био је активан током Дугог турског рата, предводећи Устанак у Банату (1594), а затим се придружио Трансилванској војсци са другим значајним српским вођама.

Банатски устанак

Вршачки епископ Теодор и Сава Темишварац предводили су Устанак у Банату (1594). Устаници су, у карактеру светог рата, носили ратне заставе са иконом Светог Саве. Након почетног успеха, устаници су до марта 1594. протерали Османлије са скоро целе територије Баната и Кереша. Дана 27. априла, у чину одмазде, велики везир Коџа Синан-паша је спалио мошти Светог Саве на Врачару; то је направљено да би обесхрабрило Србе, али је уместо тога појачало побуну.

Ђорђе Палотић, бан Лугоша, украо је оружје које је послао побуњеницима и охрабрио их да наставе борбу; касније је обећао да ће им се ускоро појавити трансилванијски војвода, Жигмунд Батори. Познат у то време као бан Сава, он, Теодор и Веља Миронић потписали су и послали писмо у име „свих спахија и кнезова, целог српства и хришћанства“ трансилванском племићу Мозешу Секељу, који је већ био на граници, тражећи помоћ у устанку, да што пре пошаље трупе. У писму су поменули да је у Вршцу окупљено 1.000 наоружаних људи. Писмо је послато из Вршца 13. јуна, два дана након одлуке на скупштини у Ђулафехервару. Међутим, Секељ није био вољан да пређе трансилванску границу, па су Срби остали сами.

Хасан-паша, беглербег Темешварског ејалета, добио је помоћ од великог везира и паше из Будима, па се окренуо са војском од 20.000 војника и напао Бечкерек (Зрењанин), који је био у рукама 4.300 побуњеника, што се завршило одлучном османском победом.Након тога, Синан-паша је повео војску од 30.000 војника која је потиснула лоше наоружане Србе. Било је одмазди, савремени извори говоре о „живима који су завидели мртвима“. Српска борба за слободу и обнову националне државе, међутим, није окончана. Након гушења устанка у Банату, Срби су се преселили у Трансилванију под вођством владике Теодора; Територија према Инеуу и Тејушу била је насељена, где су Срби живели од раније – Срби су имали своје епархије, отварали школе, оснивали цркве и штампарије. Године 1596–97, избио је српски устанак у Источној Херцеговини.

Трансилванска војска и царска војска Сава се помиње 1596. године током рата између Жигмунда Баторија и Османског царства. Баторијева војска која је кренула да ослободи Темишвар, укључивала је значајне Србе, као што су Ђорђе Рац, Дели-Марко и Сава Темишварац. Војска је успела да освоји српски део града. Српски вође, укључујући и Старину Новака, борили су се као део Трансилванске војске, али су изводили независне нападе јужно од Дунава, на подручје данашње Бугарске и Србије, чак су успели да нападну дубоко до Пловдива и Једрена. Српски команданти су углавном деловали ван Трансилваније, уз подршку цара. О српским војницима и избеглицама бринуо се Ратни савет у Бечу.

Године 1604, Темишварац се помиње као командант једног одреда у војсци генерала Белђоза, у време када се ова војска борила у региону око Темишвара. Године 1605, заједно са Дели-Марком, напустио је Трансилванију и прешао у западну Угарску. Дуги турски рат завршио се 1606. године Житваторским миром.

1606–07. био је командант српских војника у Шопрону. Године 1607, Темишварац и чете су премештени из Шопрона у Ђер. Овде је Темишварац затражио од Ратног савета да војницима исплати неисплаћену плату плаћеника и да се његов положај регулише. Године 1608. затражио је исправку од Ратног савета, који је одговорио да ће, у случају потребе, имати на уму њега и његову дружину. Ратни савет је био познат по неисплаћеним платама. Цар Рудолф II му је доделио чин пуковника, али Темишварац није био задовољан, јер је ова одлука имала вредност само у ратно време када је желео да обезбеди пристојан живот у мирно доба. У децембру 1608. поднео је поновни захтев за случај.

У исто време, дошло је до великог обрта догађаја, цар Рудолф II је почео да се свађа са својим братом Матијом, током чега су Темишварац, Ђорђе Рац и Дели-Марко подржали овог другог, придруживши се његовим људима. Све плаћеничке дружине под командом тројице српских вођа учествовале су у походу на Рудолфа II. Темишварчева дружина је, током повратка из Чешке, нанела велику штету становништву. Дружина се поново вратила у Ђер.

Исељени Срби из Трансилваније постали су незадовољни након одлуке да се Темишварцу, који је командовао Србима током рата, забрањује да издаје наређења судијама, одборницима и другим Србима током мирског времена. Српски избеглице су потом затражиле од Ратног савета да им додели нека напуштена села око Ђера, како би проширили своју војну границу (крајиште). Темишварац је прихватио понуду пољског грофа Николе од Коморова да му се придружи са 200 својих коњаника. Овог пута, аустријска влада је прихватила српске захтеве.

Неки српски племићи су прихватили војну службу крајем 1609. године, док је Сава Темишварац послат у Беч 1610. године на захтев краља Матије, где је добио диплому којом је похваљен и уздигнут његов војни рад, када је, као командант хиљада српских коњаника, водио кампање у Горњој Угарској, Трансилванији и Чешкој. Други српски поглавари и капетани, попут оних званих „Рац“, такође су добили сличне дипломе. Тако су приобалне земље према Дунаву, са центром у Ђеру, деловале као погранично упориште против османске претње.

Након Рудолфове смрти 1612. године, Матија је крунисан за цара, након чега је, као нови цар, потписао мировни споразум са Османлијама.

Наслеђе Сава Рац-Темишварац био је међу најзначајнијим Србима у историји Трансилваније, заједно са Јованом Рацом, Адамом Рацом, епископом Савом Бранковићем и грофом Ђорђем Бранковићем, између осталих.

Референце

Категорија:Српске војсковође Категорија:Србија у 17. веку Категорија:Хајдуци