Комунистички фронт (или масовна организација у комунистичком жаргону) јесте политичка организација идентификована као параванска организација, која је у савезништву или под ефективном контролом комунистичке партије, Комунистичке интернационале или других комунистичких организација. То је структура коју користе комунистичке и левичарске партије за интервенцију у ширим политичким покретима. Они су привлачили политизоване појединце који нису били чланови партије, али који су често пратили партијску линију и били називани сапутницима.
Владимир Лењин је осмислио ову идеју у свом манифесту из 1902. године, Шта да се ради?. Пошто је партија била илегална у Русији, предложио је да се до маса допре кроз „велики број других организација намењених широком чланству и које, стога, могу бити што флексибилније и што јавније”.Цитирано у: Theodore Draper, Комунисти су их генерално називали „масовним организацијама”, а ове групе су биле широко распрострањене од 1920-их до 1950-их година, док се њихова употреба убрзала током периода народног фронта 1930-их година. Овај термин се такође користио за организације које првобитно нису биле под комунистичком контролом, али су то временом постале, као што је Америчка студентска унија. Термин су посебно користили антикомунисти током Хладног рата.
Мао Цедунг је оштро прекинуо односе са Совјетским Савезом крајем 1950-их. Он је успоставио мрежу прокинеских, антисовјетских партија и комунистичких фронтова који су директно изазивали просовјетске организације.
Међународни ниво
Под вођством Григорија Зиновјева у Кремљу, успостављени су фронтови у многим земљама током 1920-их и касније.Robert Service, Comrades!: a history of world communism (2007) Да би координисала њихове активности, Комунистичка интернационала (Коминтерна) основала је разне међународне кровне организације (које су повезивале групе преко националних граница), као што су Међународна комунистичка омладина (омладина), Профинтерна (синдикати),Ian Birchall, „Profintern: Die Rote Gewerkschaftsinternationale 1920–1937,” Historical Materialism, 2009, Vol. 17 Issue 4, стр. 164-176, рецензија (на енглеском) студије на немачком језику чији је аутор Reiner Tosstorff. Крестинтерна (сељаци), Међународна црвена помоћ (хуманитарна помоћ), Црвена спортска интернационала (организовани спорт), итд. У Европи, параванске организације су биле посебно утицајне у Италији и Француској, која је 1933. постала база за организатора комунистичког фронта Вилија Минценберга. Ове организације су распуштене крајем 1930-их или почетком 1940-их година.
Комунистички фронтови су типично привлачили познате и престижне уметнике, интелектуалце и друге „сапутнике” који су коришћени за унапређење партијских позиција. Често су долазили у СССР на строго контролисане турнеје, а затим се враћали кући да хвале будућност каква је приказана у совјетском експерименту.
Према Кенедију (1957), након рата, посебно када је Хладни рат узео маха око 1947, Кремљ је основао нова тела за међународну координацију укључујући Светску федерацију демократске омладине, Међународну унију студената, Светску федерацију синдиката, Међународну демократску федерацију жена и Светски савет за мир. Кенеди наводи да је „систем комунистичких 'фронтова' укључивао међународне организације као што су ВФТУ, ВФДЈ, ИУС, ВИДФ и ВПЦ, поред мноштва мањих тела која су увела новинаре, адвокате, научнике, докторе и друге у ову широку мрежу.”
Међународна федерација бораца отпора — Асоцијација антифашиста (ФИР) проглашена је од стране владиних агенција као организација под утицајем комуниста.Facts about international Communist front organisations (1958) S. 85–86
Светска федерација научних радника (ВФСВ) је међународна федерација научних удружења. Била је комунистички фронт из доба Хладног рата. Групу су чинили научници који су подржавали комунизам. Федерација се противила нуклеарним тестирањима које су спроводиле Сједињене Америчке Државе.
Унија за репатријацију Руса у иностранству била је совјетска параванска организација усмерена на инфилтрацију и контролу прогнане заједнице припадника Белог покрета.
Међународна организација новинара (ИОЈ) била је једна од десетина параванских организација које је покренуо Совјетски Савез крајем 1940-их и почетком 1950-их година. Њу је у Прагу контролисао Централни комитет Комунистичке партије Чехословачке и, са многим агентима КГБ-а у својим редовима, представљала је „продужену руку” Москве.
Светска федерација синдиката (ВФТУ) основана је 1945. године ради уједињења синдикалних конфедерација широм света; седиште јој је било у Прагу. Иако је имала и некомунистичке синдикате, њом су углавном доминирали Совјети. Године 1949. британски, амерички и други некомунистички синдикати су се одвојили и формирали ривалску Међународну конфедерацију слободних синдиката. Раднички покрет у Европи постао је толико поларизован између комунистичких синдиката и социјалдемократских и хришћанских радничких синдиката, да параванске операције више нису могле да сакрију своје спонзорство и постале су мање важне.Anthony Carew, „The Schism within the World Federation of Trade Unions: Government and Trade-Union Diplomacy,” International Review of Social History, Dec 1984, Vol. 29 Issue 3,
Тадашњи председник, Роналд Реган, 1984. године, уз образложење да постоје наводни просовјетски трендови, напустио је Унеско.Streit um Palästina: USA treten aus Unesco ausAmerikas Abkehr
Завршетком Хладног рата 1989. и распадом Совјетског Савеза 1991. године, системи финансирања и подршке су се урушили, а многе параванске организације су угашене или разоткривене. На пример, посткомунистичке московске новине известиле су да је Светски савет за мир, са седиштем у Хелсинкију, у Финској, примао политичке смернице и 90% својих финансија из Москве.Jan S. Adams, A Foreign Policy in Transition: Moscow's Retreat from Central America and the Caribbean, 1985-1992 (Duke University Press, 1992) стр. 69-70
Берлинска конференција европских католика, првобитно Берлинска конференција католичких хришћана из европских земаља, била је конференција одржана 17. и 18. новембра 1964. у Источном Берлину, организована уз подршку владе НДР и у сарадњи са државном безбедношћу НДР. Историчар Клеменс Фолнхалс сврстава их у комунистичке параванске организације.Clemens Vollnhals, 1996: von Analysen und Dokumente, Ch. Links Verlag, , стр. 115 ().
Чланови Хришћанске мировне конференције (ЦПЦ) биле су цркве из социјалистичких земаља, као и црквене заједнице и појединци из других земаља. С обзиром на њихово покретање уз помоћ социјалистичких држава, чије је хришћане било тешко дискриминисати, као и на блискост са марксизмом, Хришћанска мировна конференција сматра се контроверзном.Упореди: Hedwig Richter: Der Protestantismus und das linksrevolutionäre Pathos. Der Ökumenische Rat der Kirchen in Genf im Ost-West-Konflikt in den sechziger und siebziger Jahren, in: Geschichte und Gesellschaft 3 (2010), стр. 408–436; Hebe Charlotte Kohlbrugge: Zwei mal zwei ist fünf. Mein unbeschriebenes Leben seit 1914. Leipzig 2003; Gerhard Besier, Armin Boyens, Gerhard Lindemann: Nationaler Protestantismus und ökumenische Bewegung: kirchliches Handeln im Kalten Krieg (1945 - 1990) Berlin 1999 (=Zeitgeschichtliche Forschungen, Bd. 3). Историчари и медији класификују ЦПЦ као комунистичку параванску организацију.Clemens Vollnhals, 1996: von Analysen und Dokumente, Ch. Links Verlag, , стр. 116 ().Holger Kremser (1993): Der Rechtsstatus der evangelischen Kirchen in der DDR und die neue Einheit der EKD. J.C.B. Mohr, Tübingen. стр. 157 ().Rainer Eckert: Verstrickungen der Humboldt-Uni mit dem MfS
Током Хладног рата, Светски мировни есперантски покрет (МЕМ) могао је да спроводи званичне активности у име есперанта у земљама Источног блока под условом да мора подржавати њихове комунистичке владе и совјетске ставове.Peter Glover Forster, The Esperanto movement, Mouton Publishers, The Hague, 1982,
Светска федерација синдиката наставника (ФИСЕ), Организација солидарности са народима Азије, Африке и Латинске Америке (ОСПАААЛ) и Међународна организација за радио и телевизију (ОИРТ) такође су биле параванске организације.The North Atlantic Alliance and the Soviet Union in the 1980sCommunist Front Organizations
Азија Панпацифички синдикални секретаријат (ППТУС) основала је Профинтерна (синдикални огранак Коминтерне) 1927. године са мисијом промовисања комунистичких синдиката у Кини, Јапану, Кореји, Филипинима, Аустралији, Новом Зеланду и другим земљама западног Пацифика. Трапезник (2009) каже да је ППТУС био „комунистичка параванска организација” и да се „бавио јавном и тајном политичком агитацијом поред бројних илегалних активности.”
Постојале су бројне комунистичке параванске организације у Азији, од којих су многе биле оријентисане ка студентима и омладини.За листе параванских организација у Источној Азији види: Malcolm Kennedy, History of Communism in East Asia (Praeger Publishers, 1957) стр. 118, 127-8, 130, 277, 334, 355, 361-7, 374, 415, 421, 424, 429, 439, 444, 457-8, 470, 482.
У Јапану, у покрету радничких синдиката 1920-их година, према једном историчару, „Хјогикај себе никада није називао комунистичким фронтом, али у ствари, то је био.” Он истиче да га је влада потиснула „заједно са другим комунистичким фронтовским групама.”Stephen S. Large, Током 1950-их, тврди Скалапино, „Примарна комунистичка параванска организација био је Јапански мировни комитет.” Основан је 1949. године.Robert A. Scalapino,
Концентрација индонежанског студентског покрета (ЦГМИ) била је организација универзитетских студената у Индонезији, повезана са Комунистичком партијом Индонезије (ПКИ). ЦГМИ је основана 1956. године, спајањем универзитетских студентских група под вођством комуниста у Богору, Бандунгу и Јогџакарти (које су се појавиле почетком 1950-их). У време оснивања, ЦГМИ је имала чланство од око 1.180 људи.Hindley, Donald. The Communist Party of Indonesia, 1951-1963. Berkeley: University of California Press, 1964. стр. 196-197
Fadjar Harapan („Зора наде”) била је краткотрајна индонежанска пионирска организација, повезана са Комунистичком партијом Индонезије. Fadjar Harapan је основана 1959. године, иако је већ постојао извиђачки покрет покренут од стране Комунистичке партије. Међутим, организација званично није била повезана ни са једном политичком странком (према уставу организације) и била је отворена за сву децу старости од шест до тринаест година. Иницијативу за оснивање нове организације покренуо је лидер странке Аидит. Кадрови Комунистичке партије и Pemuda Rakjat (омладинско крило Комунистичке партије) добили су задатак да проучавају како пионирски покрети функционишу у другим земљама, прилагођавајући Fadjar Harapan индонежанским условима.Hindley, Donald. The Communist Party of Indonesia, 1951-1963. Berkeley: University of California Press, 1964.
Повезаност организације Гервани са Комунистичком партијом Индонезије на крају је довела до њиховог нестанка након догађаја из Покрета 30. септембра и „покушаја” државног удара. Хапшење и затварање чланица Герванија оправдавано је измишљеном умешаношћу Герванија у убиства шесторице генерала током Г30С. Мит Лубанг Буаја, како су га описали историчари, тврдио је да су чланице Герванија извршиле садистичке, сексуалне злочине пре и након убиства шесторице генерала. Још озбиљније, Лубанг Буаја је искоришћен као оправдање за масовна убиства комуниста у периоду непосредно након Г30С — инцидент који је такође довео до уништења Герванија.
Сељачки фронт Индонезије () била је сељачка масовна организација повезана са Комунистичком партијом Индонезије. БТИ је основана 25. новембра 1945. Претходна сељачка организација ПКИ био је Сељачки синдикат (Serikat Tani) формиран 1945. године.