Од транзиције у модерни покрет за геј права, хомосексуалност се све чешће појављује у америчком филму и кинематографији.

Један од актуелних покрета у ЛГБТ+ кинематографији јесте настојање да се осигура запошљавање ЛГБТ+ глумаца за квир улоге; улоге које су историјски готово искључиво тумачили стрејт глумци, што је отежавало аутентично представљање геј особа међу измишљеним ликовима.

Рани филмови и продукције мини|Експериментални звучни филм Диксона (1895) Прва значајна сугестија хомосексуалности на филму појавила се 1895. године, када су приказана два мушкарца како заједно плешу у филму Вилијама Кенедија Диксона Експериментални звучни филм Диксона, који се на интернету и у три објављене књиге често назива Геј браћа. У то време, мушкарци нису сматрани „квир” особама нити чак феминизираним, већ се само сматрало да се понашају маштовито. Међутим, филмски критичар Паркер Тајлер изјавио је да је сцена „шокирала публику својом субверзијом конвенционалног мушког понашања”. Током касног 19. века и уласком у 1920-е и 1930-е године, хомосексуалност је углавном приказивана кроз конвенције и стереотипе засноване на роду. Често су мушки ликови који су требали да буду идентификовани као геј, били екстравагантни, ефеминизирани, комични ликови на филму. Термини попут „пензи” (енгл. pansy) и „сиси” (енгл. sissy) постали су повезани са хомосексуалношћу и описивали су „цветну, преосетљиву, ефеминизирану душу склону млитавим зглобовима и ситним корацима”. Због свог високог гласа и става, тип „пензи” лако је прешао из ере немог филма у звучне филмове где су се те карактеристике могле искористити. Геј мушки ликови су приказивани на стереотипно женским пословима, као што су кројач, фризер или кореограф; појачавајући стереотип да су геј мушкарци ограничени на одређене каријере. Лезбијски ликови нису имали посебан назив као геј мушкарци, али су и даље били повезивани са облачењем у мушку одећу, дубоким гласом и обављањем стереотипно мушких послова.

Први еротски пољубац између два припадника истог пола на филму био је у филму Сесила Б. Демила Убиство из нехата (1922). Марлен Дитрих била је прва главна глумица која је на екрану пољубила другу жену у филму Мароко из 1930. године. Током периода Велике кризе 1930-их, биоскопска публика се значајно смањила. Филмски ствараоци су почели да продуцирају филмове са темама и сликама које су имале високу шок-вредност како би подстакли људе да се врате у биоскопе. Ово је захтевало укључивање контроверзнијих тема попут проституције и насиља, стварајући потражњу за феминизираним мушкарцима и њиховим лезбијским панданима како би се публика стимулисала или шокирала. Са новим приливом ових провокативних тема, покренуте су дебате о негативним ефектима које би ови филмови могли имати на америчко друштво.

Управо у то време Врховни суд Сједињених Америчких Држава пресудио је да филмови немају заштиту Првог амандмана, јер је филмска индустрија сматрана послом који би се лако могао искористити за „зло”, а неколико локалних влада усвојило је законе којима се ограничавало јавно приказивање „непристојних” или „неморалних” филмова. Медијски публицитет око неколико скандала са познатим личностима високог профила и опасност од бојкота које је предводила црква такође су извршили притисак на руководство у филмској индустрији да оснује национални одбор за цензуру, који је постао Хејсов кодекс.

Хејсов кодекс, познат и као Продукцијски кодекс, успостављен је како би се сузбила додатна владина цензура и спречио губитак прихода услед бојкота које су предводиле Католичка црква и фундаменталистичке протестантске групе, које су желеле да суде о моралном утицају холивудског филма на ширу јавност. Што се тиче хомосексуалности, кодекс је означио крај отворено феминизираних ликова и почетак приказа који су били резервисанији и закопани у подтексту. Иако кодекс није изричито наводио да су прикази хомосексуалности забрањени, забрањивао је приказ било какве сексуалне перверзије или девијације, под шта је хомосексуалност у то време потпадала. Геј ликови на екрану почели су да се приказују као зликовци или жртве који чине злочине због своје хомосексуалности. Према продукцијском кодексу, ови хомосексуални зликовци морали су бити кажњени од стране закона како би се испоштовало правило кодекса које је налагало да филмови не смеју стављати злочин изнад закона. Пример примене продукцијског кодекса је лик Џоела Каира у филму Малтешки соко из 1941. године. У оригиналном роману лик је јасно хомосексуалац, иако је у филму његова хомосексуалност учињена нејасном. Продукцијски кодекс није само утицао на оно што је исечено из филмова који су садржали хомосексуалне ликове, већ их је често и потпуно уклањао. Позоришна представа Дечји час ауторке Лилијан Хелман објављена је као филм 1936. године под насловом Ово троје у режији Вилијама Вајлера. Позоришна представа садржала је причу о две учитељице које су оптужене за лезбијску аферу, док је филмска верзија створила хетеросексуални љубавни троугао између две жене и једног мушкарца. Критичари су почели да фаворизују продукцијски кодекс јер је омогућавао да се неукусно понашање уклони из очију јавности. Многи критичари су изјавили да је филмска верзија „Дечјег часа” била пријатнија због одсуства лезбијских ликова у поређењу са оригиналном позоришном представом.

мини|Постер за филм Глен или Гленда (1953) Шон Грифин, аутор књиге Звончице и зле краљице: Компанија Волт Дизни изнутра и споља, рекао је да Дизнијев цртани филм Бик Фердинанд (1939) „није нужно геј, али је дефинитивно квир”. Кратки филм приказује „поспаног бика који се не уклапа у очекивања маскулинитета”. Нико Ланг из часописа Харперс базар рекао је да је Дизнијев филм из 1941. године Невољни змај „изузетно квир, чак и ако није нужно геј”. Такође је приметио укључивање геј пара (две мушке антилопе) у филму Зоотрополис — град животиња.

Ране замене родних улога Временски период пре Хејсовог кодекса укључивао је продукције са заменом родних улога, од којих је најпознатији филм Чарлија Чаплина Жена (1915), у којем се Чаплин облачи као жена и поиграва са осећањима мушкараца. Филмови попут Мис Фетијеви љубавници на мору (1915), са Фетијем Арбаклом, и Свиди (1914–1916), са глумцем награђеним Оскаром Воласом Биријем, створили су комичан поглед на драг који је публици био забаван. Међутим, успостављањем холивудског продукцијског кодекса, прикази драга готово су нестали из мејнстрим комерцијалних филмова. Разни други значајни драг филмови раног и средине 20. века укључују: Чаролија на Флориди (1914), режирао и глумио Сидни Дру Мејбелина грешка (1914), режирала и глумила Мејбел Норманд Чарлијева тетка (1915), базиран на позоришној представи и у којем глуми Оливер Харди Мароко (1930), у којем глуми Марлен Дитрих, где она изводи песму у смокингу и љуби другу жену Краљица Кристина (1933), у режији Рубена Мамулијана са Гретом Гарбо у главној улози Чудесни бар (1934), са Алом Џолсоном, садржи кратку, али експлицитну хомосексуалну референцу Силвија Скарлет (1936), са Кетрин Хепберн, широко неуспешан филм, али значајан због трансформације жене у мушкарца Био сам мушки ратна млада (1949), у режији Хауарда Хокса са Керијем Грантом у улози француског официра који мора да се претвара да је женска ратна млада Глен или Гленда (1953), филм Еда Вуда у којем он сам игра главну улогу Неки то воле вруће (1959), са Тонијем Кертисом, Мерилин Монро и Џеком Лемоном

Од 1950. до 1956. године Џери Луис се појавио у неколико филмских римејкова у улогама првобитно написаним за жене. Појавио се у драгу у филмовима У рату са војском, Престрављени и Новац од куће и рутински је усвајао феминизиране манире и родно двосмислено играње улога са својим партнером Дином Мартином. Штампа га је критиковала због његових „скакутавих и пренемагајућих” хомосексуалних референци.

Ера Другог светског рата до 1960-их Током Другог светског рата и каснијег Хладног рата, Холивуд је све више приказивао геј мушкарце и жене као садисте, психопате и зле, антисоцијалне негативце. Ови прикази били су вођени цензуром кодекса, који је био спреман да дозволи „сексуалну перверзију” ако је приказана на негативан начин, као и чињеницом да је хомосексуалност класификована као ментална болест, а геј мушкарце и жене је често малтретирала полиција. Ово се може приметити у филму Алфреда Хичкока из 1948. године Конопац. У свом чланку „Историја гејева и лезбијки на филму”, аутор Данијел Мангин објашњава:

У филму, Џими Стјуарт игра аматера у филозофији који упознаје два дечака са теоријом „Супермена” о супериорности неких људи над другима. Он бива ужаснут када схвати да су теорије које је заступао довеле до убиства. Његово помало хистерично одбацивање раније заступаних уверења одражавало је страхове неких Американаца од инфилтрације страних идеја. То што су хомосексуалци у Конопцу били повезани са уметношћу, као и многи од оних под истрагом, чини се прикладним с обзиром на дугогодишње сумње о политици и сексуалним праксама људи који се тиме баве.

Цензурни кодекс је постепено либерализован током 1950-их и 1960-их, све док није замењен тренутним системом класификације који је 1968. године успоставило Америчко удружење филмских компанија. Правно гледано, случај из 1952. године Џозеф Берстин инц. против Вилсона проширио је правну заштиту Првог амандмана на филмове, поништивши првобитну пресуду, а путем одвојеног случаја из 1948. године, Сједињене Државе против Парамаунт пикчерса, окончана је некада уобичајена пракса да филмски студији поседују биоскопе. Та пракса је отежавала филмовима произведеним ван ових студија, као што су независни или међународни филмови, да буду широко приказивани, а камоли да буду комерцијално успешни.

Културолошки, амерички потрошачи су били све мање склони бојкотовању филма на захтев Католичке цркве или фундаменталистичких протестантских група. То је значило да филмови са неприкладним садржајем нису нужно морали да имају одобрење холивудског продукцијског кодекса или верских група да би били успешни. Као резултат тога, Холивуд је постепено постао спремнији да игнорише кодекс како би се такмичио са телевизијом и све већим приступом независној и међународној кинематографији.

Током 1950-их и 60-их, геј ликови у америчким филмовима су идентификовани са отворенијим сексуалним алузијама и методама (нпр. референца у филму Седам година верности (1955) на два мушка станара који су „дизајнери ентеријера или нешто слично”), али се постојање геј или бисексуалне оријентације углавном третирало као особина несрећних и суицидалних неприлагођених људи који су често убијали себе или друге.

Током ове послератне ере, мејнстрим америчка кинематографија је можда заговарала толеранцију према ексцентричним, осетљивим младићима лажно оптуженим за хомосексуалност, као у филмској адаптацији Чај и симпатија (1956), али су геј ликови често били избацивани из коначне верзије филма или приказивани као опасни отпадници који би постали жртве заслуженог насилног краја. Другима су хомосексуалне теме биле готово потпуно уклоњене, као у филмској адаптацији Мачка на усијаном лименом крову (1958), која приказује како је заплет око лика Брика, којег глуми Пол Њуман, и његовог суочавања са смрћу пријатеља Скипера, мушкарца према којем се алудира да је гајио осећања, промењен у теме незрелости и туге за пријатељем. Рани пример хомоеротизма у америчком филму био је филм Чудни из 1957. године.

Кодекс је донекле ублажен након 1961. године, а следеће године Вилијам Вајлер је направио вернију адаптацију филма Дечји час са Одри Хепберн и Ширли Маклејн. Након што лик Ширли Маклејн призна љубав лику Одри Хепберн, она се обеси; ово је поставило преседан за несрећне завршетке у филмовима који се баве хомосексуалношћу. Филм Савет и пристанак (1962) приказао је ожењеног сенатора којег уцењују због ратне хомосексуалне афере, и био је први мејнстрим амерички филм који је приказао геј бар.