десно|мини|320px|Затвор Холмсбург виђен из ваздуха (2007) Затвор Холмсбург добио је надимак „Терордром“, био је затвор којим је управљао град Филаделфија, Пенсилванија и Пенсилванијско одељење за затворе (ПДП) од 1896. до 1995. године. Објекат се налази на адреси Торедејл авенија 8215 у делу Холмсбурга у Филаделфији. Повучен је из употребе 1995. године када је и затворен. Данас, структура и даље стоји и повремено се користи за смештај вишка затвореника и радне програме.
Био је место контроверзних вишедеценијских дерматолошких, фармацеутских и биохемијских истраживачких пројеката који су укључивали тестирање на затвореницима. Експерименти и истраживања спроведени на затвореницима убрзо су утицали на етичке стандарде који се данас користе у савременим истраживањима. Израда Нирнбершког кодекса са правилом информисаног пристанка заснована је на овом случају, као и на неколико других, попут експеримената у Таскигију у Алабами. Затвор је такође познат по неколико великих побуна раних 1970-их, као и по извештају објављеном 1968. године, резултату опсежне двогодишње истраге канцеларија филаделфијског полицијског комесара и окружног тужиоца Филаделфије која је документовала стотине случајева силовања затвореника. Књига из 1998. Acres of Skin: Human Experiments at Holmesburg Prison, аутора Алена М. Хорнблума, документује клиничке нетерапијске медицинске експерименте на затвореницима у Холмсбургу. Године 2022, град Филаделфија се извинио за експерименте.
У 2022. години Академија за обуку Одељења за затворе Филаделфије и даље је радила у близини затвора.
Историја Затвор Холмсбург први пут је отворен 1896. године као одговор на пренасељеност у филаделфијском затвору Мојаменсинг. Првобитна филозофија затвора била је усмерена на „одвојено казнено затварање“, што је укључивало тактике изолације. Међутим, пренасељеност је брзо постала проблем и у овом затвору, те су се већ 1928. године догодиле побуне затвореника делом због пренатрпаности ћелија.
Дана 20. августа 1938. године, 23 затвореника који су штрајковали глађу протестујући због квалитета затворске хране смештена су у изолациону ћелију познату као Клондајк. Због парног грејања у ћелији (где је температура достизала скоро 90 степени целзијуса), 4 затвореника су умрла, а истраге о смрти у „пећници“ довеле су до подизања оптужнице против 10 затворских службеника, укључујући управника и заменика управника.
Пљачкаш банака Вили Сатон, који је служио доживотну казну, побегао је из Холмсбурга 1947. године, уз помоћ других затвореника (укључујући Фредерика Тенута, који никада није ухваћен), сви прерушени у затворске чуваре, пењући се преко зидова мердевинама.
Алберт Клигман Др Алберт Клигман био је задужен за експериментална истраживања спроведена на затвореницима. Клигман је рођен у Филаделфији 17. марта 1916. године, у породици јеврејских имиграната. Клигман је похађао Универзитет у Пенсилванији где је дипломирао 1939. године, а три године касније докторирао ботанику на истом универзитету. Године 1947. дипломирао је медицину на Универзитету у Пенсилванији и постао дерматолог како би применио своја проучавања гљивица. Клигман је најпознатији по својој умешаности у медицинске експерименте на затвореницима Холмсбурга, као и по томе што је ко-изумео лек против акни Ретин-А.
Затвор Мојаменсинг у Филаделфији Затвор Мојаменсинг дизајнирао је Томас Јустик Волтер, а отворен је 19. октобра 1835. године и остао је отворен више од 100 година. Сматран је затвором града и округа Филаделфија. Ова институција се првобитно састојала од три одвојена објекта, са додатним структурама само за жене и „Крилом за дужнике“. Познати затвореници у овом затвору били су Том Хајер, Едгар Алан По, Пасмор Вилијамсон и Х. Х. Холмс. Затвор Мојаменсинг почео је да се пренатрпава 1896. године, што је разлог за отварање затвора Холмсбург како би се олакшао овај проблем. Док је Мојаменсинг био отворен до 1963. године, затвор Холмсбург на североистоку Филаделфије остао је отворен до 1995. године.
Експерименти на затвореницима
Затвор Холмсбург био је место неколико научних експеримената на затвореницима, што је покренуло етичка и морална питања о томе у којој мери се може експериментисати на људима. У многим случајевима, затвореници су бирали да прођу кроз неколико нехуманих испитивања зарад мале новчане накнаде. Затвор је посматран као људска лабораторија са затвореничком популацијом као субјектима. Била је то „неактивна колекција човечанства која се чинила идеалном за дерматолошка проучавања,“ др Алберт Клигман се чувено присетио свог првог уласка у затвор Холмсбург речима:
Клигманово експериментисање било је опсежно, излажући затворенике „херпесу, стафилококама, козметици, хемикалијама које изазивају пликоже на кожи, радиоактивним изотопима, психоактивним лековима и канцерогеним једињењима попут диоксина“, а добијао је финансијску подршку од „33 различита спонзора, укључујући Џонсон и Џонсон, Дау Кемикалс и америчку војску“.
Један затвореник је описао експерименте који су укључивали излагање микроталасном зрачењу, сумпорној и угљеној киселини – растворима који су нагризали и сводили епидермис подлактице на супстанцу налик кожи, и киселинама које су изазивале пликове на кожи у пределу тестиса. Поред излагања штетним хемијским агенсима, од пацијената се тражило да се физички напрежу и одмах су стављани под нож како би им се уклониле знојне жлезде ради испитивања. У још стравичнијим причама, фрагменти лешева су ушивани у леђа затвореника како би се утврдило да ли фрагменти могу поново да израсту у функционалне органе. Бивша затвореница и пацијенткиња испричала је како: „Користили су моје тело; радили су ми ствари које су биле нехумане ... Осећам се мање женом због ствари које су ми радили. Ово ми је донело бол. Много бола.“ Такви експерименти нису утицали само на добробит појединачних затвореника, већ и на здравље читавих ћелијских блокова због експериментисања са биолошким агенсима, укључујући хонгконшки грип, отровни бршљан и отровни храст. Експериментисање је било толико уобичајено да је у затворској установи са 1.200 људи, око 80 до 90 одсто затвореника било подвргнуто експериментима.
Пораст тестирања штетних супстанци на људима први пут је постао популаризован у Сједињеним Државама када је, током Првог светског рата, председник Вудро Вилсон основао Службу за хемијско ратовање (CAWS). Савет за медицинску политику оружаних снага (AFMPC), из моралних и етичких разлога, није се слагао са употребом тестирања на људима, тврдећи да се сва тестирања морају обављати на добровољцима који су пристали на експерименте. Године 1959, CAWS је добио одобрење за спровођење истраживања о агенсима за хемијско ратовање на људима. Упркос добијању овог одобрења, проблем који је остао био је проналажење учесника који пристају.
Сви затвореници на којима су вршени тестови у испитивањима дали су пристанак на експериментисање; међутим, углавном су пристајали због подстицаја попут новчане накнаде. Појединци попут дипломца Универзитета Виланова Алена М. Хорнблума наишли су на „парфемске експерименте“ Универзитета у Пенсилванији, где су затвореници „изнајмљивали своја тела за новац“. Експерименти у затвору често су плаћали око 30 до 50 долара, па чак и до 800 долара. Експерименти у затвору Холмсбург плаћали су изузетно много у поређењу са другим затворским пословима. У филаделфијским затворима тог времена, затвореници су могли да окончају казну ако би могли да плате 10 одсто одређеног износа кауције. У таквом систему, експерименти су били лак начин да се заради новац за слободу.
Леодус Џонс, бивши затвореник и један од главних актера у планираним тужбама против затвора Холмсбург, написао је: „Био сам у затвору са ниском кауцијом. Нисам могао да приуштим новац да платим кауцију. Знао сам да нисам крив за оно за шта су ме држали. Били су ме приморавали да прихватим нагодбу. Па сам помислио, ако могу да се извучем из овога, да скупим довољно новца за адвоката, могу да добијем ово. То је била моја прва помисао.“ Експериментална истраживања у затвору Холмсбург водио је др Алберт Клигман. Након завршетка медицинске школе, занимале су га гљивичне инфекције код људи и објавио је више радова на ту тему. Његово истраживање у затвору Холмсбург почело је након што се затвор заинтересовао за његов рад. Педесетих година 20. века, међу затвореницима је избила епидемија атлетског стопала, и у покушају да пронађе лек за распрострањени проблем, затворски фармацеут је открио један од Клигманових чланака. Фармацеут је контактирао Клигмана, замоливши га да посети затвор, на шта је он пристао. У то време, Клигман је био професор дерматологије на Медицинском факултету Универзитета у Пенсилванији и дизајнирао је експеримент истражујући гљивичне инфекције ноктију. Документовано је да је експериментисање у затвору Холмсбург „подразумевало трансплантацију косе, имплантацију страних тела, опекотине и зрачење коже, излагање диоксину, примену и гутање токсичних, скоро смртоносних доза третиноина, инокулацију -{Staphylococcus aureus}-, и чупање ноктију.“ Затвор му је дозволио да користи затворенике као део свог истраживања и експериментисања „за скромну накнаду пружи нам идеалне могућности.“
У интервјуу, Клигман је испричао како је био задивљен потенцијалом затвора за истраживање. Контролисани услови у затвору су му се допали, јер би стандардизована исхрана и начин живота затвореника смањили ометања његових медицинских истраживања. Након ове прве посете, Клигман је одлучио да ће почети да спроводи своје експерименте у Холмсбургу. „Почео сам редовно да идем у затвор, иако нисам имао овлашћење. Прошле су године пре него што су власти сазнале да спроводим различита истраживања на добровољцима-затвореницима. Ствари су тада биле једноставније. За информисани пристанак се није чуло. Нико ме није питао шта радим. Било је то дивно време.“ Затим је добио дозволу за спровођење дерматолошких експеримената од управника затвора, који се сложио са Клигманом да би експерименти могли користити медицинској области и затвору. Међутим, није било формалних уговора између затвора/града и Универзитета у Пенсилванији. Перцепције о затвореницима и то да припадају држави ојачале су веровање да је практиковање на људима који су потенцијално починили злочине непристрасно.
Врсте експеримената На затвореницима у Холмсбургу спроведен је низ експеримената. Иако су експерименти започели са фокусом на дерматолошка истраживања – Клигманову специјалност – експерименти су такође спровођени ради тестирања комерцијалних фармацеутских производа и биохемијских супстанци. Дерматолошки експерименти укључивали су: Студију која испитује начине на које се стопала особе могу инфицирати рингвормом. „Огромне количине гљивица даване су затвореницима, након чега су носили чизме недељу дана.“ (1957) Студију у којој су затвореници инфицирани кожним вирусима, као што су -{herpes simplex}- и вирус брадавица. (1958) Студије које излажу затворенике дугим ултраљубичастим зрацима и различитим врстама квасаца као што је -{candida albicans}-.
Биохемијски експерименти укључивали су студију тестирања диоксина, отровне супстанце у Агенту оранџ. Компанија Дау Кемикал затражила је ове експерименте и компензовала Клигмана са 10.000 долара. Дозе диоксина којима су затвореници били изложени биле су 468 пута веће од оних наведених у протоколу компаније. (1965–1966)
Војска Сједињених Држава ангажовала је Клигмана да тестира ефекте одређених лекова који мењају свест, при чему су ови експерименти спровођени у приколицама на територији затвора. Субјекти из овог сета експеримената кажу да нису знали које лекове су им дали због недостатка формулара за пристанак. Лекови су произвели различите трајне ефекте, као што су привремена парализа и изненадно дуготрајно насилно понашање, при чему је половина субјеката пријавила да је данима имала халуцинације. Многи затвореници су се клонили војних експеримената због гласина да укључују ЛСД и да резултирају тиме да учесници полуде.