Сензорна депривација или перцептуална изолацијаDonald Olding Hebb, Essay on Mind, Psychological Press, 1980 је намерно смањење или уклањање стимулуса из једног или више чула. Једноставни уређаји као што су повези за очи или капуљаче и антифони могу онемогућити вид и слух, док сложенији уређаји могу укинути и чуло мириса, додира, укуса, термоцепције (осећај топлоте) и способност оријентације према гравитацији. Сензорна депривација се користи у различитим гранама алтернативне медицине и у психолошким експериментима (нпр. са изолационим резервоаром). Када је лишен сензација, мозак покушава да их надокнади у облику халуцинација.
Краткотрајне сесије сензорне депривације описују се као опуштајуће и погодне за медитацију; међутим, продужена или принудна сензорна депривација може довести до екстремне анксиозности, халуцинација, бизарних мисли и депресије.
Сродан феномен је перцептуална депривација, која се још назива и Ганцфелд ефекат. У овом случају се уместо уклањања стимулуса користи константан, униформан стимулус, што доводи до ефеката сличних сензорној депривацији.
Технике сензорне депривације развиле су неке оружане снаге унутар НАТО-а као средство за испитивање затвореника у оквиру међународних уговорних обавеза. Европски суд за људска права пресудио је да је употреба пет техника од стране британских безбедносних снага у Северној Ирској представљала праксу нехуманог и понижавајућег поступања. Такође се користила у затворима као што је Гвантанамо.
Терапија ограничавањем стимулације из окружења (REST) Постоји много различитих основних метода ограничавања стимулације из окружења (енгл. ), укључујући REST у комори и флотациони REST.
REST у комори Код REST-а у комори, субјект лежи на кревету у потпуно мрачној и звучно изолованој соби (у просеку, редукција од 80 dB) до 24 сата. Њихово кретање је ограничено експерименталним упутствима, али не и механичким ограничењима. Храна, пиће и тоалет се налазе у просторији и стављају се на располагање према нахођењу испитивача, који може да комуницира са учесницима преко отвореног интеркома. Субјектима је дозвољено да напусте просторију пре истека 24 сата; међутим, мање од 10% њих то заиста и учини јер им комора делује веома опуштајуће. REST у комори утиче на психолошко функционисање (размишљање, перцепцију, памћење, мотивацију и расположење) и психофизиолошке процесе.
Флотациони REST
десно|мини|220px|Флотациони резервоар са отвореним поклопцем Код флотационог REST-а, просторија садржи резервоар или базен. Флотациони медијум се састоји од раствора воде и Епсом соли који је загрејан на температуру коже, са специфичном тежином која омогућава пацијенту да лебди на леђима без бриге за безбедност. Заправо, окретање док сте у раствору захтева „значајан свестан напор”. Мање од 5% тестираних субјеката напусти сесију пре њеног краја, што је обично око сат времена за флотациони REST.
Спа центри понекад нуде комерцијалне флотационе резервоаре за опуштање. Флотациона терапија је академски проучавана у САД и Шведској, а објављени резултати показују смањење бола и стреса. Опуштено стање такође подразумева снижен крвни притисак, снижен ниво кортизола и максималан проток крви. Поред физиолошких ефеката, чини се да REST има позитивне ефекте на опште благостање и учинак.Dirk van Dierendonck & Jan te Nijenhuis - Flotation restricted environmental stimulation therapy (REST) as a stress- management tool: A meta-analysis
Комора против флотационог REST-а Постоји неколико разлика између флотационог REST-а и оног у комори. На пример, због присуства медијума у флотационом REST-у, субјект има смањену тактилну стимулацију док доживљава бестежинско стање. Додавање Епсом соли ради постизања жељене специфичне тежине може имати терапеутски ефекат на хипертоничне мишиће. Пошто је један од главних резултата REST-а у комори стање опуштености, ефекти овог метода на узбуђење су мање јасни, што се може приписати природи раствора.
Такође, због инхерентне имобилизације која се доживљава у флотационом REST-у (услед немогућности окретања), што може постати незгодно након неколико сати, субјект није у могућности да издржи дужину сесија као у комори. Ово може онемогућити субјекту да доживи промене у ставовима и размишљању које су повезане са REST-ом у комори. Поред тога, истраживачка питања која се постављају код сваке технике су различита. Питања у вези са комором произашла су из истраживања која су почела 1950-их и истраживала разна питања о потреби за стимулацијом, природи узбуђења и његовом односу са спољашњом стимулацијом. Практичари у овој области истраживали су његову корисност у лечењу већих психијатријских дисфункција као што је злоупотреба супстанци. Насупрот томе, флотациони REST је више посматран као рекреативни алат и тестиран је првенствено за употребу код поремећаја повезаних са стресом, смањења бола и несанице.
Бројне студије су расправљале о томе који је метод ефикаснији процес лечења; међутим, само једна је ово статистички истражила. Анализирано је 19 субјеката који су користили REST у комори или флотацији за изазивање опуштања или лечење пушења, гојазности, уноса алкохола или хроничног бола. Статистика од интереса, d, представља меру величине ефекта третмана. Поређења ради, d=0,5 сматра се умереним ефектом, а d=0,8 великим ефектом. Деветнаест субјеката који су били подвргнути REST-у у комори имали су d=0,53, док је шест субјеката у флотационом REST-у показало d=0,33. Поред тога, када су испитивани субјекти који су подвргнути REST третману и REST-у у комбинацији са другим методом лечења, било је мало разлика.. Међутим, предност флотационог REST-а је што захтева краће трајање (45 минута у односу на 24 сата).
Сензорна депривација као филозофски мисаони експеримент Сензорна депривација се користила за подршку аргументима филозофа о томе како ум функционише. Један пример је аргумент летећег човека који је предложио Ибн Сина, чији је примарни циљ био да потврди постојање људске душе.
Аргумент летећег човека Ибн Сина, један од најважнијих филозофа средњовековног периода, истраживао је постојање сопства и природу себе. Као и многи други, предложио је аргумент да подржи своју тврдњу о односу између ума и тела. Своје истраживање је засновао на аргументу летећег човека у којем је замислио човека који лебди у ваздуху или вакууму где не може ништа да перципира, па чак ни супстанцу ваздуха. Овај човек не може да види ништа спољашње; руке и ноге су му одвојене од остатка тела; оне се не сусрећу нити додирују. Другим речима, човек доживљава екстремну сензорну депривацију како би се физичко тело и свака перцепција стимулуса одвојили од онога што би свест могла бити у Ибн Синином мисаоном експерименту. Човек касније размишља о свом постојању. Он неће доводити у питање да постоји, али неће моћи да потврди да ли постоје његове ноге, руке или унутрашњи органи. Он је сигуран да његова суштина постоји, али неће имати свест о својој дужини или дубини. Према томе, у мисаоном експерименту, оно за шта човек може да потврди да постоји јесте само његово сопство, а оно што не може да потврди није део његове суштине, попут руке или ножног прста. Аргумент затим закључује да пошто човек може да потврди своје постојање док је изложен екстремној сензорној депривацији, његова душа је нешто другачије од његовог физичког тела. За његову душу се онда каже да је нематеријална супстанца одвојена од његовог тела. Ово се сматра дуалистичким аргументом у филозофији ума јер одваја ум од тела како би се потврдило постојање сопства.
Дуализам Дуализам претпоставља да се свет састоји од физичких (које се перципирају кроз чула) и нематеријалних (које се не перципирају чулима) супстанци.
Рене Декарт је филозоф који је предложио картезијански дуализам, који се назива и дуализам супстанције, јер тврди да постоје две врсте „супстанци”: ментална стања и материјалне ствари које заузимају простор. За Декарта, ум је ентитет који се разликује од физичког ентитета јер ум, са Декартове тачке гледишта, може постојати независно, односно без физичког тела. Због тога је закључио да је ум супстанца.
Друге употребе Употреба REST-а истраживана је као помоћ при одвикавању од пушења. У студијама које су трајале од 12 месеци до пет година, 25% REST пацијената постигло је дугорочну апстиненцију. REST је, у комбинацији са другим ефикасним методама одвикавања од пушења (на пример: модификација понашања), резултирао дугорочном апстиненцијом од 50%. Такође, када се комбинује са недељним групама за подршку, REST је довео до тога да 80% пацијената постигне дуготрајну апстиненцију. Поређења ради, употреба само никотинског фластера има стопу успеха од 5%.
Алкохолизам је такође био мета истраживања повезаних са REST-ом. У комбинацији са едукативним порукама против алкохола, пацијенти који су били подвргнути двочасовном REST третману смањили су потрошњу алкохола за 56% у прве две недеље након третмана. Смањење потрошње се одржало током накнадних праћења спроведених три и шест месеци након првог третмана. Могуће је, међутим, да је ово узроковано плацебо ефектом.
Поред тога, REST је тестиран како би се утврдио његов утицај на кориснике других дрога. Студија Универзитета у Аризони користила је REST у комори као допуну традиционалном амбулантном лечењу злоупотребе супстанци и открила да је четири године касније 43% пацијената и даље било трезно и без дроге. Осам месеци касније, нико у контролној групи није остао чист.
Психоделични ефекти Спроведене су студије како би се тестирао ефекат сензорне депривације на мозак. Једна студија обухватила је 19 добровољаца, од којих су сви тестирани у доњем и горњем 20. перцентилу на упитнику који мери склоност здравих људи да виде ствари које заиста нису ту, и сместила их у потпуно мрачну, звучно изоловану кабину на 15 минута, након чега су завршили још један тест који мери искуства слична психози, који се првобитно користио за проучавање корисника рекреативних дрога. Пет субјеката је пријавило халуцинације лица; шест је пријавило да види облике/лица која заправо нису ту; четворо је приметило појачано чуло мириса, а двоје је пријавило да осећају „присуство зла” у соби. Људи који су постигли ниже резултате на првом тесту искусили су мање перцептуалних дисторзија; међутим, и даље су пријављивали да виде разне халуцинације. Спроведене су многе студије како би се разумели главни узроци халуцинација, а прикупљени су и значајни докази који указују на то да дуги периоди изолације нису директно повезани са нивоом доживљених халуцинација.Марвин Закерман и Нејтан Коен (1964). Sources of Reports of Visual Auditory Sensations in perceptual-isolation experiments.
Чини се да шизофреничари имају тенденцију да доживе мање халуцинација док су у REST-у у поређењу са непсихотичним особама. Могуће објашњење за ово би могло бити да су непсихотичне особе нормално изложене већем степену сензорне стимулације у свакодневном животу, те у REST-у мозак покушава да поново створи сличан ниво стимулације, производећи халуцинаторне догађаје.https://pmc.ncbi.nlm.nih.gov/articles/PMC2755113/ Према студији из 2009. објављеној у часопису Journal of Nervous and Mental Disease, халуцинације су узроковане тиме што мозак погрешно идентификује извор онога што тренутно доживљава, феномен који се назива погрешно праћење извора. Студија спроведена на појединцима који су били подвргнути REST-у док су били под дејством фенциклидина (ПЦП) показала је мању инциденцу халуцинација у поређењу са учесницима који нису узимали ПЦП. Ефекти ПЦП-а су такође изгледали смањено током REST-а. Утицај који ПЦП има на смањење појаве халуцинаторних догађаја пружа потенцијални увид у механизме који стоје иза ових догађаја.
Испитивање