Ридова техника је метод испитивања након истраге и анализе понашања. Систем је развио у Сједињеним Државама Џон Е. Рид током 1950-их. Рид је био стручњак за полиграф и бивши полицајац чикашке полиције. Техника је позната по стварању окружења високог притиска за испитаника, а затим и саосећање и понуде разумевања и помоћи, али само ако уследи признање. Од свог ширења 1970-их, нашироко је користе полицијске управе у Сједињеним Државама.
Заговорници Ридове технике кажу да је корисна у извлачењу информација од осумњичених који иначе нису вољни да их дају. Критичари кажу да техника резултира неприхватљиво високом стопом лажних признања, посебно код малолетника и особа са менталним сметњама. Критике су упућене и на другу страну — да код испитаника чврсте воље ова техника доводи до тога да престану да говоре и не дају никакве информације, уместо да измами лажи које се могу проверити како би се утврдила кривица или детаљи који ослобађају невине.
Позадина Године 1931, извештај Викершамове комисије, „Безакоње у спровођењу закона”, показао је да су насилни облици испитивања (познати као „трећи степен”, који следи након истраге и интервјуа) били широко распрострањени, али да су заправо смањивали решавање злочина изазивајући лажна признања. Невољна наводна признања била су недопустива на савезним кривичним суђењима још од 1897. у предмету Bram v. United States. Од 1936. године, испитивања која су проузроковала очигледну физичку повреду проглашена су недопустивима од стране Врховног суда САД у случају Brown v. Mississippi.
Развијен је низ приручника заснованих на обмани уместо на нападу, као што су приручници В. Р. Кида из 1940, Кларенса Д. Лија из 1953. и Артера и Капута из 1959. Најутицајнији су били списи Фреда Е. Инбауа из 1942. под насловом Lie Detection and Criminal Interrogation. За треће издање 1953. године, Инбау је позвао Џона Рида да буде коаутор, за нови одељак о техникама детектора лажи, попут „контролног питања”.
Фред Е. Инбау, адвокат и криминолог са Универзитета Нортвестерн, и Џон Е. Рид, дипломирани правник који је радио у Полицијској управи Чикага, објављивали су и друге приручнике заједно. Инбау је радио у Научној лабораторији за откривање злочина (SCDL), која је основана 1929. ради боље борбе против криминала после Масакра на Дан светог Валентина. Инбау је постао директор SCDL-а након што га је Нортвестерн продао чикашкој полицији 1938. и обучавао је полицајце и тужиоце. И Леонард Килер, проналазач полиграфске технологије, и Џон Рид основали су клинике за обуку у руковању полиграфом у Чикагу након што су радили у SCDL-у.
Године 1955. у Линколну, Небраска, Џон Е. Рид је добио признање од Дарела Паркера за силовање и убиство Паркерове супруге Ненси. Овај случај је учврстио Ридову репутацију и популаризовао његову технику. Паркер је опозвао своје признање следећег дана, али оно је уврштено у доказе на његовом суђењу. Порота га је осудила на доживотну казну затвора. Касније је утврђено да је невин, након што је други човек признао и откривено је да је он починилац. Паркер је тужио државу за неправедну осуду; она му је исплатила 500.000 долара одштете.
Упркос Паркеровом лажном признању, Рид је коаутор текста у коме су објашњене његове технике испитивања. Прво издање „Ридовог приручника” (Criminal Interrogation and Confessions) из 1962. оштро је критиковао Врховни суд САД. Чувена упозорења из случаја Мирана против Аризоне уведена су великим делом као одговор на психолошко потчињавање и ризике Ридових техника. Инбау и Рид су привукли пажњу јавности, делом и због учешћа у истрази из 1964. о коришћењу „детектора лажи” од стране савезне владе.
Друго издање приручника, из 1967. године, укључило је савете о томе како се користе Мирандина упозорења. Треће издање, из 1986. године, означило је почетак онога што је названо „нова Ридова метода”.
Рид је умро 1982. године, а Џозеф Бакли је постао председник фирме John E. Reid & Associates, Inc. До 2013. године, према писању Њујоркера, компанија је обучавала „више иследника него било која друга компанија на свету”, а Ридову технику су усвојиле агенције за спровођење закона многих различитих типова, при чему је била посебно утицајна у Северној Америци.
Процес Ридова техника се састоји од трофазног процеса који почиње анализом чињеница, након чега следи бихејвиорални аналитички интервју (неоптужујући интервју осмишљен да развије истражне и бихејвиоралне информације), а затим, када је то прикладно, Ридових девет корака испитивања. Према смерницама процеса, појединци би требало да буду испитивани само када информације проистекле из интервјуа и истраге указују на то да је субјект умешан у извршење кривичног дела.
У Ридовој техници, испитивање је оптужујући процес, у коме истражитељ говори осумњиченом да резултати истраге јасно указују на то да је починио предметно кривично дело. Испитивање је у форми монолога који износи истражитељ, а не у форми питања и одговора. Држање истражитеља током испитивања је идеално пуно разумевања, стрпљиво и неомаловажавајуће. Циљ корисника Ридове технике је да учини да се осумњичени постепено осећа пријатније да говори истину. Ово се постиже тако што истражитељ прво замишља, а затим нуди осумњиченом различите психолошке конструкте као оправдање за његово понашање.
На пример, признање кривице може бити подстакнуто питањем: „Да ли сте ово планирали или се једноставно десило у тренутку?” Ово се назива алтернативним питањем, које је засновано на имплицитној претпоставци кривице. Критичари ову стратегију сматрају ризичном, тврдећи да је подложна пристрасности потврђивања (вероватно ће ојачати нетачна уверења или претпоставке) и да може довести до преурањеног сужавања истраге.
Девет корака испитивања Девет корака испитивања Ридове технике су:
Позитивно суочавање. Обавестите осумњиченог да су докази довели полицију до те особе као осумњиченог. Понудите особи рану прилику да објасни зашто је дошло до кривичног дела. Покушајте да пребаците кривицу са осумњиченог на неку другу особу или скуп околности које су навеле осумњиченог да почини злочин. Односно, развијте теме које садрже разлоге који ће психолошки оправдати или извинити злочин. Теме се могу развијати или мењати како би се пронашла она на коју је оптужени најпријемчивији. Покушајте да сведете на минимум учесталост порицања осумњиченог. У овом тренутку, оптужени ће често навести разлог зашто није или није могао да почини злочин. Покушајте да ово искористите да се крене ка признању онога што је урадио. Појачајте искреност како бисте осигурали да је осумњичени пријемчив. Осумњичени ће постати тиши и слушаће. Померите тему дискусије ка нуђењу алтернатива. Ако осумњичени заплаче у овом тренутку, закључите да је крив. Поставите „алтернативно питање”, дајући два избора за оно што се догодило; један друштвено прихватљивији од другог. Од осумњиченог се очекује да одабере лакшу опцију, али коју год алтернативу осумњичени одабере, кривица се признаје. Увек постоји трећа опција, а то је да инсистира да није починио кривично дело. Наведите осумњиченог да понови признање кривице пред сведоцима и развијте поткрепљујуће информације како бисте установили валидност признања. Документујте признање или изјаву осумњиченог и наведите га да припреми снимљену изјаву (аудио, видео или писану).
Валидност Критичари тврде да ова техника превише лако производи лажна признања, посебно код малолетника и код људи чије су комуникацијске/језичке способности погођене менталним сметњама, укључујући смањени интелектуални капацитет. (preprint) (preprint) Online at John E. Reid & Associates, Inc. Суштина ове критике је да би техника могла бити „ефикасна” у добијању признања, али не и стварно тачна у добијању само истинитих признања; уместо тога, може да захвати људе који су стресом доведени до својих менталних граница. Критичари такође не воле како полиција често примењује технику на субјекте нејасне кривице, када једноставно прикупљање више информација у нестресним испитивањима може бити корисније и за осуђивање кривих и за ослобађање невиних.
Од 311 људи ослобођених накнадним ДНК тестирањем након осуде, више од четвртине је дало лажна признања — укључујући и оне осуђене у тако озлоглашеним случајевима као што је петорица из Централ парка.
Неки од мањих детаља које је Рид заступао су доведени у питање. На пример, Рид је веровао да су „знакови” попут врпољења знак лагања, и уопште је веровао да обучени полицијски иследници могу интуитивно да открију лажи само на основу тога како су изречене. Касније студије нису показале никакву корисну корелацију између било које врсте покрета тела, попут прекидања контакта очима или врпољења, и истинитости. Иако полиција може бити ефикасна у разоткривању лажи, то чини прикупљањем контрадикторних доказа; у студијама се показало да полицајци нису ништа бољи од просечних људи у откривању лажи само на основу њиховог излагања.
Неколико европских земаља забрањује неке технике испитивања које су дозвољене у Сједињеним Државама, као што је лагање службеника за спровођење закона осумњиченом у вези са доказима, због уоченог ризика од лажних признања и неправедних осуда које могу проистећи, посебно код малолетника. На пример, §136a немачког (StPO, „законик о кривичном поступку”) забрањује употребу обмане и застрашивања у испитивањима; Ридова метода је такође у супротности са обавезом немачке полиције да адекватно обавести осумњиченог о праву на ћутање.
У Канади, судија покрајинског суда Мајк Динкел пресудио је 2012. године да је „сведена на своје голе основе, Ридова техника процедура која претпоставља кривицу, конфронтирајућа, психолошки манипулативна процедура чија је сврха извлачење признања”.
У децембру 2013. године, нередактирана копија тајног приручника за испитивање ФБИ-ја откривена је у Конгресној библиотеци, доступна јавности. Приручник је потврдио забринутост Америчке уније за грађанске слободе да агенти ФБИ-ја користе Ридову технику у испитивањима.
Злоупотребе метода испитивања укључују агресивно опхођење службеника према оптуженим осумњиченима и изношење лажи о количини доказа који доказују њихову кривицу. Таква преувеличана тврдња о доказима, као што су видео-записи или ДНК докази, имају потенцијал да, у комбинацији са таквим принудним тактикама као што су претње повредом или обећања благости, доведу до тога да невини осумњичени постану психички преплављени.
Године 2015, осам организација, укључујући John E. Reid & Associates, поравнало се са Хуаном Ривером, који је неправедно осуђен за силовање и убиство 11-годишње Холи Стејкер 1992. године. Одређени број доказа је искључивао Риверу, укључујући ДНК из комплета за прикупљање физичких доказа (ПЕРК) и извештај са електронске наруквице за праћење скочног зглоба коју је носио у то време, док је чекао суђење за ненасилну провалу. Упркос томе, лажно је признао злочине над Стејкеровом након што га је полиција испитивала неколико дана након два полиграфска тестирања у фирми Reid & Associates. Након његовог ослобађања, Ривера је поднео тужбу за лажно хапшење и злонамерно кривично гоњење. Случај је решен ван суда, при чему је John E. Reid & Associates исплатио 2 милиона долара.
Алтернативни модели Модел Припрема и планирање, Укључи и објасни, Извештај, Затварање и Евалуација (PEACE модел) развијен у Британији „подстиче више дијалога између истражитеља и осумњиченог”. Године 2015, Краљевска канадска коњичка полиција усвојила је нови стандард под утицајем PEACE модела. Наредник Дарен Кар, који обучава полицију новим приступом, описао га је као „мање Коџак, а више др Фил”. Овај приступ избегава коришћење обмањујућих информација да би се осумњичени савладали. Он наглашава прикупљање информација уместо извлачења признања и обесхрабрује истражитеље да претпостављају кривицу осумњиченог.
Види још Сугестивно питање PEACE метод испитивања Питање са предубеђењем
Референце
Додатна литература
Спољашње везе "The Reid 9 Steps of Interrogation, in Brief", са кључним тачкама "How Police Interrogation Works" ауторке Џулије Лејтон, HowStuffWorks
Категорија:Технике испитивања