Антистаљинистичка левица обухвата различите врсте левичарских политичких покрета који се противе Јосифу Стаљину, стаљинизму, неостаљинизму и систему владавине који је Стаљин спровео као вођа Совјетског Савеза између 1924. и 1953. године. Овај термин се такође односи на оне који су се противили Јосифу Стаљину и његовом вођству унутар комунистичког покрета, као што су Лав Троцки и партијска Лева опозиција.
Последњих година, овај термин се може односити и на левичарску и опозицију левог центра диктатури, култу личности, тоталитаризму и полицијској држави, што су све карактеристике које се обично приписују марксистичко-лењинистичким режимима који су били инспирисани стаљинизмом, попут режима Ким Ил Сунга, Енвера Хоџе и других, укључујући оне у бившем Источном блоку. Неки од значајних покрета унутар антистаљинистичке левице били су Троцкизам и Титоизам, анахизам и слободарски социјализам, леви комунизам и слободарски марксизам, Десна опозиција унутар комунистичког покрета, Еврокомунизам, ултралевица, демократски социјализам и социјалдемократија.
Критике из револуционарне ере (пре 1924)
Велика већина политичке левице првобитно је била ентузијастична према Бољшевичкој револуцији током револуционарне ере. У почетку, бољшевици и њихове политике су добили значајну подршку јер су Лењин и други лидери покрет у почетку приказивали у слободарском светлу. Међутим, како су се користиле политички све репресивније методе, бољшевици су стабилно губили подршку многих анархиста и револуционара. Истакнути анархокомунисти и слободарски марксисти као што су Силвија Панкхерст, Роза Луксембург, и Ема Голдман били су међу првим левичарским критичарима бољшевизма.
Роза Луксембург је била веома критична према методама које су бољшевици користили за преузимање власти током Октобарске револуције, тврдећи да то „није био покрет народа већ буржоазије”."The Nationalities Question in the Russian Revolution (Rosa Luxemburg, 1918)". Libcom.org. 11. 7. 2006. Приступљено 2. 4. 2021. Луксембургова је своје критике превасходно заснивала на начину на који су бољшевици сузбијали анархистичке покрете. У једном од својих есеја под насловом „Национално питање у Руској револуцији”, она објашњава:
мини|Политичко наслеђе Розе Луксембург Стаљин је критиковао након доласка на власт.
Због њених раних критика према бољшевицима, њено наслеђе је Стаљин оклеветао након што је дошао на власт.Trotsky, Leon (Јун 1932). "Hands Off Rosa Luxemburg!". International Marxist Tendency. Према Троцком, Стаљин ју је „често лагао и клеветао” у очима јавности.
Односи између анархиста и бољшевика погоршали су се у Совјетској Русији због сузбијања покрета попут Кронштатске побуне и Махновистичког покрета. Кронштатска побуна (март 1921) била је кључни тренутак током којег су многи слободарски и демократски левичари раскинули са бољшевицима, постављајући темеље антистаљинистичке левице. Амерички антистаљинистички социјалиста Данијел Бел касније је рекао:
Још један кључни антистаљиниста, Луис Фишер, касније је сковао термин „Кронштатски тренутак” за ово.
Попут Розе Луксембург, Ема Голдман је првенствено била критична према Лењиновом стилу вођства, али се њен фокус на крају пребацио на Стаљина и његову политику како је долазио на власт. У свом есеју под насловом „Нема комунизма у Русији”, Голдманова детаљно описује како је Стаљин „злоупотребио моћ свог положаја” и успоставио диктатуру. У овом тексту она наводи:
Ема Голдман је тврдила да „нема ни најмањег знака у Совјетској Русији чак ни ауторитарног, државног комунизма”. Остала је критична према Стаљину и бољшевичком стилу владања све до своје смрти 1940. године.
Свеукупно, леви комунисти и анархисти били су критични према етатистичкој, репресивној и тоталитарној природи марксизма-лењинизма, што се на крају пренело на стаљинизам и Стаљинову политику уопште. Насупрот томе, Троцки је тврдио да су он и Лењин намеравали да укину забрану опозиционих партија попут мењшевика и социјалреволуционара чим се економски и социјални услови у Совјетској Русији побољшају.
Након Стаљиновог доласка на власт (1924—1930)
мини|десно|Млади Николај Бухарин, чије су идеје чиниле идеолошки оквир Десне опозиције
Борба за власт у Совјетском Савезу након смрти Владимира Лењина 1924. године довела је до развоја три главне струје унутар Свесавезне комунистичке партије (бољшевика). Њих је Троцки описао као леву, десну и струју центра. Десна опозиција била је етикета коју је Стаљин формулисао у јесен 1928. за опозицију против одређених мера укључених у Први петогодишњи план, опозицију коју су водили Николај Бухарин, Алексеј Риков, Михаил Томски и њихове присталице унутар Совјетског Савеза које нису следиле „генералну линију партије”. Стаљин и његова фракција „центра” били су у савезу са Бухарином и Десном опозицијом од краја 1924, при чему је Бухарин разрадио Стаљинову теорију социјализма у једној земљи. Заједно су у децембру 1927. из Комунистичке партије избацили Троцког, Камењева, Зиновјева и Уједињену опозицију. Међутим, када је Троцки уклоњен са пута, а Лева опозиција стављена ван закона, Стаљин се убрзо окренуо против својих савезника из Десне опозиције. Бухарин и Десна опозиција су, заузврат, скрајнути и уклоњени са важних позиција унутар Комунистичке партије и совјетске владе од 1928. до 1930. године, при чему је Стаљин окончао НЕП и започео први петогодишњи план.
Један од последњих покушаја Десне опозиције да се одупре Стаљину била је афера Рјутин 1932. године, када је кружио манифест против политике колективизације; отворено је позивао на „ликвидацију диктатуре Стаљина и његове клике”. Касније су се неки десничари придружили тајном блоку са Лавом Троцким, Зиновјевим и Камењевим како би се супротставили Стаљину. Историчар Пјер Бруе изјавио је да се овај блок распао почетком 1933. године.
мини|Бољшевички револуционар Лав Троцки био је прогнан од стране Стаљина у фебруару 1929. Троцки ће постати најгласнији и најистакнутији критичар стаљинизма почетком 20. века. Лав Троцки и Стаљин нису се слагали око питања индустријализације и револуционарне тактике. Троцки је веровао да постоји потреба за супериндустријализацијом, док је Стаљин веровао у брзи успон и колективизацију, како је записано у његовом петогодишњем плану. Троцки је веровао да је убрзани глобални успон одговор на успостављање комунизма на глобалном нивоу. Троцки је био критичан према Стаљиновим методама јер је сматрао да ће спорији темпо колективизације и индустријализације бити неефикасан на дуге стазе. Према историчарки Шили Фицпатрик, научни консензус је да је Стаљин присвојио позицију Леве опозиције о питањима као што су индустријализација и колективизација. Троцки се такође није слагао са Стаљиновом тезом о социјализму у једној земљи, верујући да покретање револуције у једној држави или земљи не би било толико ефикасно као глобална револуција. Такође је критиковао како теза о социјализму у једној земљи раскида са интернационалистичким традицијама марксизма.Harap, Louis (1989). The Rise and Decline of the Anti-Stalinist Left from the 1930s to the 1980s. Guilford Publication. Троцкисти су веровали да је перманентна глобална револуција најефикаснији метод да се осигура да се систем комунизма примени широм света. Према његовом биографу, Исаку Дојчеру, Троцки је експлицитно подржавао пролетерски интернационализам, али се противио његовом остваривању путем војног освајања, као што се види из његовог документованог противљења рату са Пољском 1920. године, предложеног примирја са Антантом и уздржаности од покретања антибританских побуна на Блиском истоку. Свеукупно, Троцки и његови следбеници били су веома критични према недостатку унутрашње дебате и дискусије међу стаљинистичким организацијама, као и према њиховим политички репресивним методама.
Консолидација Стаљинове власти и одговор на успон фашизма у Европи (1930—1939) мини|Широко публиковани изборни плакат Социјалдемократске партије Немачке из 1932. године, са симболом Три стреле који представља отпор против реакционарног конзервативизма, нацизма и стаљинизма, уз слоган "Против Папена, Хитлера, Телмана"
Током 1930-их, критичари Стаљина, како унутар тако и изван Совјетског Савеза, били су под тешким нападима партије. Према историчару Бернхарду Х. Бајерлајну, све „репресивнија трансформација” комунистичког покрета „ојачала је средње опозиционе и антистаљинистичке струје” унутар левице.
Ван комунистичког покрета, на пример, 1932. године основан је Међународни револуционарни марксистички центар као међународно удружење левичарских партија које су одбацивале како умеренију мејнстрим социјалдемократију тако и стаљинистичку Трећу интернационалу.
мини|Мурал Дијега Ривере (Човек, контролор универзума) приказује Троцког са Марксом и Енгелсом као истинског борца за радничка права. Бранећи Руску револуцију од спољне агресије, Лав Троцки и његови следбеници истовремено су позивали на антибирократску политичку револуцију против стаљинизма коју би спровела сама совјетска радничка класа. Године 1936, Троцки је позвао на обнову права на критику у областима попут економских питања, ревитализацију синдиката и слободне изборе за совјетске партије. Троцки се такође противио политици присилне колективизације под Стаљином и залагао се за добровољни, постепени приступ пољопривредној производњи уз већу толеранцију према правима совјетских Украјинаца. Од 1936. године, Троцки и његов амерички присталица Џејмс П. Кенон описивали су Совјетски Савез као „дегенерисану радничку државу”, чије би револуционарне тековине требало бранити од империјалистичке агресије упркос појави гангстерског владајућег слоја, партијске бирократије.
Велика чистка се догодила од 1936. до 1938. године као резултат растућих унутрашњих тензија међу критичарима Стаљина, али се на крају претворила у свеопште чишћење „антисовјетских елемената”. Већина оних који су били на мети били су сељаци и мањине, али су анархисти и демократски социјалистички противници такође били мета због својих критика према изузетно репресивним политичким техникама које је Стаљин користио. Многи су вансудски погубљени или послати у затвореничке логоре Гулага. Процењује се да је током Велике чистке број жртава био у распону од 600.000 до преко милион људи.
Истовремено, фашизам је био у успону широм Европе. У почетку, током Коминтерниног „трећег периода”, комунистичке партије су на демократску левицу гледале као на социјалфашисте, или као на горег непријатеља од фашизма. Антистаљинистичка левица је одиграла велику улогу у појави антифашизма у овом периоду. Совјетско руководство се пребацило на политику Народног фронта 1933. године, у којој се од комуниста очекивало да сарађују са либералним, па чак и конзервативним савезницима како би се одбранили од очекиваног фашистичког напада. Иако су комунисти и њихови сапутници у организацијама параванима под доминацијом комуниста одиграли велику улогу у антифашистичком покрету након 1933. године, Енцо Траверсо и други историчари су тврдили да је историографија често замагљивала улогу антистаљинистичке левице: „било је могуће бити и антифашиста и антистаљиниста, и... фасцинација коју је стаљинизам у то време вршио над антифашистичком интелигенцијом није била неодољива.”
Један од највећих сукоба тог времена био је Шпански грађански рат. Док се цела левица борила уз републиканску фракцију, унутар ње је било оштрих сукоба између комуниста са једне стране, и анархиста, троцкиста и ПОУМ-а (шпанске подружнице Међународног револуционарног марксистичког центра) са друге стране. Подршка овим последњима постала је кључно питање за антистаљинистичку левицу на међународном нивоу, што илуструју контингент ИЛП-а у Интернационалним бригадама, књига Џорџа Орвела Каталонији у част, часопис Spain and the World и разни памфлети Еме Голдман, Рудолфа Рокера и других.Merilyn Moos, Anti-Nazi Exiles German Socialists in Britain and their Shifting Alliances 1933–1945 (London: Community Languages, 2021)