мини|Сунчана кочија из Трундхолма, Нордијско бронзано доба, Праиндоевропска митологија је корпус митова и божанстава повезаних са Праиндоевропљанима. Иако митолошки мотиви нису директно посведочени — с обзиром на то да су праиндоевропски говорници живели у претписменичким друштвима — научници из области компаративне митологије реконструисали су детаље из наслеђених сличности у митолошким концептима пронађеним у индоевропским језицима, заснованим на претпоставци да су делови првобитног система веровања Праиндоевропљана преживели у ћеркама-традицијама.
Праиндоевропски пантеон укључује бројна поуздано реконструисана божанства, која у различитим индоевропским традицијама имају когнатска имена (лингвистички сродна из заједничког извора) и повезују се са сличним атрибутима и митовима. У њих спадају , бог дневног неба; његова супруга , мајка земља; његова ћерка , богиња зоре; његови синови Божански близанци; соларно божанство ; и лунарно божанство . Нека божанства, попут бога времена или бога пастира , посведочена су само у ограниченим географским регионима — западном (тј. европском), односно грчко-аријском — и стога би могла представљати касније додатке који су били непознати у другим индоевропским културама.
Неки митови су такође поуздано датирани у праиндоевропско доба, јер садрже и лингвистичке и тематске доказе наслеђеног мотива: прича која приказује митски лик повезан са грмљавином како убија вишеглаву змију да би ослободио бујице заробљене воде; мит о стварању који укључује два брата, од којих један жртвује другог како би створио свет; и вероватно веровање да је онострани свет чувао пас чувар и да се до њега могло стићи само преласком преко реке.
Постоје различите школе мишљења у вези са могућим интерпретацијама реконструисане праиндоевропске митологије. Главне митологије које се користе у компаративној реконструкцији су индоиранска, балтичка, римска, нордијска, келтска, грчка, словенска, хетитска, јерменска и албанска.
Методи реконструкције
Школе мишљења Митологија Праиндоевропљана није директно посведочена и тешко је повезати њихов језик са археолошким налазима који се односе на било коју специфичну културу из бакарног доба. Ипак, научници из области компаративне митологије су покушали да реконструишу аспекте праиндоевропске митологије на основу постојања лингвистичких и тематских сличности међу божанствима, верским праксама и митовима различитих индоевропских народа. Овај метод познат је као компаративни метод. Различите школе мишљења приступале су предмету праиндоевропске митологије из различитих углова.мини|Портрет Фридриха Макса Милера, истакнутог раног научника у реконструкцији праиндоевропске религије и заговорника Метеоролошке школе.
Метеоролошка или натуристичка школа сматра да су праиндоевропски митови првобитно настали као објашњења за природне појаве, као што су небо, Сунце, Месец и Зора. Ритуали су стога били усредсређени на обожавање тих елементарних божанстава. Ова интерпретација била је популарна међу раним научницима, као што је Фридрих Макс Милер, који су све митове видели као фундаментално соларне алегорије. Иако су је недавно оживели неки научници попут Жана Одрија и Мартина Л. Веста, ова школа изгубила је већину своје научне подршке крајем деветнаестог и почетком двадесетог века.
Ритуална школа, која је први пут постала истакнута крајем деветнаестог века, сматра да се праиндоевропски митови најбоље разумеју као приче измишљене да објасне различите ритуале и верске праксе. Научници Ритуалне школе тврде да те ритуале треба тумачити као покушаје манипулације универзумом како би се добиле његове наклоности. Ова интерпретација достигла је врхунац своје популарности током раног двадесетог века, а многи од њених најистакнутијих раних заговорника, попут Џејмса Џорџа Фрејзера и Џејн Елен Харисон, били су класични филолози. Брус Линколн, савремени припадник Ритуалне школе, тврди на пример да су Праиндоевропљани веровали да је свака жртва била реконструкција првобитне жртве коју је извео оснивач људске расе на свом брату близанцу.
Функционалистичка школа, насупрот томе, сматра да су митови служили као приче које појачавају друштвено понашање кроз мета-наративно оправдање традиционалног поретка. Научници Функционалистичке школе били су под великим утицајем трофункцијског система који је предложио Жорж Димезил, који постулира трипартитну идеологију која се огледа у трострукој подели између свештеничке класе (која обухвата и верске и друштвене функције свештеника и владара), ратничке класе (повезане са концептима насиља и храбрости) и класе земљорадника или сточара (повезане са плодношћу и занатством), на основу тога што многе историјски познате групе које говоре индоевропским језицима показују такву поделу.Dumézil, Georges (1929). Flamen-Brahman. Димезилова теорија имала је велики утицај на индоевропске студије од средине 20. века надаље, а неки научници настављају да раде у оквиру њене структуре,Lincoln, Bruce (1999). Theorizing myth: Narrative, ideology, and scholarship, p. 260 n. 17. University of Chicago Press, . иако је такође критикована као априористична и превише инклузивна, те ју је стога немогуће доказати или оповргнути.
Структуралистичка школа тврди да је праиндоевропска митологија била углавном усредсређена око концепта дуалистичке опозиције. Они генерално сматрају да је ментална структура свих људских бића дизајнирана тако да поставља супротстављене обрасце како би се решили конфликтни елементи. Овај приступ има тенденцију да се фокусира на културне универзалије унутар домена митологије уместо на генетско порекло тих митова, као што је фундаментална и бинарна опозиција укорењена у природи брака коју су предложили Тамаз В. Гамкрелидзе и Вјачеслав Иванов. Она такође нуди прецизирања трофункцијског система истичући опозиционе елементе присутне унутар сваке функције, као што су стваралачки и деструктивни елементи који се налазе у улози ратника.
Изворне митологије мини|upright=1.35|Шема дисперзије индоевропских језика од ц. 4000. до 1000. године п. н. е. према широко прихваћеној курганској хипотези.
Једна од најраније посведочених и самим тим једна од најважнијих индоевропских митологија јесте ведска митологија, посебно митологија Ригведе, најстарије од Веда. Рани научници из области компаративне митологије, попут Фридриха Макса Милера, истицали су важност ведске митологије до те мере да су је практично изједначавали са праиндоевропским митовима. Модерни истраживачи су много опрезнији, препознајући да се, иако ведска митологија и даље има централну улогу, и друге митологије морају узети у обзир.
Још једна од најважнијих изворних митологија за компаративна истраживања је римска митологија. Римљани су поседовали веома сложен митолошки систем, чији су делови очувани захваљујући карактеристичној римској тежњи да своје митове рационализују у историјске извештаје. Упркос релативно касном сведочанству, нордијска митологија се и даље сматра једном од три најважније индоевропске митологије за компаративна истраживања, због огромне количине преживелог исландског материјала.
Балтичка митологија је такође привукла велику научну пажњу, јер је лингвистички најконзервативнија и нахархаичнија од свих преживелих грана, али је до сада остала фрустрирајућа за истраживаче јер су извори релативно касни. Ипак, летонске народне песме се сматрају главним извором информација у процесу реконструкције праиндоевропског мита. Упркос популарности грчке митологије у западној култури, грчка митологија се генерално сматра мало важном у компаративној митологији због снажног утицаја предгрчких и блискоисточних култура, што засењује оно мало индоевропског материјала који се из ње може извући. Следствено томе, грчка митологија је добила минималну научну пажњу све до прве деценије 21. века.
Иако се Скити сматрају релативно конзервативним у погледу праиндоевропских култура, задржавајући сличан начин живота и културу, њихова митологија је веома ретко испитивана у индоевропском контексту и ретко се о њој расправљало у вези са природом древне индоевропске митологије. Најмање три божанства, Табити, Папај и Апи, генерално се тумаче као да имају индоевропско порекло, док су остала имала различитија тумачења. Утицај сибирских, туркијских, па чак и блискоисточних веровања, с друге стране, више се разматра у литератури.
Космологија Постојала је фундаментална опозиција између богова који не старе и који бораве горе на небу, и смртних људи који живе доле на земљи. Земља () перципирана је као огроман, раван и кружни континент окружен водама („Океан”). Иако се понекад могу поистоветити са митским фигурама или причама, звезде () нису биле везане ни за какав посебан космички значај и биле су перципиране више као украс него било шта друго. Према Мартину Л. Весту, идеја о дрвету света (axis mundi) вероватно је каснији увоз из северноазијских космологија: „Грчки мит би могао бити изведен са Блиског истока, а индијске и германске идеје о стубу из шаманистичких космологија угро-финских и других народа централне и северне Азије.”
Космогонија
Реконструкција Не постоји научни консензус о томе која од варијанти је најтачнија реконструкција праиндоевропског космогонијског мита. Реконструкција праиндоевропског мотива познатог као „Близанац и Човек” коју је урадио Брус Линколн има подршку бројних научника као што су Жан Пувел, Џ. П. Мелори, Даглас К. Адамс, Дејвид В. Ентони и, делимично, Мартин Л. Вест.; ; . се слаже са реконструисаним мотивом за и , иако напомиње да су тумачења митова о Трити и Траетони дискутабилна. Иако се могу направити неке тематске паралеле са традицијама старог Блиског истока, па чак и полинезијским или јужноамеричким легендама, Линколн тврди да лингвистичке кореспонденције пронађене у сродним когнатима за и чине врло вероватним да мит има праиндоевропско порекло. Према Едгару К. Поломеу, „неки елементи [скандинавског мита о Имиру] изразито су индоевропски”, али реконструкција коју је предложио Линколн „доноси превише недоказивих претпоставки да би објаснила фундаменталне промене које имплицира скандинавска верзија”. Дејвид Адамс Лиминг такође примећује да се концепт космичког јајета, који симболизује првобитно стање из којег настаје универзум, налази у многим индоевропским митовима о стварању.
Мит о стварању Линколн реконструише мит о стварању који укључује браћу близанце, („Човек”) и („Близанац”), као прародитеље света и човечанства, и хероја по имену („Трећи”) који је осигурао континуитет првобитне жртве. Што се тиче првобитног стања које је можда претходило процесу стварања, Вест примећује да ведска, нордијска и, барем делимично, грчка традиција дају доказе о ери када су космолошки елементи били одсутни, са сличним формулацијама које инсистирају на њиховом непостојању: „ни небиће није било ни биће у то време; није било ваздуха, ни неба изван њега” (Ригведа), „није било песка ни мора ни хладних таласа; земље нигде ни неба изнад; Гинунгагап је био, али траве нигде” (Велуспа), „у почетку су били Хаос и Ноћ и мрачни Ереб, и широки Тартар, али земље ни ваздуха ни неба није било” (Птице).