Битка за Ниш била је војни сукоб између војске Краљевине Бугарске, уз подршку Немачког царства, и Краљевине Србије у новембру 1915. године, током Моравске офранзиве снага Централних сила у Првом светском рату. Град Ниш, који је служио као ратна престоница Србије након пада Београда, заузеле су између 4. и 5. новембра 1915. године снаге 9. плевенске дивизије Прве бугарске армије. Пад Ниша имао је огроман психолошки утицај на обе зараћене стране: Срби су били приморани да наставе Велико повлачење, док је за Централне силе победа значила уклањање последње препреке за пуштање у рад железничке пруге Берлин—Багдад, најкраће железничке везе између Немачке, Аустроугарске и Османског царства.

Предуслови Српска кампања

Почетком октобра 1915. године, армије Аустроугарске, уз подршку немачких трупа, покренуле су велику офранзиву против Србије са укупним снагама од преко 600.000 војника. Огромна бројчана и технолошка надмоћ изазвала је брзи слом српске одбране: између 5. и 16. октобра 1915. године, Београд, престоница Србије, заузет је након жестоких борби, што је приморало српске војнике, цивиле и Владу да побегну даље ка југу. Српски кабинет на челу са председником Владе Николом Пашићем већ је преместио своје канцеларије у Зграду окружног начелства у Нишу 26. јула 1914. године, у један од највећих градова у земљи, смештен око 230 километара југоисточно од Београда, довољно далеко од фронта. Град је штила велика Нишка тврђава као и неколико одбрамбених положаја у градским предграђима.

Моравска офранзива

Пресудно за Српску војску, 14. октобра 1915. године Бугарска, која се борила против Србије у Другом балканском рату 1913. године, ступила је у рат на страни Централних сила и покренула Моравску офранзиву. Операција коју су изводиле снаге Прве бугарске армије под командом генерала Климента Бојаџијева каснила је због лоших временских услова и непроходног терена. Упркос отпору српских јединица, њихова одбрана је пробијена након повлачења са положаја у близини Књажевца под притиском бугарске Осме тунџанске пешадијске дивизије. То је приморало српске јединице да се 14. октобра повуку из Пиротске тврђаве, где су Бугари заробили и око 1.500 српских војника и 14 топова. Након овог пробоја, Прва армија је наставила даље напредовање ка Нишу, привременој престоници непријатеља.

Битка мини|лево|„Бугарска артиљерија гранатира спољна утврђења Ниша” (илустрација Георга Хенела, 1915) Одбрана града била је пресудно угрожена након пада Алексинца крајем октобра 1915. године. Дана 4. новембра, након жестоких борби и бугарског артиљеријског бомбардовања, Прва бугарска армија је стигла до предграђа Ниша. Напад на град покренуле су истовремено северна и источна група бугарских снага. Одбрамбена линија Нишке тврђаве коначно је пробијена у 15 часова од стране Четвртог плевенског пешадијског пука Девете плевенске дивизије чеоним бајонетским нападом. Срби су потом започели хаотично повлачење напуштајући читаву утврђену линију.

Бугарски војници су ушли у тврђаву ујутро 5. новембра без даљег отпора, заробивши 42 стара тврђавска топа, неколико хиљада пушака и велику количину муниције, залиха хране, као и око 5.000 ратних заробљеника.

Дана 6. новембра Бугари су успоставили контакт са немачком 11. армијом генерала фон Галвица.

Последнице мини|Бугарски цар Фердинанд I као машиновођа првог воза након обнове везе од Софије до Ниша, пре поласка у Софији (Феликс Швормштат, 1916) мини|Бугарска пропагандна разгледница којом се слави пад Ниша (1915) мини|Фердинанд I и Вилхелм II на војној паради у Нишу, јануар 1916. Губитак Ниша представљао је велику стратешку трагедију за српске браниоце. Бугарска офранзива је пресекла одступаницу Српске војске ка Солуну, где су се искрцале снаге Антанте да би им пружиле подршку. Преостале српске јединице повукле су се иза реке Мораве, где су изградиле одбрамбене положаје. Упркос отварању новог Солунског фронта након искрцавања Антанте даље ка југу, аустроугарске, бугарске и немачке армије су успешно потиснуле Србе даље ка Косову, а у зиму 1915/1916. године преко планина у Албанију, пре него што су коначно евакуисани на британско острво Крф.

За Централне силе заузимање Ниша такође је имало огроман стратешки значај. Пруга Београд—Софија, чија је веза била прекинута од стране Срба због избијања Првог светског рата у лето 1914. године, сада је поново отворена и успостављене су редовне железничке везе. То је значило поновно отварање железничке везе Берлин—Багдад, што је омогућило слање трупа и залиха из Немачке и Аустроугарске директно у Бугарску и Османско царство, стварајући значајну предност за снаге Централних сила које су се бориле на Месопотамском фронту.

Победа је у Бугарској навелико хваљена и слављена као важан успех у рату. Бугарски цар Фердинанд I и његова супруга Елеонора дошли су у Ниш у јануару 1916. године обновљеном железничком линијом и сместили се у Зграду окружног начелства, бивше седиште српске владе. У то време град је посетио и немачки цар Вилхелм II, а обојица монарха су овде присуствовала војној паради. Битка за Ниш такође је означила успостављање бугарске окупационе зоне у Србији.

Град су на самом крају Првог светског рата, 11. октобра 1918. године, након скоро три године, ослободиле српске и француске трупе под командом генерала Петра Бојовића.

Види још Историја Ниша Пад Београда (1915) Моравска офранзива (1915) Железничка пруга Берлин—Багдад

Референце

Литература

Категорија:Србија у 1915. Категорија:Бугарске битке Категорија:Србија у Првом светском рату Категорија:Историја Ниша