Постмарксизам је перспектива у критичкој друштвеној теорији која радикално реинтерпретира марксизам, супротстављајући се његовој наводној повезаности са економизмом, историјским детерминизмом, антихуманизмом и редукционизмом класа, док остаје посвећена изградњи социјализма. Најзначајније је да су постмарксисти антиесенцијалисти, одбацујући примат класног сукоба, и уместо тога се фокусирају на изградњу радикалне демократије.Mclean, Ian; Mcmillan, Alistair (2003) The Concise Oxford Dictionary of Politics (Article: State). Oxford University Press. Постмарксизам се може сматрати синтезом постструктуралистичких оквира и неомарксистичке анализе, као одговор на пад Нове левице након протеста 1968. године. У ширем смислу, постмарксизам се може односити на марксистичке или марксистички сродне теорије које потпуно раскидају са старим радничким покретима и социјалистичким државама, у сличном смислу као и постлевичарство, и прихватају да је ера масовне револуције заснована на фордистичком раднику потенцијално завршена.
Термин „постмарксизам“ се први пут појавио у теоријском делу Ернеста Лаклауа и Шантал Муф „Хегемонија и социјалистичка стратегија“ (1985). Постмарксизам је широка категорија која није добро дефинисана, а обухвата рад Лаклауа и Муфове с једне стране, и неке правце аутономизма и отвореног марксизма, постструктурализма, културних студија, бивших марксиста и „политике разлике“ инспирисане Делезом с друге стране. Недавне прегледе постмарксизма дали су Ернесто Скрепанти, Горан Терборн, и Грегори Мејерсон. Истакнути постмарксистички часописи укључују New Formations, Constellations, Endnotes, Crisis and Critique и Arena.
Историја Постмарксизам је настао крајем 1970-их, а неколико трендова и догађаја из тог периода утицало је на његов развој. Слабост парадигме Совјетског Савеза и Источног блока постала је очигледна након такозваног „тајног говора“ и касније инвазије на Мађарску, која је непоправљиво поделила радикалну левицу. Марксизам се од тада суочио са кризом кредибилитета, што је резултирало различитим развојима у марксистичкој теорији, посебно неомарксизмом, који је теоријски усмерен против већег дела Источног блока. Ово се догодило истовремено са појавом међународних штрајкова и окупација 1968, успоном маоистичке теорије и ширењем комерцијалне телевизије, а касније и информационих технологија које су у својим емисијама пратиле Вијетнамски рат.
Постмарксизам, иако са коренима у овој Новој левици и последичном постструктуралном тренутку у Француској, има своју праву генезу у реакцији на хегемонију неолиберализма и пораз левице у догађајима као што је штрајк рудара у Великој Британији. Ернесто Лаклау је тврдио да марксизам за неолибералну конјунктуру захтева фундаменталну прераду, како би се решили неуспеси оба. Након тога, Лаклау и Муф се баве ширењем „нових субјекатских позиција“ тако што своју анализу лоцирају на неесенцијалистичком оквиру.
Истовремено, револуционари у Италији, познати као операисти, а касније и аутономаши, почели су да теоретизирају против конзервативне Италијанске комунистичке партије, фокусирајући се много више на рад, род и каснија дела Маркса. У Француској, радикали попут Феликса Гватарија редефинисали су старе лакановске моделе жеље и субјективности, који су често били везани за комунистички пројекат, доводећи Ничеа у разговор са Марксом. У Источном блоку, Будимпештанска школа је почела да реинтерпретира Маркса, надограђујући се на рад Праксис школе пре њих. У Западној Немачкој, теоретичари су Марксова дела у потпуности реинтерпретирали из хегелијанске дијалектичке перспективе.
У Великој Британији, Стјуарт Хол се бавио постструктуралистичким теоретичарима док је радио за часопис Marxism Today, посебно у вези са расом и идентитетом. Џон Холовеј је почео да кује нови пут између алтисеровског структурног марксизма и инструменталистичких теоретичара монополског капитализма. У САД, Мајкл Хардт је сарађивао са Антониом Негријем на стварању дела „Империја“ на прелазу векова, које је широко препознато као консолидација и поновна афирмација постмарксизма. Хари Кливер је створио иновативна тумачења Капитала, заједно са Мојшеом Постоном који је потврдио Марксове централне концепте.
Постмарксизам такође има различите конотације унутар радикалне феминистичке теорије. Начин на који Катарин Маккинон користи термин постмарксизам није заснован на постструктурализму. Она каже да „феминизам достојан имена апсорбује и превазилази марксистичку методологију“, што значи да марксизам не треба заоставити, већ надоградити.
Тренутно, личности у САД, Великој Британији и Европи настављају да стварају радове у постмарксистичкој традицији, посебно Ненси Фрејзер, Ален Бадју, Џереми Гилберт и Етјен Балибар. Ова теорија се често веома разликује од оне коју су изнели Лаклау и Муф, и велики део левице се окренуо против постмарксистичког заокрета.
Упркос томе што је настао у Латинској Америци и Источном блоку, постмарксизам су у великој мери произвели теоретичари глобалног Севера, као што откривају следеће критике. Осим можда Спивака, нема значајних теоретичара глобалног Југа који су у оквиру постмарксистичке традиције, а радикални покрети глобалног Југа углавном остају у оквиру традиције „старе левице“. Као објашњења дато је неколико разлога који се односе на политичку географију и ниво академизације. Међутим, постоји извесна дебата о томе да ли је Седрик Робинсон био постмарксиста.
Упркос томе, запатисти су били велики извор инспирације за многе постмарксисте.
Критика Постмарксизам је критикован и са левог и са десног крила марксизма. Ник Тобурн је критиковао Лаклауов постмарксизам (и његов однос према еврокомунизму) као суштински помак удесно ка социјалдемократији. Ернест Мандел и Сиванандан износе исту поенту. Ричард Волф такође тврди да је Лаклауова формулација постмарксизма корак уназад.
Други марксисти су критиковали аутономистички марксизам или пост- операизам, облик постмарксизма, због теоретски слабог разумевања вредности у капиталистичким економијама. Такође су га критиковали и други марксисти због тога што је антихуманистички/антихегелијански дијалектички.
Постмарксизам свих врста је такође критикован због умањивања или игнорисања улоге расе, неоколонијализма и евроцентризма.
Постмарксизам као термин се такође сматра превише непрецизним, често се користи као увреда или као превара. Поред Лаклауа и Муфове, врло мало марксиста себе описује као постмарксисте, без обзира на сопствене афинитете према постструктуралистичким теоријама или њихово реинтерпретирање Маркса. Такође постоји много неслагања између постмарксиста око фундаменталних питања стратегије и филозофије (на пример, Хегел или Спиноза); неки заступају левичарски популизам, други потпуно одбацивање организоване политике, а трећи нову лењинистичку авангарду.
Референце
Литература
Badiou, Alain; Macey, D; Corcoran, S. (2015). The communist hypothesis. London: Verso.
Callinicos, A., Kouvélakis, E. and Pradella, L. (2021). Routledge Handbook of Marxism and Post-Marxism. New York: Routledge/Taylor & Francis Group. Dean, J. (2018). Communist Horizon. Verso.
Fisher, M. (2009). Capitalist Realism: Is There No Alternative? Winchester: Zero Books.
Harvard. Holloway, J. (2019). Change the world without taking power : the meaning of revolution today. London Pluto Press.
Thoburn, Nick (2003). Deleuze, Marx, and Politics. Routledge
Категорија:Социјална теорија Категорија:Критичка теорија Категорија:Марксистичке школе мишљења