Четврта политичка теорија () је књига руског политичког филозофа и геополитичког аналитичара Александра Гељевича Дугина, објављена 2009. године. Књига представља покушај формулисања потпуно нове политичке идеологије која би понудила алтернативу доминантном глобалном либерализму, кроз превазилажење и радикално одбацивање три главне политичке теорије модерне: либерализма, комунизма и фашизма.

Превод на српски језик објављен је 2013. године у издању куће из Београда.

Историјски контекст и три теорије Модерне Дугин у књизи полази од тезе да је политичка историја модерне (19. и 20. век), а која прозилази из просветитељства 18. века, била обележена борбом три велике политичке теорије:

Прва политичка теорија — Либерализам, који се појавио први. Његов кључни субјект је појединац (индивидуа), одвојен од било каквог колективног идентитета. Друга политичка теорија — Комунизам (укључујући марксизам и социјализам), чији је централни субјект друштвена класа. Трећа политичка теорија — Фашизам и Националсоцијализам, који су као свој субјект поставили нацију (у фашизму) или расу (у нацизму).

Према Дугиновој анализи, у Другом светском рату дошло је до слома Треће, а крајем 20. века дошло је до историјског слома Друге политичке теорије, што је оставило либерализам као апсолутног победника и једину доминантну снагу на глобалном нивоу. Овај тријумф је довео до настанка постмодерне и феномена који се описује као глобализам и неолиберална хегемонија.

Концепт Четврте политичке теорије Пошто сматра да либерализам у фази постмодерне води ка деструкцији друштва, губитку идентитета и отуђењу, Дугин истиче потребу за стварањем Четврте политичке теорије. Она се не дефинише као наставак претходних модела, већ као њихова радикална негација: она је истовремено антилиберална, антикомунистичка и антифашистичка.

Кључне поставке теорије укључују, као субјект: На место индивидуе, класе или нације, Четврта политичка теорија поставља Хајдегеров филозофски концепт дазајн (нем.Dasein), са значењем ту-бити (тубитак)- специфично људско постојање укорењено у култури и историји једног народа.

Кључне тезе аутора су:

Одбацивање линеарног прогреса: Аутор критикује западну идеју западноцентричног, линеарног прогреса и предлаже плурализам историјских времена, где свака цивилизација има право на сопствени развојни пут.

Традиционализам: Теорија се у великој мери ослања на концепте интегралног традиционализма (Рене Генон, Јулијус Евола) и заговара савез између традиционалних вредности и социјалне правде.

Мултиполарност: На геополитичком плану, ова теорија је уско повезана са концептом новог евроазијанства и залагањем за Мултиполарни свет, у којем би постојало више независних цивилизацијских центара (попут Русије, Кине, Индије, Исламског света и Латинске Америке) који би укинули глобалну хегемонију Запада.

Пријем и критике Књига је изазвала велику пажњу на међународном нивоу и преведена је на бројне светске језике (енглески, француски, шпански, српски, арапски, персијски и др.). Западни либерални политиколози и критичари често карактеришу дело као антидемократски, неофашистички или ултранационалистички манифест који служи као идеолошка база за руски геополитички експанзионизам и хибридни рат против западних либералних демократија.

Са друге стране, међу заговорницима антиглобализма, нове деснице и евроазијских интеграција, књига се посматра као легитимна филозофска алтернатива неолибералном поретку и важан прилог политичкој филозофији 21. века.

Даље разраде четврте политичке теорије Како Александар Дугин истиче „Четврта политичка теорија је отворени пројекат, она није догма, ново политичко учење. Она је предлог како бисмо изнова политички могли да осмислимо ’модерну’“. Такође истиче да не постоји јединствена, универзална четврта политичка теорија која би се пресликала на све народе и државе, с обзиром на различите традиције различитих друштава.

Код Срба Пошто се његов концепт заснива на очувању идентитета и традиције, он наглашава да „српску четврту политичку теорију треба да створе сами Срби”. Током својих излагања у Београду и интервјуа српским медијима, Дугин је прецизирао шта би та теорија код Срба конкретно могла да обухвата:

1. Темељ на српским историјским вертикалама Дугин наводи да би српска верзија ове теорије морала бити укорењена у историјским личностима и симболима који представљају српску слободу и независност. Она би требало да се заснива на:

Цару Душану Силном, као симболу државотворне моћи и суверености. Кнезу Лазару, као симболу свесног жртвовања за више, хришћанске циљеве и Косовски завет. Петар II Петровић Његош, као филозофском и епском чувару народног духа и идентитета.

2. Српска историјска улога буђење мултиполарног света Према његовом мишљењу, Срби заузимају јединствено место у глобалној геополитици. Дугин тврди да је српски отпор НАТО пакту 1999. године заправо „пробудио мултиполарни свет”. Из тог разлога, српска Четврта политичка теорија мора да садржи свест о сопственој геополитичкој мисији на Балкану као браника пред западним глобализмом.

3. Савез социјалне правде и православне традиције За разлику од западних модела који раздвајају веру и социјална питања, Дугин сматра да српски модел мора бити изграђен на савезу између одбране традиционалних породичних и православних вредности и принципа друштвене правде. То значи одбацивање неолибералног капитализма, али без повратка у револуционарни атеистички комунизам.

4. Народ, колективни идентитет као кључни субјект Уместо индивидуализма који намеће либерални Запад, Дугин предлаже да Срби као центар своје политичке мисли поставе „народ као живи организам”. Народ у овом смислу није ни раса ни класа, већ заједнички језик, култура, памћење и заједничка патња кроз историју.

5. Поштовање туђих, али бескомпромисна одбрана својих вредности Дугин наглашава да признавање сопственог идентитета подразумева и разумевање да други народи на Балкану (Хрвати, Албанци, Бошњаци) имају право на своје верзије политичког развоја. Међутим, за Србе је четврта политичка теорија једини излаз из замке у којој би утопија глобализма потпуно избрисала њихову културу, суверенитет и Косовски завет.

Види више Александар Дугин

Антиглобализам Крај историје и последњи човек

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Савремена филозофија Категорија:Идеологије Категорија:Политичке теорије Категорија:Антиглобалисти