Рационалност је квалитет вођења или заснованости на разуму. У том смислу, особа делује рационално ако има добар разлог за оно што ради, или је веровање рационално ако је засновано на чврстим доказима. Овај квалитет се може односити на способност, као код рационалне животиње, на психолошки процес, попут резоновања, на ментална стања, као што су веровања и намере, или на особе које поседују ове друге облике рационалности. Ствар која нема рационалност је или арационална, ако је изван домена рационалне евалуације, или ирационална, ако припада овом домену али не испуњава његове стандарде.
Постоје многе расправе о суштинским карактеристикама које деле сви облици рационалности. Према објашњењима заснованим на одговору на разлоге, бити рационалан значи одговарати на разлоге. На пример, тамни облаци су разлог за узимање кишобрана, због чега је рационално да агент то учини. Важан ривал овом приступу су објашњења заснована на кохерентности, која дефинишу рационалност као унутрашњу кохерентност менталних стања агента. У том смислу предложена су многа правила кохерентности, на пример, да не треба имати противречна веровања или да треба намеравати да се уради нешто ако се верује да то треба урадити.
Објашњења заснована на циљевима карактеришу рационалност у односу на циљеве, попут стицања истине у случају теоријске рационалности. Интерналисти верују да рационалност зависи само од ума особе. Екстерналисти тврде да спољни фактори такође могу бити релевантни. Расправе о нормативности рационалности се тичу питања да ли увек треба бити рационалан. Даља дискусија је о томе да ли рационалност захтева да се сва веровања преиспитују из почетка, уместо ослањања на постојећа веровања.
Различити типови рационалности се разматрају у академској литератури. Најутицајнија разлика је између теоријске и практичне рационалности. Теоријска рационалност се тиче рационалности веровања. Рационална веровања су заснована на доказима који их подржавају. Практична рационалност се првенствено односи на акције. Ово укључује одређена ментална стања и догађаје који претходе акцијама, као што су намере и одлуке. У неким случајевима, ово двоје може бити у сукобу, као када практична рационалност захтева усвајање ирационалног веровања. Друга разлика је између идеалне рационалности, која захтева да рационални агенти поштују све законе и импликације логике, и ограничене рационалности, која узима у обзир да то није увек могуће пошто је рачунарска моћ људског ума превише ограничена. Већина академских дискусија фокусира се на рационалност појединаца. Ово је у супротности са друштвеном или колективном рационалношћу, која се односи на колективе и њихова групна веровања и одлуке.
Рационалност је важна за решавање свих врста проблема како би се ефикасно достигао циљ. Релевантна је и о њој се расправља у многим дисциплинама. У етици, једно питање је да ли се може бити рационалан без истовременог поседовања морала. Психологија се интересује како психолошки процеси спроводе рационалност. Ово такође укључује проучавање неуспеха да се то учини, као у случају когнитивних пристрасности. Когнитивне и бихевиоралне науке обично претпостављају да су људи довољно рационални да би се предвидело како мисле и делују. Логика проучава законе исправних аргумената. Ови закони су веома релевантни за рационалност веровања. Веома утицајна концепција практичне рационалности дата је у теорији одлучивања, која каже да је одлука рационална ако изабрана опција има највећу очекивану корисност. Друга релевантна поља укључују теорију игара, бајесијанизам, економију и вештачку интелигенцију.
Дефиниција и семантичко поље У свом најчешћем смислу, рационалност је квалитет вођења разлозима или бивања разумним. На пример, особа која делује рационално има добре разлоге за оно што ради. Ово обично подразумева да је размислила о могућим последицама своје акције и циљу који треба да оствари. У случају веровања, рационално је веровати у нешто ако агент има добре доказе за то и ако је то кохерентно са другим веровањима агента. Иако су акције и веровања најпарадигматичнији облици рационалности, термин се користи како у свакодневном језику, тако и у многим академским дисциплинама за описивање широког спектра ствари, као што су особе, жеље, намере, одлуке, политике и институције. Због ове разноликости у различитим контекстима, показало се тешким дати јединствену дефиницију која покрива сва ова поља и употребе. С тим у вези, различита поља често фокусирају своје истраживање на једну специфичну концепцију, тип или аспект рационалности, не покушавајући да је обухвате у њеном најопштијем смислу.
Ови различити облици рационалности се понекад деле на способности, процесе, ментална стања и особе. На пример, када се тврди да су људи рационалне животиње, то се обично односи на способност да се мисли и делује на разуман начин. То не имплицира да су сви људи рационални све време: ова способност се користи у неким случајевима, али не и у другим. С друге стране, термин се такође може односити на процес резоновања који произилази из коришћења ове способности. Често су укључене и многе додатне активности виших когнитивних факултета, као што су стицање концепата, просуђивање, промишљање, планирање и одлучивање, као и формирање жеља и намера. Ови процеси обично изазивају неку врсту промене у менталним стањима мислиоца. С тим у вези, може се говорити и о рационалности менталних стања, попут веровања и намера. Особа која поседује ове облике рационалности у довољно високом степену може и сама бити названа рационалном. У неким случајевима, и нементални резултати рационалних процеса могу се квалификовати као рационални. На пример, распоред производа у супермаркету може бити рационалан ако је заснован на рационалном плану.
Термин „рационалан“ има две супротности: ирационалан и арационалан. Арационалне ствари су изван домена рационалне евалуације, попут процеса варења или времена. Ствари унутар домена рационалности су или рационалне или ирационалне у зависности од тога да ли испуњавају стандарде рационалности. На пример, веровања, акције или опште политике су рационалне ако постоји добар разлог за њих, а у супротном су ирационалне. Није јасно у свим случајевима шта припада домену рационалне процене. На пример, постоје неслагања око тога да ли се жеље и емоције могу проценити као рационалне и ирационалне, а не као арационалне. Термин „ирационалан“ се понекад користи у ширем смислу да укључи случајеве арационалности.
Значење термина „рационалан“ и „ирационалан“ у академском дискурсу често се разликује од њихове употребе у свакодневном језику. Примери понашања која се у обичном дискурсу сматрају ирационалним су попуштање искушењима, излазак до касно иако ујутру треба рано устати, пушење упркос свести о здравственим ризицима или веровање у астрологију. С друге стране, у академском дискурсу, рационалност се обично поистовећује са вођењем разлозима или праћењем норми унутрашње кохерентности. Неки од ранијих примера могу се квалификовати као рационални у академском смислу у зависности од околности. Примери ирационалности у овом смислу укључују когнитивне пристрасности и кршење закона теорије вероватноће при процени вероватноће будућих догађаја. Овај чланак се углавном фокусира на ирационалност у академском смислу.
Термини „рационалност“, „разум“ и „резоновање“ често се користе као синоними. Али у техничким контекстима, њихова значења се често разликују. Разум се обично схвата као способност одговорна за процес резоновања., 2008. 318 Овај процес има за циљ унапређење менталних стања. Резоновање покушава да осигура поштовање норми рационалности. Ипак се разликује од рационалности, јер и други психолошки процеси осим резоновања могу имати исти ефекат. Рационалност етимолошки потиче од латинског термина .
Спорови о концепту рационалности Постоје многи спорови о суштинским карактеристикама рационалности. Често се схвата у релационим терминима: нешто, попут веровања или намере, рационално је због тога како је повезано са нечим другим. Али постоје неслагања око тога са чиме мора бити повезано и на који начин. За објашњења заснована на разлозима, однос према разлогу који оправдава или објашњава рационално стање је централан. За објашњења заснована на кохерентности, важан је однос кохерентности између менталних стања. У савременој литератури води се жива дискусија о томе да ли су објашњења заснована на разлозима или она заснована на кохерентности супериорна. Неки теоретичари такође покушавају да схвате рационалност у односу на циљеве које покушава да оствари.
Други спорови у овој области тичу се тога да ли рационалност зависи само од ума агента или и од спољних фактора, да ли рационалност захтева преиспитивање свих својих веровања из почетка и да ли увек треба да будемо рационални.
Заснованост на одговору на разлоге Заједничка идеја многих теорија рационалности је да се она може дефинисати у терминима разлога. У овом погледу, бити рационалан значи правилно одговарати на разлоге. На пример, чињеница да је храна здрава је разлог да се једе. Дакле, овај разлог чини рационалним да агент поједе храну. Важан аспект овог тумачења је да није довољно само поступати случајно у складу са разлозима. Уместо тога, одговарање на разлоге подразумева да се делује намерно због тих разлога.
Неки теоретичари разумеју разлоге као спољне чињенице. Овај став је критикован на основу тврдње да, да би одговорили на разлоге, људи морају бити свесни њих, тј. имати неки облик епистемичког приступа. Али недостатак овог приступа није аутоматски ирационалан. У једном примеру Џона Брума, агент једе рибу заражену салмонелом, што је снажан разлог против једења рибе. Али пошто агент није могао знати ову чињеницу, једење рибе је за њега рационално. Због таквих проблема, многи теоретичари су се определили за интерналистичку верзију овог објашњења. То значи да агент не треба да одговара на разлоге уопште, већ само на разлоге које има или поседује. Успех таквих приступа много зависи од тога шта значи имати разлог и постоје различита неслагања о овом питању. Уобичајени приступ је сматрати да је овај приступ дат кроз поседовање доказа у облику когнитивних менталних стања, попут перцепција и знања. Слична верзија каже да се „рационалност састоји у правилном одговарању на веровања о разлозима“. Дакле, рационално је понети кишобран ако агент има чврсте доказе да ће падати киша. Али без ових доказа, било би рационално оставити кишобран код куће, чак и ако, без знања агента, пада киша. Ове верзије избегавају претходни приговор јер рационалност више не захтева од агента да одговара на спољне факторе којих није могао бити свестан.
Проблем са којим се суочавају сви облици теорија одговорности на разлоге је тај што обично постоји много релевантних разлога и неки од њих могу бити у сукобу једни са другима. Дакле, иако је контаминација салмонелом разлог против једења рибе, њен добар укус и жеља да се не увреди домаћин су разлози у прилог једењу. Овај проблем се обично решава одмеравањем свих различитих разлога. На тај начин, не одговара се директно на сваки разлог појединачно, већ на њихов пондерисани збир. Случајеви сукоба се тако решавају јер једна страна обично претеже другу. Дакле, упркос разлозима наведеним у прилог једењу рибе, равнотежа разлога је против тога, јер је избегавање инфекције салмонелом много тежи разлог од осталих наведених разлога. Ово се може изразити навођењем да рационални агенти бирају опцију коју фаворизује равнотежа разлога.
Међутим, други приговори на објашњење засновано на одговорности на разлоге не решавају се тако лако. Они се често фокусирају на случајеве где разлози захтевају од агента да буде ирационалан, што доводи до рационалне дилеме. На пример, ако терористи прете да ће дићи у ваздух град осим ако агент не формира ирационално веровање, то је веома тежак разлог да се учини све што је у нечијој моћи да се прекрше норме рационалности.
Заснованост на правилима кохерентности