десно|мини|upright=1.25|Рушевине светилишта хероја или хероона у Сагаласосу у Турској
Култови хероја били су једна од најистакнутијих карактеристика старогрчке религије. У хомерском грчком, „херој” (, hḗrōs) односи се на смртно потомство човека и бога. До историјског периода, реч је почела да означава специфично мртвог човека, који се поштовао и умилостивљавао на свом гробу или у одређеном светилишту, јер му је слава током живота или необичан начин смрти дала моћ да подржава и штити живе. Херој је био више од човека, али мање од бога, а различите врсте мањих натприродних фигура временом су асимиловане у класу хероја; разлика између хероја и бога није увек била јасна, посебно у случају Херакла, најистакнутијег, али атипичног хероја.Паркер даје концизан и јасан синопсис хероја.
Величанствене рушевине и тумулуси (велике гробне хумке) преостали из бронзаног доба дали су неписменим Грцима из 10. века п. н. е. осећај некада грандиозног, а сада несталог доба; они су то рефлектовали у усменој епској традицији, која ће постати позната кроз дела као што су Илијада и Одисеја. Обилне обновљене понуде почињу да се појављују, након паузе, на локалитетима попут Лефкандија,Carla Maria Antonaccio, An Archaeology of Ancestors: Tomb Cult and Hero Cult in Early Greece (1995) и „Lefkandi and Homer”, у O. Anderson and M. Dickie, Homer's World: Fiction, Tradition and Reality (1995); I. Morris, „Tomb cult and the Greek Renaissance” Antiquity 62 (1988:750–61). иако су се имена величанствено сахрањених мртваца једва памтила. „Приче су почеле да се причају како би се индивидуализовале особе за које се сада веровало да су сахрањене на овим старим и импозантним местима”, примећује Робин Лејн Фокс. Другим речима, ово је јасан пример приче о пореклу хероја и ономе што су они значили старим Грцима.
Природа култа хероја Грчки култови хероја разликовали су се од кланског поштовања предака из којег су се развили,„Култ хероја свуда има исте карактеристике као култ предака... остаци правог култа предака пружили су модел и били су права полазна тачка за касније веровање и култ хероја.” Rohde 1925:125. по томе што су, како се полис развијао, постали грађанска, а не породична ствар, и у многим случајевима нико од верника више није пратио своје порекло уназад до хероја: ниједно светилиште хероју не може се пратити непрекинуто од микенских времена. Док је предак био чисто локалан, приметио је Луис Фарнел, херој се могао поштовати на више од једног локалитета, и он је закључио да је култ хероја био под дубљим утицајем епске традиције, која је „сугерисала многа имена за заборављене гробове”,ff. и пружила чак и Дорцима везу са микенским херојима, према речима Џона Николаса Колдстрима.Coldstream, „Hero cults in the age of Homer”, Journal of the Hellenic Society 96 (1976:8–17). Колдстрим је веровао да би популарност епске поезије могла објаснити присуство заветних дарова у дорским регионима, где би се иначе очекивало да страно, имигрантско становништво покаже мало поштовања према својим микенским претходницима.. Велике микенске толос гробнице, које су указивале на величанственију прошлост, често су биле место култова хероја. Нису сви хероји чак ни били познати по именима.
мини|десно|upright=1.25|Култ Едипа на луканијској амфори, око 380–370. п. н. е. (Лувр, CA 308) Осим епске традиције, која је хероје приказивала живе и у акцији, а не као објекте култа,R. K. Hack, „Homer and the cult of heroes”, Transactions of the American Philological Association 60 (1929:57–74). најраније писано спомињање култа хероја приписује се Дракону, атинском законодавцу из касног седмог века пре нове ере, који је прописао да се и боговима и локалним херојима треба одавати почаст према обичајима предака. Обичај је, дакле, већ био успостављен, а постојало је више локалних хероја. Писани извори наглашавају важност гробница хероја и теменоса или светилишта, где су хтонски обреди умилостивљавали њихове духове и подстицали их да и даље фаворизују људе који су на њих гледали као на осниваче, о којима су се препричавали митови о оснивању. У свом ограниченом и локалном домету, херој је „задржао ограничене и пристрасне интересе свог смртног живота. Помогао би онима који су живели у близини његове гробнице или који су припадали племену чији је он сам био оснивач”, примећује Роберт Паркер,. уз ограду да је Херакле, са својим панхеленским дометом, поново био изузетак.
Џејмс Витли је тумачио последњу фазу, у којој је град-држава кооптирала култ хероја као политички гест, у архаичном аристократском тумулусу окруженом стелама, који је Атина подигла кремираним грађанима-херојима са Маратона (490. п. н. е.), којима је био посвећен хтонски култ, на шта указују ровови за понуде.Натписи откривају да су се понуде још увек давале херојизованим мртвима у првом веку пре нове ере; о тумулусу се расправља у Whitley, „The Monuments that stood before Marathon: Tomb cult and hero cult in Archaic Attica” American Journal of Archaeology 98.2 (April 1994:213–30). С друге стране, грчки хероји су се разликовали од римског култа мртвих царева, јер се за хероја није сматрало да се успео на Олимп или постао бог: он је био под земљом, а његова моћ искључиво локална. Из тог разлога култови хероја били су хтонске природе, а њихови ритуали су више личили на оне за Хекату и Персефону него на оне за Зевса и Аполона: либације у тамним сатима, жртве које се нису делиле са живима.
Два изузетка од наведеног били су Херакле и Асклепије, који су се могли поштовати или као хероји или као богови, уз хтонске либације или спаљене жртве. Хероји су се у култу понашали веома другачије него хероји у миту. Могли су се појавити равнодушно као људи или као змије, и ретко су се појављивали осим ако нису били љути. Једна питагорејска изрека саветује да се не једе храна која је пала на под, јер „припада херојима”. Хероји су, ако би били игнорисани или неумилостивљени, могли постати злонамерни: у фрагментарно сачуваној представи Аристофана, хор анонимних хероја описује себе као доноситеље ваши, грознице и чирева.
Неки од најранијих култова хероја и хероина добро потврђених археолошким доказима у копненој Грчкој укључују Менелајон посвећен Менелају и Јелени у Терапни близу Спарте, светилиште у Микени посвећено Агамемнону и Касандри, још једно у Амиклама посвећено Александри (Касандри), и једно у заливу Полис на Итаки посвећено Одисеју. Сви они изгледа да датирају из 8. века п. н. е.У случају светилишта Одисеју, ово се заснива на једном графиту из хеленистичког периода. Култ Пелопса у Олимпији датира из архајског периода.
Хероји и хероине Култови хероја најчешће су се нудили мушкарцима, мада је у пракси искуство верника било умилостивљавање групе породичних фигура, која је укључивала жене које су биле супруге хероја-мужа, мајке хероја-сина (Алкмена и Семела) и ћерке хероја-оца.Jennifer Lynn Larson, Greek Heroine Cults (University of Wisconsin Press) 1995, прикупила је доказе. Како је Мозис И. Финли приметио о свету Одисеја, који он чита као носталгичан приказ традиција из културе мрачног доба Грчке из осмог века: Пенелопа је постала морална хероина за касније генерације, отелотворење доброте и чедности, супротстављена неверној, убилачкој Клитемнестри, Агамемноновој жени; али 'херој' нема женски род у добу хероја.Finley, The World of Odysseus (1954; rev. ed. 1978), pp. 32ff.
Тамо где је локални култ поштовао фигуре као што је жртвована девица Ифигенија, архаична локална нимфа сведена је на смртну фигуру из легенде. Друге изоловане женске фигуре представљале су свештенице-иницијаторе локалног култа. Иконографски и епиграфски докази које је прикупила Џенифер Лин Ларсон комбинују се да прикажу хероине сличне херојима, али у андроцентричној грчкој култури,„Култови хероина се добро уклапају у наш модерни поглед на старогрчку културу као чврсто андроцентричну, мада не толико андроцентричну као што би неки желели да верујемо” (Larson 1995:144). обично мањег статуса. Ово је у складу са улогом коју су жене играле не само у старој Грчкој, већ и у целом античком свету — више у сенци и оријентисане на служење него фокусиране на лични развој и опуштање.
Типови култа хероја мини|десно|upright=1.5|Понуде обоженом хероју и другом божанству, приказане на грчком мермерном рељефу око 300. п. н. е.
Џејмс Витли разликује четири или пет основних типова култа хероја:Whitley1994:220ff. Култови окиста (оснивача).Општа студија о култовима окиста је I. Malkin, Religion and Colonization in Ancient Greece (Leiden) 1987:189–266. Такви култови су настали у колонијама хеленског света у Великој Грчкој и на Сицилији на гробу оснивача, окиста. У случају култова на гробницама недавно херојизованих, мора се претпоставити да је идентитет путника у гробници био недвосмислено познат. Тукидид (V.11.1) даје пример Брасиде у Амфипољу. Може се споменути и Бат из Кирене. „Такви историјски примери”, упозорава Витли, „јасно су обојили тумачење одређених култова гробница у архајском периоду.” Таква архајска места као што су хероон у Лефкандију и оно близу Западне капије у Еретрији не могу се археолошким методама разликовати од породичних обреда на гробницама (култова гробница) и култа предака. Култови именованих хероја. Бројна култна места позната у класичним временима била су посвећена познатим херојима у грчком и модерном смислу, посебно из Илијаде и других епизода Епског циклуса. Витли овде истиче две ствари: прво, да најранија светилишта повезују мушког хероја са ранијим и снажнијим женским присуствима, и друго, да фигуре попут Одисеја, Агамемнона и Менелаја имају јаке локалне везе. Култови Едипа у Атини и Пелопса у Олимпији су примери. Култови локалних хероја. Такве локалне фигуре не спадају у панхеленске фигуре из епова. Примери би били Академ и Ерехтеј у Атини. Култови на гробницама из бронзаног доба. Они су археолошки представљени наслагама из гвозденог доба у микенским гробницама, које није лако протумачити. Због временског јаза између колапса бронзаног доба и најранијих заветних дарова, чини се да је континуитет прекинут. Један уломак изнад Гробног круга А у Микени једноставно је исписан „хероју”,Хајнрих Шлиман, Mycenae, наводи Whitley 1994:222 and note 44 а Витли сугерише да је можда призивана неименована раса Сребрног доба. У Атици су такви култови повезани са толос гробницама у Торикосу и Менидију. Оракуларни култови хероја. Витли се не бави овом групом локалних култова где се развило пророчиште, као у случају Амфијараја, којег је прогутала велика пукотина у земљи. Мањи култови су настајали око неких фигура које су умрле насилном или необичном смрћу, као у случају мртвих из Маратонске битке, и оних које је ударио гром, као у неколико потврђених случајева у Великој Грчкој.
Гробнице и тумулуси Широм Грчке, а понекад и у Турској, лежале су гробне хумке. Понекад су на древним бојним пољима или једноставно на често посећеним јавним местима лежале огромне хумке од земље. Научници ове хумке називају „тумулус”. Многи су се питали зашто су људи градили ове хумке и којој већој сврси су служиле. Један значајан пример је након Маратонске битке 490. п. н. е. Атињани, након што су победили Персијанце, морали су да сахране своје мртве. Укупно 192 мртваца, сахрањено је на истом пољу на којем су умрли и под огромном хумком. Ова конкретна хумка постала је оно што је познато као Маратонски тумулуси. Ове хумке почеле су да се појављују широм Грчке као гест поштовања према мртвима, а како многи научници верују, то је такође био начин да се они повежу са земљом.