мини|Пешак који гледа у свој паметни телефон док прелази улицу у Пекингу, Кина
Проблематична употреба паметног телефона је психолошка или бихевиорална зависност од мобилних телефона. Уско је повезана са другим облицима прекомерне употребе дигиталних медија, попут зависности од друштвених мрежа или зависности од интернета.
Често познат и као „зависност од паметног телефона”, термин „проблематична употреба паметног телефона” предложили су истраживачи како би описали слична понашања која се јављају без доказа о самој зависности.
Проблематична употреба може укључивати преокупираност мобилном комуникацијом, прекомерно трошење новца или времена на мобилне телефоне, као и употребу мобилних телефона у друштвено или физички неприкладним ситуацијама, попут вожње аутомобила. Повећана употреба такође може довести до штетних ефеката на међуљудске односе, нарушеног менталног или физичког здравља и повећане анксиозности када је особа одвојена од мобилног телефона или када нема довољно сигнала. У исто време, паметни телефони играју и позитивну улогу у модерном животу побољшавајући комуникацију, олакшавајући управљање задацима и пружајући алате попут преносивих навигационих система.
Историја и терминологија
Облици зависности од технологије сматрају се дијагнозама од средине 1990-их година. У актуелним истраживањима о штетним последицама прекомерне употребе технологије, „прекомерна употреба мобилних телефона” предложена је као подскуп облика „дигиталне зависности” или „дигиталне зависности”, што одражава све већи тренд компулзивног понашања међу корисницима технолошких уређаја. Истраживачи су ова понашања назвали „зависност од паметног телефона” и „проблематична употреба паметног телефона”, а такође се односе и на употребу мобилних уређаја који нису паметни телефони.
Прекомерна употреба технолошких уређаја може утицати на развојно, друштвено, ментално и физичко благостање и резултирати симптомима сличним бихевиоралним зависностима, али Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје није формално кодификовао проблематичну употребу паметног телефона као дијагнозу. Широко прихваћене препоруке за лечење понашања везаних за проблематичну употребу још увек не постоје, делом због недостатка добро утврђених доказа или консензуса стручњака, различитог нагласка у класификационим приручницима, као и потешкоћа у коришћењу животињских модела за анализу.
Иако су објављене студије показале повезаност између симптома или дијагноза употребе дигиталних медија и менталног здравља, узрочно-последична веза није утврђена, при чему општа јавност често погрешно разуме или медији погрешно представљају нијансе и ограде истраживача. Систематски преглед студија објављен 2019. године закључио је да докази — иако углавном ниског до умереног квалитета — показују повезаност између времена проведеног испред екрана и лошијег психолошког здравља, укључујући симптоме попут непажње, хиперактивности, ниског самопоуздања и проблема у понашању током детињства и адолесценције. Неколико студија је показало да жене чешће прекомерно користе друштвене мреже, док мушкарци чешће прекомерно играју видео-игре. Ово је навело стручњаке да сугеришу да прекомерна употреба дигиталних медија можда није јединствен феномен, при чему неки позивају на разграничење предложених поремећаја на основу индивидуалних онлајн активности.
Због недостатка препознавања и консензуса о концептима, дијагнозе и третмане је тешко стандардизовати или препоручити.
Преваленција
Наведена преваленција облика прекомерне употребе технологије знатно варира, са израженим разликама међу нацијама и порастом током времена.
Преваленција прекомерне употребе мобилних телефона у великој мери зависи од дефиниција и скала које се користе за квантификацију понашања. Две главне скале су у употреби, како у популацији одраслих, тако и код адолесцената: Скала проблематичне употребе мобилних телефона (PUMP) од 20 ставки заснована на самопроцени, и Скала проблематичне употребе мобилних телефона (MPPUS). Постоје варијације у годинама, полу и проценту становништва које је проблематично погођено у зависности од коришћених скала и дефиниција. Преваленција међу британским адолесцентима узраста 11–14 година износила је 10%. У Индији, проценат зависности за ову старосну групу износи 39—44%. Према различитим дијагностичким критеријумима, процењена преваленција се креће од 0 до 38%, при чему самопрепознавање зависности од мобилних телефона премашује преваленцију процењену у самим студијама. Преваленција сродног проблема зависности од интернета износила је 4,9—10,7% у Јужној Кореји и сада се сматра озбиљним јавноздравственим проблемом. Анкетно истраживање у Јужној Кореји такође је показало да тинејџери имају двоструко већу вероватноћу да признају да су „зависни од мобилних телефона” у поређењу са одраслима. Они такође верују да је комуникација путем паметних телефона постала важан део њихових живота и битан начин за одржавање друштвених односа. Додатне скале које се користе за мерење зависности од паметних телефона су Корејска скала за зависност од интернета за адолесценте (K-скала), Скала зависности од паметних телефона (SAS-SV) и Скала склоности ка зависности од паметних телефона (SAPS). Ови имплицитни тестови су валидирани у студији из 2018. године као средства за мерење зависности од паметних телефона и интернета код деце и адолесцената.
Понашања повезана са зависношћу од мобилних телефона разликују се међу половима. Старији људи имају мању вероватноћу да развију зависничко понашање у вези са мобилним телефонима због другачије друштвене употребе, стреса и веће саморегулације. Студија из 2019. године коју је спровео британски регулатор медија Офком (Ofcom) показала је да 50% десетогодишњака у Уједињеном Краљевству поседује паметни телефон.
Студија коју су спровели истраживачи са Универзитета у Торонту Мисисага анкетирала је преко 50.000 учесника широм 195 земаља како би испитала глобалне обрасце употребе паметних телефона. Налази су указали на доследне трендове у проблематичној употреби паметних телефона, посебно међу млађим женама. Студија сугерише да друштвени и културни фактори, попут нагласка на друштвеној повезаности и улози паметних телефона у свакодневном животу, доприносе овим обрасцима. Поред тога, истраживање наглашава важност узимања у обзир контекста употребе паметних телефона при процени њиховог утицаја на благостање појединаца. На пример, обимна употреба у професионалне сврхе можда није проблематична, док употреба која омета сан или свакодневне активности може указивати на проблеме.
Негативни ефекти
Прекомерна употреба мобилних телефона може бити повезана са негативним исходима по ментално и физичко здравље, поред тога што утиче на начин на који корисници друштвено комуницирају.
Друштвени Неки људи користе онлајн комуникацију како би заменили разговоре уживо. Клинички психолог Лиса Мерло каже: „Неки пацијенти се претварају да разговарају телефоном или чепркају по апликацијама како би избегли контакт очима или друге интеракције на забави.” Штавише, студија из 2011. године показала је да:
70% проверава свој телефон ујутру у року од сат времена након устајања; 56% проверава свој телефон пре спавања; 48% проверава свој телефон током викенда; 51% стално проверава свој телефон током одмора; и 44% је изјавило да би се осећали веома анксиозно и раздражљиво ако не би користили свој телефон недељу дана.
Ову промену стила из разговора уживо у текстуални разговор приметила је и америчка психолошкиња Шери Теркл (Sherry Turkle). Њен рад наводи повезаност као важан окидач за промену друштвеног понашања у вези са комуникацијом; стога, ова адаптација комуникације није узрокована само самим телефоном. Теркл такође тврди да се људи сада налазе у стању „континуираног саприсуства”, где дигитална комуникација омогућава појаву две или више стварности на истом месту и у исто време. Следеће, они такође живе у „свету континуиране делимичне пажње”, што представља процес истовременог обраћања пажње на више извора пристиглих информација, али на површном нивоу. Бомбардовани обиљем имејлова, порука и других обавештења, људи не само да лишавају друге њихових људских карактеристика или индивидуалности, већ их све више третирају као дигиталне јединице. Ово се често назива деперсонализацијом.
Према Елиоту Беркману, професору психологије на Универзитету у Орегону, стално проверавање телефона узроковано је учењем заснованим на награди и страхом од пропуштања (ФОМО). Беркман објашњава да су „навике производ учења поткрепљењем, једног од најстаријих и најпоузданијих система нашег мозга”, и стога људи имају тенденцију да развију навике извршавања понашања која су их у прошлости награђивала. За многе је коришћење мобилног телефона у прошлости било пријатно, због поткрепљујућих позитивних осећања приликом примања и одговарања на обавештења. Беркман такође понавља да људи често проверавају своје паметне телефоне како би ублажили друштвени притисак који сами себи намећу да никада не пропусте узбудљиве ствари. Као што Беркман каже: „Паметни телефони могу бити бег од досаде јер су прозор у многе светове осим оног који је директно пред вама, помажући нам да се осећамо укључено и делом друштва.” Када људи не проверавају своје мобилне телефоне, нису у могућности да задовоље ову „навику провере” или потисну страх од пропуштања, што доводи до анксиозности и раздражљивости. Према Тимотију Обладу, повећана употреба паметних телефона међу адолесцентима повезана је са негативним исходима попут депресије и самоповређивања, а утврђено је да прекомерна употреба корелира са овим проблемима, посебно међу тинејџерима узраста 13–15 година.
Друге импликације употребе мобилних телефона на симптоме менталног здравља приметили су Томе и сарадници у Шведској. Ова студија је открила везу између извештаја о менталном здрављу и перципираног стреса услед доступности учесника, која се дефинише као могућност да буду узнемирени у било ком тренутку дана или ноћи.
Критичари паметних телефона посебно изражавају забринутост због утицаја на младе, нарочито у погледу изолације и њених последица по друштвени и емоционални развој. Присуство паметних телефона у свакодневном животу може утицати на друштвене интеракције међу тинејџерима. Тренутни докази показују да паметни телефони не само да смањују друштвене интеракције уживо међу тинејџерима, већ их чине и мање склоним разговорима са одраслима. У студији коју је спровела докторка Лилија Грин са Универзитета Едит Кауан, истраживачи су открили да „све већа употреба мобилних технологија подразумева прогресивну дигиталну колонизацију дечјих живота, преобликујући интеракције млађих одраслих особа”. Интеракције уживо су се смањиле због повећања дељених интеракција путем друштвених мрежа, мобилног дељења видео-снимака и дигиталних тренутних порука. Критичари верују да је главна брига у овој промени та што млади сами себе спутавају у конструктивним друштвеним интеракцијама и емоционалним праксама.