алт=A wall in Barcelona, Spain on which is written "Independence, Socialism, Feminism"|мини|Социјалистичка феминистичка улична уметност у Барселони, Шпанија, 2026. Социјалистички феминизам се појавио 1960-их и 1970-их као изданак феминистичког покрета и Нове левице који се фокусира на међусобну повезаност патријархата и капитализма. Међутим, начини на које су приватне, домаће и јавне улоге жена у друштву концептуализоване или промишљене могу се пратити до дела Мери Вулстонкрафт „Одбрана права жене“ (1792) и утопијског социјалистичког рада Вилијама Томпсона у 19. веку. Идеје о превазилажењу патријархата окупљањем у женским групама ради разговора о личним проблемима потичу од Керол Ханиш. То је урађено у есеју из 1969. године, који је касније сковао термин „лично је политичко“.The Personal is Political, retrieved January 21st 2021. То је такође било време када је почео да се појављује други талас феминизма, што је заправо време када је социјалистички феминизам кренуо. Социјалистичке феминисткиње тврде да се ослобођење може постићи само радом на окончању и економских и културних извора угњетавања жена.What is Socialist Feminism?, retrieved on May 28th 2007.

Социјалистички феминизам је двострука теорија која проширује аргумент марксистичког феминизма о улози капитализма у угњетавању жена и теорију радикалног феминизма о улози рода и патријархата. Социјалистичке феминисткиње одбацују главну тврдњу радикалног феминизма да је патријархат једини, или примарни, извор угњетавања жена.Buchanan, Ian. "Socialist Feminism." A Dictionary of Critical Theory. Oxford Reference Online. Oxford University Press. Web. 20 October 2011. Уместо тога, социјалистичке феминисткиње тврде да су жене угњетаване због своје финансијске зависности од мушкараца. Жене су подвргнуте мушкој доминацији унутар капитализма због неравномерне равнотеже у богатству. Оне виде економску зависност као покретачку снагу потчињавања жена мушкарцима. Даље, социјалистичке феминисткиње виде ослобођење жена као неопходан део веће потраге за друштвеном, економском и политичком правдом. Социјалистичке феминисткиње су покушале да интегришу борбу за ослобођење жена са борбом против других угњетавачких система заснованих на раси, класи, сексуалној оријентацији или економском статусу.

Социјалистички феминизам се ослања на многе концепте који се налазе у марксизму, као што је историјско-материјалистичко гледиште, што значи да своје идеје повезују са материјалним и историјским условима живота људи. Стога, социјалистичке феминисткиње разматрају како сексизам и родну поделу рада сваке историјске епохе одређује економски систем тог времена. Ти услови се у великој мери изражавају кроз капиталистичке и патријархалне односе. Социјалистичке феминисткиње одбацују ортодоксну марксистичку идеју да су класа и класна борба једини дефинишући аспекти историје и економског развоја. Иако је Маркс можда дао приоритет класном угњетавању као предмету своје студије и није често говорио о еманципацији жена, он ју је третирао као питање само по себи. Једно место где се то види јесте у његовом трећем париском рукопису из 1844. године, где наводи да је „брак облик ексклузивне приватне својине“ и одобрава третирање жена „као плена и слушкиње друштвене похлепе“. Упркос неким тврдњама, никада није пронађен аргумент да би стварање бескласног друштва довело до нестанка родног угњетавања; Уместо тога, постоје докази који указују на то да је женске борбе посматрао као нешто независно. Међутим, због тога што је његово писање о женама било ретко, традиција и дела марксистичког феминизма конструисани су кроз дела многих феминистичких марксиста које су дошле касније; било кроз реинтерпретацију његових оригиналних дела или пружањем сопствених теорија на основу онога што је он поставио. Велики део овог рада усмерен је на прецизирање како род и класа заједно раде на стварању различитих облика угњетавања и привилегија за жене и мушкарце сваке класе. На пример, они примећују да је класни статус жене генерално дериват класног или радног статуса њеног мужа, нпр. секретарица која се уда за свог шефа преузима његов класни статус.

Кључна питања

Интерсекционалност мини|Уено Чизуко, држећи предавање на Универзитету у Токију, 2014. године мини|Хе Жен, социјалистичка феминисткиња, рођена 1884. Социјалистичка феминисткиња Клаудија Џонс радила је на укључивању црнкиња, других жена других раса и њихових потреба у Комунистичку партију током 1930-их. То је зато што је Комунистичка партија имала тенденцију да се бави питањима белог, мушког пролетаријата. Теоријска позадина Џоунсове почива на пресеку марксизма, црначког национализма и феминизма, а заслужна је за теоретисање троструког угњетавања, концепта да црнкиње и жене смеђе расе доживљавају угњетавање на основу расе, класе и пола. Џоунс даље тврди да белкиње, а још мање црнкиње и жене смеђе расе, никада не би биле ослобођене да структуре колонијализма нису укинуте и да црни национализам није усвојен.

Феминистичка историчарка Линда Гордон тврди да је социјалистички феминизам инхерентно интерсекционалан, барем до одређене мере, јер узима у обзир и род и класу. Гордон каже да, пошто темељ социјалистичког феминизма почива на вишеструким оса, социјалистички феминизам има историју интерсекционалности која се може пратити до периода деценијама пре него што је др Кимберли Креншо први пут артикулисала концепт интерсекционалности 1989. године. Према Гордон, социјалистички феминизам 1980-их је претходио концепт интерсекционалности испитивањем преклапајућих структура које производе искуство угњетавања појединца. Феминистичка научница и професорка женских студија Елизабет Лаповски Кенеди каже да је ова шира анализа друштвених структура почела са социјалистичким феминизмом и послужила као катализатор за феминистичке студије. Кенеди каже да су многе од првих програма женских студија основале социјалистичке феминистичке теоретичарке. Упркос тврдњама да је хомогенизујућа филозофија која брише разлику идентитета, инхерентни приступ социјалистичког феминизма разлици идентитета, кроз анализу економске експлоатације свих, препознат је и унапређен Креншоовом интерсекционалношћу.

Упркос наводном присуству интерсекционалности у социјалистичком феминизму, многе феминисткиње, посебно жене других раса, критикују покрет због уочених недостатака у погледу расне равноправности. У Кенедијевом приказу утицаја социјалистичког феминизма на женске студије, она каже да је недостатак црначких гласова у феминистичким академским круговима допринео заташкавању програма и курсева женских студија. Кум-Кум Бавани, професорка на Универзитету Калифорније у Санта Барбари, и Маргарет Колсон, социјалистичка феминистичка научница, тврде да расизам у социјалистичком феминистичком покрету произилази из немогућности многих белих феминисткиња да препознају институционалну природу расизма. Према Бавани и Колсон, раса, класа и род су нераскидиво повезани и искључивање било ког од ових фактора из нечијег погледа на свет резултирало би непотпуним разумевањем система привилегија и угњетавања за које кажу да чине наше друштво. Кетрин Харис, феминистичка научница из Уједињеног Краљевства, описује оно што она види као недостатке социјалистичког феминистичког покрета 1980-их у Уједињеном Краљевству. Харис описује незадовољство маргинализованих жена Покретом за ослобођење жена. Она каже да су многе лезбејке критиковале покрет због доминације хетеросексуалних феминисткиња које су овековечиле хетеросексизам у покрету. Слично томе, црнкиње су тврдиле да су лишене гласа због тога што огромна већина белкиња у Покрету за ослобођење жена заступа широко распрострањене ставове о насиљу над женама, породици и репродуктивним правима, а који нису успели да узму у обзир посебне борбе са којима се суочавају жене других раса.

Мајчинство и приватна сфера Теоретичарке Ана Вилер и Вилијам Томпсон, у делу „Апел једне половине људске расе, жена, против претензија друге половине, мушкараца, да их задржи у политичком ропству“, а затим у делу „Грађанско и домаће ропство“, објављеном 1825. године, описују како женски рад доприноси опстанку капитализма. Оне тврде да кување, чишћење, прање веша и све друге активности које се сматрају кућним послом заиста представљају стварни рад. Вилер и Томпсон тврде да су људи, односно радна снага, потребни да би капитализам функционисао и да би капитализам пропао без жена које рађају децу, као и обављају ове кућне активности.

Флора Тристан, француска социјалистичка активисткиња, у свом делу „Зашто помињем жене“ објављеном 1843. године, тврдила је да жене и девојчице не добијају образовање зато што су задужене за кућне послове. Девојчице и жене, према Тристану, стога не могу добити плаћен посао ван домаће сфере због занемаривања образовања и присилне преокупације чишћењем, кувањем и бригом о деци.

Социјалистичке феминисткиње истичу како мајчинство и родна подела рада „природно“ произилазе из улоге жена као мајки, да су извор искључености жена из јавне сфере и да стварају економску зависност жена од мушкараца. Оне тврде да нема ничег природног у родној подели рада и показују да очекивање да жене обављају сав или већи део репродуктивног рада, тј. рад повезан са рађањем и одгајањем деце, али и чишћење, кување и друге задатке неопходне за одржавање људског живота, ускраћује женама способност да у потпуности учествују у економским активностима ван куће. Да би се ослободиле услова рада као мајке и домаћице, социјалистичке феминисткиње попут Шарлот Перкинс Гилман виделе су професионализацију кућних послова као кључну. То би се постигло запошљавањем професионалних дадиља и домаћица како би се терет кућних послова скинуо са жене у кући. Перкинс Гилман је такође препоручила редизајн домова на начин који би максимизирао њихов потенцијал за креативност и слободно време за жене, као и за мушкарце, тј. наглашавање потребе за собама попут студија и радних соба и елиминисање кухиња и трпезарија. Ове промене би захтевале комунализацију припреме и конзумирања оброка ван куће и ослободиле би жене терета обезбеђивања оброка на нивоу од куће до куће.

Токсични маскулинитет Токсични маскулинитет је специфичан, али не и неуобичајен облик мушкости који зависи од традиционалних патријархалних родних улога које инхерентно стављају мушкарце изнад жена. Оно што је чини посебно штетном идеологијом јесте њено промовисање мизогиније, патријархата, физичке и сексуалне агресије према женама и емоционалне изолације. Ово директно угрожава физичку безбедност жена и девојчица, као и здравље мушкараца и дечака. То је зато што је токсични маскулинитет по природи перформативан; ако не испуњавате стандарде идеологије, онда се доживљавате као слабији/мање вредан мушкарац. То доводи до тога да мушкарци недовољно користе физичке и менталне третмане, а истовремено повећава ризик од повреда ових области. Социјалистичке феминисткиње, као и све друге феминистичке групе, слажу се да је токсични маскулинитет штетан скуп пракси које треба укинути заједно са патријархатом.

Друштвене мреже такође играју улогу у утицају токсичног маскулинитета на мушкарце, они који се претплаћују на токсичну мушкост имају већу вероватноћу да пријаве негативна искуства на друштвеним мрежама. То је зато што се верује да ови одређени типови мушкараца активно траже прилике да се потврде у онлајн просторима, што у комбинацији са чињеницом да је коришћење друштвених мрежа често повезано са депресијом, само значајно штети мушкарцима и жртвама тих мушкараца.

Токсични маскулинитет није специфичан ни за једну одређену земљу или културу, различита места широм света имају своје речи за описивање токсичног мушког понашања. Реч и концепт машизмо је пример овога, првенствено се користи у земљама шпанског говорног подручја и описује понашање које не само да промовише мизогинију, већ и намеће традиционалне родне улоге, док истовремено велича мушкост и занемарује женственост.

Разлика у платама између полова