Исламофашизам је кованица речи фашизам и исламизам или исламски фундаментализам,.. која означава идеологију која заговара ауторитаризам и насилни екстремизам ради успостављања исламске државе, уз промовисање офанзивног џихада. На пример, кутбизам је карактерисан као исламско-терористичка идеологија.
Интеракције између муслиманских личности и фашизма започеле су још 1933. године, а неки су користили термин фашизам за описивање различитих појава као што су Пакистански независни покрет,. арапски национализам Гамала Абдела Насера у Египту, верски апели које су користиле арапске диктатуре да би остале на власти, и партија Млади Египат (група из фашистичке ере инспирисана италијанским фашизмом). Измишљање термина приписивано је Халиду Дурану, Лулу Шварц и Кристоферу Хиченсу. Почевши од 1990-их, поједини научници користили су концепт фашистичких утицаја како би описали насилне исламистичке покрете као што су покрети Рухолаха Хомеинија и Осаме бин Ладена, што је „достигло свој врхунац” након напада 11. септембра, али је до 2018. године термин „углавном” нестао из употребе међу креаторима политике и академицима.
Употреба термина исламофашизам за указивање на разлике или сличности између ислама и фашизма критикована је због наводног оцрњивања исламске религије повезивањем са насилном идеологијом (тј. због тога што се користи као назив за сам ислам),. али је и брањена као начин да се традиционални ислам разликује од исламског екстремистичког насиља (тј. када се користи као назив за исламизам, једну од варијанти ислама). У априлу 2008. године, Огранак за екстремистичке поруке америчког Националног противтерористичког центра под администрацијом Џорџа В. Буша издао је препоруку органима савезне владе САД да избегавају коришћење овог термина, између осталих, делимично и зато што су га „многи муслимани сматрали увредљивим”.
Концепти и преглед
Позадина и порекло
Значење и историја појма Термин „исламофашизам” дефинисан је у Новом оксфордском америчком речнику као „термин који изједначава поједине савремене исламске покрете са европским фашистичким покретима са почетка двадесетог века”. Аутор и новинар Стивен Шварц га дефинише као „коришћење исламске вере као покрића за тоталитарну идеологију”. Историчар Роберт Пакстон успротивио се употреби овог термина у потпуности, сматрајући да је то неприкладна употреба речи фашизам за описивање исламских екстремиста.
Најранији познати пример речи „исламофашизам”, према Вилијаму Сафиру, појављује се у чланку Малиса Рутвена из 1990. године, где се односи на начин на који су традиционалне арапске диктатуре користиле верске апеле како би остале на власти.
„Ипак, постоји оно што би се могло назвати политичким проблемом који утиче на муслимански свет. За разлику од наследника неких других незападних традиција, укључујући хиндуизам, шинтоизам и будизам, чини се да су исламска друштва посебно тешко политички институционализовала разлике: ауторитарна власт, да не кажемо исламофашизам, пре је правило него изузетак од Марока до Пакистана.”
Рутвен сумња да је сам смислио овај термин, наводећи да је приписивање њему вероватно последица тога што интернет претраживачи не обухватају период пре 1990. године.
Употреба Најранија позната употреба повезане фразе исламски фашизам датира из 1933. године, када је Ахтар Хусеин, у нападу на Мухамеда Икбала, дефинисао покушаје да се избори независност Пакистана као облик исламског фашизма. Неки аналитичари сматрају да је употреба фразе „неоисламски тоталитаризам” од стране Манфреда Халперна у његовој књизи Политика друштвених промена на Блиском истоку и у северној Африци из 1963. године била претеча концепта исламофашизма, у томе што он расправља о исламизму као новој врсти фашизма. Халпернов рад, написан у јеку Хладног рата и наручен од стране Ратног ваздухопловства САД преко корпорације РАНД, даје анализу Муслиманског братства у Египту и тврди да су такви исламски покрети били препрека за војне режиме који су, по његовом мишљењу, били представници нове средње класе способне да модернизује Блиски исток.
Партија Млади Египат
Директнија комбинација происламске и националистичке агенде, инспирисана фашистичким покретом и владом Бенита Мусолинија у фашистичкој Италији, била је партија Млади Египат, политичка странка која је деловала између 1933. и 1953. године у оквиру Краљевине Египат.
После Другог светског рата Након национализације Суецког канала 1956. године, панарапски националистички председник Египта Гамал Абдел Насер разгневио је премијера Уједињеног Краљевства Антонија Идна, који је наводно рекао америчком председнику Двајту Д. Ајзенхауеру да је Насер „Хитлер” или „муслимански Мусолини”.
Појава исламизма Године 1978, док је исламска револуција Рухолаха Хомеинија у Ирану хватала замах, а интелектуалци у Француској и другде на Западу показивали ентузијазам према њој, Максим Родинсон, марксистички стручњак за ислам, томе се успротивио тврдећи да је политичка исламизација у Ирану и другим деловима исламског света подстицала „врсту архаичног фашизма” у коме би држава брутално спроводила тоталитарни морални надзор и где су западни национализам и социјализам преобликовани у религиозним терминима, чиме је елиминисана њихова прогресивна страна. Историјски гледано, страни напади на срце исламског света — од стране крсташа, Монгола и западних империјалиста — довели су до тога да сиромашни слојеви реагују против својих западнооријентисаних елита због њиховог недостатка традиционалне побожности.. Maxime Rodinson, 'The Awakening of Islamic Fundamentalism ("Intégrisme")?' Le Monde 6. 12. 1978.
Популаризација након напада 11. септембра 2001.
Порекло популаризације Термин се много шире користио након напада 11. септембра 2001. године. Халид Дуран се често наводи као први који је употребио термин „исламофашизам” да би карактерисао исламизам као доктрину која би приморала и државу и њене грађане да прихвате исламску религију. Неоконзервативна новинарка Лулу Шварц сматра се првом колумнисткињом на Западу која је усвојила и популаризовала термин након напада на Светски трговински центар. У чланку за Спектејтор, Шварцова је употребила термин да би описала идеологију Осаме бин Ладена.. Она дефинише термин као „коришћење исламске вере као покрића за тоталитарну идеологију” и тврди да различити исламистички покрети деле основне идеолошке карактеристике фашизма..
Извештаји се разликују око тога ко је популаризовао ову везу. Председник САД Џорџ В. Буш кратко је користио термин исламофашизам 2005. године током свог председничког мандата, појаснивши да се он разликује од религије ислама.. Према Сафиру, аутор Кристофер Хиченс био је заслужан за његово ширење, док Валери Скатамбурло д'Анибале тврди да је његова популаризација последица рада Елиота Коена, бившег саветника Кондолизе Рајс и утицајног неоконзервативца у то време. Термин је кружио у неоконзервативним круговима неколико година током рата против тероризма. Након хапшења исламских терориста осумњичених за припремање завере за рушење авиона 2006. године, Буш се поново осврнуо на „исламске фашисте”.
Критика Употреба овог термина наишла је на критике. Према Фреду Халидеју, термин је коришћен да би се инсинуирало да су сви муслимани, или они муслимани који су о својим друштвеним или политичким циљевима говорили кроз призму ислама, фашисти.. Године 2002, културни историчар Ричард Вебстер изјавио је да је британско мешање почетком 20. века изазвало снажан антисемитизам који је иначе био непознат исламу, те да су западни писци попут Ендруа Саливана погрешно окарактерисали „одговор милитантног ислама на континуирано мешање Запада у муслиманске послове” као исламофашизам. Ката Полит, истичући принцип да „ако контролишете језик, контролишете и дебату”, приметила је да је термин, иако делује аналитички, заправо емоционалан и „намењен томе да нас наведе да мање размишљамо, а више да се плашимо”. Дејвид Герген, бивши писац говора Ричарда Никсона, прокоментарисао је да фраза „више збуњује него што појашњава”, јер „исламски фашизам нема значење” у арапском свету. Међутим, писци и критичари попут Роберта Вистрича одговорили су тврдњом да је сама муслиманска религија фашистичка. Године 2007, Кристофер Хиченс је изјавио да идентификовање одређених исламских секти, попут салафизма, са политичким фашизмом није јединствено за ислам, наводећи пример појма јудео-наци који је 1970-их смислио Јешајаху Лејбовиц, уредник Енциклопедије Хебраика, да би описао Јевреје који се насељавају на Западној обали, као и везу између фашизма и Католичке цркве у Шпанији и Хрватској.. Хиченс је такође навео да је то још један облик онога што су левичарски аналитичари сматрали клерикалним фашизмом, који је примењив на екстремне вернике различитих религија.
Употреба исламофашизма и сродног термина исламски фашизам порасла је у периоду од око месец дана током кампање за изборе за Конгрес САД 2006. године, након што је председник Џорџ В. Буш у говору из августа 2005. говорио о рату против „исламских фашиста”. Фраза је готово подједнако брзо избачена из председниковог речника, због изазивања таласа протеста међу муслиманима.
Критичари називају исламофашизам конзервативном „поштапалицом”. Такође се сматра да су термин популаризовали припадници противџихадског покрета. Поједини републиканци, попут Рика Санторума, користили су га као скраћеницу за терористе, а Доналд Рамсфелд је одбацио критичаре инвазије на Ирак као попустљивце према „новом типу фашизма”. Године 2007, амерички писац Норман Подхорец, тврдећи да се Сједињене Државе налазе у средишту Трећег светског рата, идентификовао је Иран као главни центар исламофашистичке идеологије, позивајући САД да бомбардују ту земљу „чим буде логистички могуће”...
Исмаил Хосеин-заде критиковао је Бушову употребу овог термина, називајући га „увредљивим и хушкачким, а самим тим и штетним за међународно разумевање и стабилност”. Он инсистира на дефиницији фашизма као „интервенционистичке политике у корист корпоративних интереса” током економске кризе. Он пише: „Радикални покрети и појединци у муслиманском свету могу се назвати фундаменталистичким, популистичким, националистичким или терористичким; али се не могу назвати фашистичким”, верујући да је сама етикета служила фашистичким корпоративним интересима у САД који су имали користи од „агресорских ратова”.
Меморандум о унутрашњој безбедности из 2008. У априлу 2008. године, Асошијетед прес је известио да је савезним агенцијама САД, укључујући Стејт департмент и Министарство унутрашње безбедности, саветовано да престану са употребом термина исламофашизам у меморандуму од 14 тачака који је издао Огранак за екстремистичке поруке Националног противтерористичког центра. У меморандуму се наводи: „Ми комуницирамо са нашом публиком, а не сукобљавамо се са њом. Немојте их вређати или збуњивати пежоративним терминима као што је 'исламофашизам', које многи муслимани сматрају увредљивим.”
Од 2014. до 2017. године, новинари, блогери и поједини академици користили су термин да изједначе радикални исламизам (посебно ИСИС) са фашизмом, али је до 2018. године термин исламофашизам „углавном нестао” из употребе међу креаторима политике у САД и другим западним земљама, према Тамиру Бар-Ону.
Перспективе исламиста о фашизму Исламистички мислиоци су често одбацивали идеју да ислам има или да треба да има било какву везу са западним идеологијама попут фашизма. Пошто исламисти настоје да уједине муслимане (на пример, кроз успостављање панисламске државе као што је Исламска Држава), а не на основу етничке припадности или националности, исламисти попут Хасана ал Бане нису подржавали национализам.
У свом манифесту Миљокази, исламистички теоретичар Сејид Кутб је нагласио своје уверење да исламисти никада не би требало да предлажу сличности између исламског и неисламског система или обичаја: