Хеленистичка филозофија је античка грчка филозофија која одговара хеленистичком периоду у античкој Грчкој, од смрти Александра Великог 323. п. н. е. до битке код Акцијума 31. п. н. е. Доминантне школе овог периода биле су стоици, епикурејци и скептици.

Позадина Претходни класични период у античкој грчкој филозофији био је усредсређен на Сократа (око 470–399. п. н. е.), чији су ученици Антистен, Аристип и Платон касније основали кинизам, киренизам и платонизам. Платон је подучавао Аристотела, који је створио перипатетичку школу и заузврат подучавао Александра Великог. Сократова мисао је стога била утицајна за многе од ових школа тог периода, што их је навело да се усредсреде на етику и начине за постизање еудајмоније.

Рани платонизам, познат као „Стара академија”, почиње са Платоном, а следе га Спеусип (Платонов нећак), који га је наследио на месту шефа школе (до 339. п. н. е.), и Ксенократ (до 313. п. н. е.). Обојица су настојали да споје питагорејске спекулације о бројевима са Платоновом теоријом идеја. Перипатетичку школу су чинили филозофи који су одржавали и развијали Аристотелову филозофију након његове смрти, почевши од Теофраста (371–287. п. н. е.) и Стратона из Лампсака (335–269. п. н. е.). Они су се залагали за проучавање света како би се разумео крајњи темељ ствари. Циљ живота била је еудајмонија која је проистицала из врлинских поступака, што се састојало у одржавању златне средине између две крајности, превише и премало.

мини|Хеленистички свет 300. п. н. е. Хеленистички период започео је смрћу Александра и Диогена 323. п. н. е., након чега је уследила Аристотелова смрт наредне године, 322. п. н. е. Док су класични мислиоци углавном били смештени у Атини, крајем хеленистичког периода филозофи су се преселили у Рим или Александрију. Овај помак уследио је након римских војних победа од средине 2. века п. н. е. Освајање Атине од стране Суле 87. године п. н. е. довело је до разарања и преноса Аристотелових рукописа у Рим. Крај хеленистичког периода не поклапа се са било каквим филозофским догађајем, већ постепено, током римског империјалног периода, доминација античке римске филозофије постаје приметнија. Према А. К. Грејлингу, већа несигурност и губитак аутономије у тој ери навели су неке да користе филозофију као средство за тражење унутрашње сигурности од спољашњег света. Ово интересовање за коришћење филозофије у циљу побољшања живота обухваћено је Епикуровој тврдњи да су „празне речи оног филозофа који не нуди лек ни за какву људску патњу”.

Сократовске школе Многе сократовске школе наставиле су да врше утицај дубоко у хеленистичком периоду, укључујући киничку, киренску и мегарску школу.

Киници Кинизам, који је започео Антистен, а наставили Диоген и Кратет из Тебе, заговарао је сврсисходно вођење аскетског живота са само основним потрепштинама у складу са природом, одбацујући сва „неприродна задовољства” која су била повезана са друштвом или његовим материјалним користима. Задовољства која је пружала природа (која би била одмах доступна) ипак су била прихватљива. Кратет је стога тврдио: „Филозофија је мерица пасуља и одсуство бриге о било чему.” Стоицизам ће се касније заснивати на етичким идејама киника.

Киренаици Киренаици, почевши од Аристипа Млађег, унука оснивача школе, тврдили су да је разлог зашто је задовољство добро тај што је било евидентно у људском понашању од најмлађег доба, јер га је то чинило природним, а зато добро ( аргумент колевке). Киренаици су такође веровали да тренутно задовољство ослобађа човека анксиозности због будућности и жаљења за прошлошћу, остављајући га у стању душевног мира. Ове идеје је даље развио Аникерид (око 300. п. н. е.), који је проширио појам задовољства како би укључио ствари попут пријатељства и части. Теодор (око 340–250. п. н. е.) није се слагао с тим и уместо тога је тврдио да друштвене везе треба прекинути и уместо тога заговарати самодовољност. Хегесија (око 290. п. н. е.), с друге стране, тврдио је да живот на крају не може бити у потпуности пријатан.

Дијалектичка школа Дијалектичка школа била је позната по проучавању парадокса, дијалектике и исказне логике. Главни филозофи повезани са овом школом били су Диодор Крон и Филон Логичар. Поред проучавања логичких загонетки и парадокса, дијалектичари су увели две важне логичке иновације, преиспитивањем модалне логике и покретањем важне дебате о природи погодбених исказа. Кроз развој исказне логике, Дијалектичка школа одиграла је важну улогу у развоју логике, што је био важан претходник стоичке логике.

Стоицизам Стоицизам је основао Зенон из Китијума у 3. веку п. н. е., тврдећи да је циљ живота живети у складу са природом. Заговарао је развој самоконтроле и храбрости као средства за превазилажење деструктивних емоција. Име стоицизам потиче од Стоа Поикиле (антгрч. ἡ ποικίλη στοά), или „осликаног трема”, колонаде украшене митским и историјским сценама битака на северној страни Агоре у Атини где су се Зенон и његови следбеници окупљали да би расправљали о својим идејама. Зенонов најутицајнији следбеник био је Хрисип, који га је наследио као вођа школе након Клеанта и био одговоран за обликовање онога што се данас назива стоицизмом. Стоици су пружили јединствено објашњење света, изграђено на идеалима логоса, физике и етике.

Стоичка логика

мини|200п|Хрисип, трећи вођа стоичке школе, написао је преко 300 књига о логици. Његова дела су изгубљена, али оквир његовог логичког система може се реконструисати из фрагмената и сведочења. Хрисип је развио систем који је постао познат као стоичка логика и укључивао је дедуктивни систем, стоичку силогистику, која се сматрала ривалом Аристотеловој силогистици. Стоици су сматрали да су сва бића (ὄντα) — иако не и све ствари (τινά) — материјална.Jacques Brunschwig, Stoic Metaphysics in , ed. B. Inwood, Cambridge, 2006, Поред постојећих бића, признавали су и четири нетелесне ствари (asomata): време, место, празнину и оно што се може изрећи.Секст Емпирик, Adversus Mathematicos 10.218. (chronos, topos, kenon, lekton) Сматрало се да они само „егзистирају”, док је такав статус универзалијама био ускраћен.Marcelo D. Boeri, , The Review of Metaphysics, Vol. 54, No. 4 (6. 2001), Стога су прихватили Анаксагорину идеју (као и Аристотел) да ако је неки предмет врућ, то је зато што је неки део универзалног топлотног тела ушао у објекат. Али за разлику од Аристотела, они су проширили идеју како би покрили све акиденције. Тако, ако је неки предмет црвен, то би било зато што је неки део универзалног црвеног тела ушао у њега.

Стоици су предлагали да се знање може постићи употребом разума. Истина се може разликовати од заблуде — чак и ако се у пракси може направити само апроксимација. Према стоицима, чула непрестано примају сензације: пулсације које прелазе са објеката кроз чула до ума, где остављају утисак у машти (фантазије) (утисак који проистиче из ума називао се phantasma). VII.49 Ум има способност да процењује (συγκατάθεσις, synkatathesis) — да одобри или одбаци — утисак, омогућавајући му да разликује истинити приказ стварности од оног који је лажан. Неки утисци се могу одмах одобрити, док други могу постићи само различите степене неодлучног одобравања, што се може означити као веровање или мишљење (докса). Само кроз разум стичемо јасно разумевање и уверење (каталепсис). Сигурно и истинито знање (епистема), које стоички мудрац може постићи, достижно је само потврђивањем уверења експертизом својих вршњака и колективним судом човечанства.

Стоичка физика

десно|мини|У стоичкој физици, универзум почиње и завршава се у божанској ватри стварања. Према стоицима, универзум је материјална мислећа супстанца (логос), која је била подељена у две класе: активну и пасивну. Пасивна супстанца је материја, која „лежи трома, супстанца спремна за сваку употребу, али ће сигурно остати неупотребљена ако је нико не покрене”.Seneca, Epistles, lxv. 2. Активна супстанца је интелигентни етар или примордијална ватра, која делује на пасивну материју. Све је подложно законима судбине, јер универзум делује у складу са сопственом природом и природом пасивне материје којом управља. Душе људи и животиња су еманације ове примордијалне ватре и такође су подложне судбини. Појединачне душе су по природи пропадљиве и могу бити „трансмутоване и распршене, попримајући ватрену природу тако што су примљене у семени разум („логос сперматикос”) универзума”.Marcus Aurelius, Meditations, iv. 21. Пошто је исправни разум темељ и човечанства и универзума, следи да је циљ живота живети у складу са разумом, односно живети живот у складу са природом. Слично томе, простор и универзум немају ни почетак ни крај, већ су циклични. Тренутни универзум је фаза у садашњем циклусу, којој је претходио бесконачан број универзума, осуђених на уништење („екпиросис”, пожар) и да буду поново створени,Michael Lapidge, Stoic Cosmology, in: John M. Rist, , а након чега следи још један бесконачан број универзума. Стоицизам сматра свако постојање цикличним, а космос вечно самостварајућим и самоуништавајућим (погледајте такође вечно враћање).

Стоичке страсти

Темељ стоичке етике је да добро лежи у самом стању душе; у мудрости и самоконтроли. Човек стога мора тежити да се ослободи страсти. За стоике, разум је значио коришћење логике и разумевање процеса природе — логоса или универзалног разума, инхерентног свим стварима.   Садашњост Будућност Добро Задовољство Пожуда Зло Очај Страх За стоике, страсти су вредносни судови; особа која доживљава такву емоцију погрешно је вредновала индиферентну ствар. Грешка у расуђивању, нека лажна представа о добру или злу, лежи у корену сваке страсти. Погрешно расуђивање у погледу тренутног добра доводи до задовољства (hēdonē), док је пожуда (epithumia) погрешна процена о будућности. Нестварна замишљања зла изазивају очај (lupē) због садашњости, или страх (phobos) за будућност. Идеални стоик би уместо тога мерио ствари по њиховој правој вредности и увидео би да страсти нису природне. Бити ослобођен страсти значи имати срећу која је самодовољна. Не би било чега да се плаши — јер је неразумност једино зло; нема разлога за бес, јер вам други не могу наудити.

Мудрац (sophos) је неко ко је ослобођен страсти (апатија). Уместо тога, мудрац доживљава добра осећања (eupatheia) која су рационална. Ови емоционални импулси нису прекомерни, али нису ни умањене емоције. Уместо тога, то су исправне рационалне емоције. Стоици су навели добра осећања под насловима радост (chara), жеља (boulesis) и опрез (eulabeia). Тако, ако је присутно нешто што је истинско добро, мудрац доживљава уздизање у души — радост (chara).

Епикурејство

мини|десно|Римска биста Епикура Епикурејство је основао Епикур у 3. веку п. н. е.

Атоми и празнина

Епикурејска физика сматрала је да се читав универзум састоји од две ствари: материје и празнине. Материја се састоји од атома, који су сићушна тела која имају само непроменљиве квалитете облика, величине и тежине. Епикурејци су веровали да су атоми непроменљиви зато што је свет уређен и да промене морају имати специфичне и доследне изворе (нпр. биљна врста расте само из семена исте врсте), али да би универзум опстао, оно од чега је он у основи састављен не сме бити у стању да се мења или би у супротном универзум био суштински уништен.