Никола Орем (, ; 1. јануар 1325 — 11. јул 1382), такође познат и као Никола Оресме, Николас Оресме, или Никола д’Орем, био је француски филозоф позног средњег века. Написао је утицајна дела из економије, математике, физике, астрологије, астрономије, филозофије и теологије. Био је бискуп Лисјеа, преводилац, саветник краља Шарла V Француског, и један од најоригиналнијих мислилаца Европе 14. века.
Живот Никола Орем је рођен око 1320–1325. у селу Алемањ (данашњи Флери сир Орн) у близини Кана, у Нормандији, у бискупији Баје. О његовој породици не зна се готово ништа. Чињеница да је Орем похађао краљевски спонзорисани и субвенционисани Колеџ Наваре, институцију за студенте који су били превише сиромашни да би платили своје трошкове током студија на Универзитету у Паризу, указује на то да је вероватно потекао из сељачке породице. (Madison: University of Wisconsin Pr., ),
Орем је студирао „слободне вештине“ у Паризу, заједно са Жаном Буриданом (оснивачем француске школе природне филозофије), Албертом од Саксоније и можда Марсилијем из Ингена, и тамо је стекао звање магистра уметности (Magister Artium). Већ 1342. године био је регент-мајстор у уметностима, током кризе око природне филозофије Вилијама Окамског.
Године 1348. био је студент теологије у Паризу.
Године 1356. докторирао је и исте године постао велики мајстор (grand-maître) Колеџа Наваре.
Године 1364. именован је за декана Катедрале у Руану. Око 1369. започео је серију превода Аристотелових дела на захтев Шарла V, који му је доделио пензију 1371. и, уз краљевску подршку, именован је за бискупа Лисјеа 1377. Године 1382. умро је у Лисјеу.
Научни рад
Космологија мини|Страница из Оремовог дела Livre du ciel et du monde, 1377, која приказује небеске сфере У свом делу Livre du ciel et du monde Орем је разматрао низ доказа за и против дневне ротације Земље око сопствене осе., (Cambridge: Cambridge University Press, ), На основу астрономских разматрања, тврдио је да би, ако би се Земља кретала, а не небеске сфере, сва кретања која видимо на небу и која израчунавају астрономи изгледала потпуно исто као да се сфере окрећу око Земље. Одбацио је физички аргумент да би, ако би се Земља кретала, ваздух заостајао изазивајући велики ветар од истока ка западу. По његовом мишљењу, земља, вода и ваздух би делили исто кретање. Што се тиче библијског одломка који говори о Сунчевом кретању, закључује да се „овај одломак прилагођава уобичајеној употреби народног говора“ и не треба га схватити дословно. Такође је приметио да би било економичније да се мала Земља окреће око своје осе него огромна сфера звезда. Ипак, закључио је да ниједан од ових аргумената није био коначан и „сви сматрају, а и ја мислим, да се небеса крећу, а не Земља.“
Критике астрологије У свом математичком раду, Орем је развио појам несамерљивих разломака, разломака који се не могу изразити као степени један другог, и изнео је вероватносне, статистичке аргументе о њиховој релативној учесталости. Из овога је тврдио да је врло вероватно да су дужина дана и године несамерљиве (ирационалне), као што су заправо и периоди кретања Месеца и планета. Из тога је закључио да се планетарне конјункције и опозиције никада не би поновиле на потпуно исти начин. Орем је тврдио да ово оповргава тврдње астролога који, мислећи „да са тачном прецизношћу знају кретања, аспекте, конјункције и опозиције... [суде] непромишљено и погрешно о будућим догађајима.“
Оремова критика астрологије у његовом делу Livre de divinacions третира је као да има шест делова. Први, у суштини астрономија, кретања небеских тела, сматра добром науком, али не и прецизно спознатљивом. Други део се бави утицајима небеских тела на земаљске догађаје на свим нивоима. Орем не пориче такав утицај, али наводи, у складу са широко прихваћеним мишљењем, да би могло бити или да распореди небеских тела означавају догађаје, чисто симболички, или да заправо узрокују такве догађаје, детерминистички. Медиевиста Чонси Вуд примећује да ова значајна непрецизност „веома отежава утврђивање ко је у шта веровао у вези са астрологијом“.
Трећи део се тиче предвиђања, покривајући догађаје на три различита нивоа: велике догађаје попут куга, глади, поплава и ратова; време, ветрове и олује; и медицину, са утицајима на хуморе, четири Аристотелове телесне течности. Орем критикује све ово као погрешно усмерено, иако прихвата да је предвиђање легитимно поље проучавања, и тврди да је утицај на време мање познат од утицаја на велике догађаје. Примећује да су морнари и фармери бољи у предвиђању времена од астролога, и посебно напада астролошку основу предвиђања, тачно примећујући да се зодијак померио у односу на звезде некретнице (због прецесије равнодневица) откако је зодијак први пут описан у античко доба. Ова прва три дела су оно што Орем сматра физичким утицајима звезда и планета (укључујући сунце и месец) на земљу, и иако им упућује критике, прихвата да ефекти постоје. Последња три дела су оно што Орем сматра да се тичу (добре или лоше) среће. То су интерогације, што значи питање звезда када треба обављати ствари попут пословних договора; елекције, што значи избор најбољег времена за обављање ствари попут венчања или вођења рата; и нативитети, што значи натална астрологија са хороскопима која чини велики део модерне астролошке праксе. Орем класификује интерогације и елекције као „потпуно лажне“ вештине, али је његова критика нативитета одмеренија. Он пориче да је било који пут унапред одређен небеским телима, јер људи имају слободну вољу, али прихвата да небеска тела могу утицати на понашање и уобичајено расположење, путем комбинације хумора у свакој особи. Све у свему, Оремов скептицизам је снажно обликован његовим разумевањем обима астрологије. Он прихвата ствари које би модерни скептик одбацио, а одбацује неке ствари – попут спознатљивости планетарних кретања и утицаја на временске прилике – које су прихваћене у модерној науци.
Чулна перцепција Расправљајући о простирању светлости и звука, Орем је усвојио уобичајену средњовековну доктрину умножавања врста (species), како су је развили аутори из области оптике попут Алхазена, Роберта Гросетеста, Роџера Бејкона, Џона Пекама и Вителоа. Орем је тврдио да су ове врсте нематеријални, али телесни (тј. тродимензионални) ентитети.
Математика мини|De latitudinibus formarum, 1486 Оремови најзначајнији доприноси математици садржани су у Tractatus de configurationibus qualitatum et motuum. У квалитету, или акциденталној форми, као што је топлота, разликовао је intensio (степен топлоте у свакој тачки) и extensio (као дужину загрејаног штапа). Ова два термина су често замењивана са latitudo и longitudo. Ради јасноће, Орем је осмислио идеју визуелизације ових концепата помоћу равних фигура, приближавајући се данашњем концепту правоуглих координата. Интензитет квалитета представљен је дужином, latitudo, пропорционалном интензитету и подигнутом нормално на основну линију у датој тачки, која представља longitudo. Орем је предложио да се геометријски облик такве фигуре може сматрати као да одговара карактеристици самог квалитета. Орем је дефинисао униформни квалитет као онај који је представљен линијом паралелном са лонгитудом, а сваки други квалитет као диформни. Униформно варирајући квалитети су представљени правом линијом нагнутом према оси лонгитуде, док је описао многе случајеве неуниформно варирајућих квалитета. Орем је проширио ову доктрину на фигуре у три димензије. Сматрао је да је ова анализа применљива на много различитих квалитета као што су врућина, белина, и слаткоћа. Значајно за каснији развој, Орем је применио овај концепт на анализу локалног кретања где је latitudo или интензитет представљао брзину, longitudo је представљала време, а површина фигуре је представљала пређени пут.
Он показује да је његова метода приказивања латитуде форми применљива на кретање тачке, под условом да се време узме као лонгитуда, а брзина као латитуда; добијена величина је тада пређени пут. На основу ове транспозиције, теорема о latitudo uniformiter difformis постала је закон о пређеном простору у случају униформно променљивог кретања; тако је Орем објавио оно што је предавано више од два века пре него што га је Галилео прославио. Дијаграми брзине убрзавајућег објекта у односу на време у On the Latitude of Forms Николе Орема навођени су како би се Орему приписало откриће „прото стубичастих графикона“.
У De configurationibus Орем уводи концепт кривине као мере одступања од правости, за кругове сматра да је кривина обрнуто пропорционална полупречнику и покушава да то прошири на друге криве као континуирано променљиву величину.
Значајно је да је Орем развио први доказ дивергенције хармонијског реда. Његов доказ, који захтева мање напредне математике од тренутних стандардних тестова за дивергенцију (на пример, интегрални тест), почиње запажањем да за свако n које је степен двојке, постоји n/2 − 1 чланова у реду између 1/(n/2) и 1/n. Сваки од ових чланова је најмање 1/n, и пошто их има n/2, они заједно дају збир од најмање 1/2. На пример, постоји један члан 1/2, затим два члана 1/3 + 1/4 која заједно дају збир од најмање 1/2, затим четири члана 1/5 + 1/6 + 1/7 + 1/8 која такође дају збир од најмање 1/2, и тако даље. Према томе, ред мора бити већи од реда 1 + 1/2 + 1/2 + 1/2 + ..., који нема коначну границу. Ово доказује да хармонијски ред мора бити дивергентан. Овај аргумент показује да збир првих n чланова расте најмање брзином . (Види такође Хармонијски ред)
Орем је био први математичар који је доказао ову чињеницу, и (након што је његов доказ изгубљен) није поново доказан све до 17. века када је то учинио Пјетро Менголи.
Такође је радио на разломљеним степенима, и појму вероватноће над бесконачним низовима, идејама које ће бити даље развијане тек након три, односно пет векова.
О локалном кретању Орем је, као и многи његови савременици попут Жана Буридана и Алберта од Саксоније, обликовао и критиковао Аристотелове и Авероесове теорије кретања према сопственим схватањима. Црпећи инспирацију из теорија forma fluens и fluxus formae, Орем је предложио сопствене описе за промену и кретање у свом коментару Физике. Forma fluens Вилијам Окамски описује као „Све што се креће, покретано је од покретача“, а fluxus formae као „Свако кретање је произведено од покретача.“ Буридан и Алберт од Саксоније су обојица прихватили класично тумачење флукса као урођеног дела објекта, али Орем се разликује од својих савременика у овом погледу. Орем се слаже са fluxus formae у томе да се кретање приписује објекту, али да је објекат „стављен у“ кретање, пре него што му је кретање „дато“, негирајући разлику између непокретног објекта и објекта у кретању. За Орема, објекат се креће, али сам по себи није „покретни објекат“. Једном када објекат започне кретање кроз три димензије, он има нови modus rei или „начин постојања“, који треба описати само из перспективе покретног објекта, а не из различите тачке. Ова линија размишљања поклапа се са Оремовим изазовом структури универзума. Оремов опис кретања није био популаран, иако је био темељан. Сматра се да је извесни Ричард Бринкли био инспирација за опис modus-rei, али то је неизвесно.
Политичка мисао