Бугарска криза (буг. Българска криза) односи се на низ догађаја на Балкану између 1885. и 1888. године који су утицали на равнотежу снага између Великих сила и сукоб између Аустроугарске и Руске Империје. Била је то једна од неколико епизода у текућој Балканској кризи док су се вазалне државе бориле за независност од Османског царства, али су постигле мозаик настајућих националних држава (балканизација). Одликовали су их нестабилни савези који су често доводили до рата и на крају до Првог светског рата.

Позадина Османско одбијање услова Цариградске конференције (1876—1877) довело је до Руско-турског рата (1877—1878), који је окончан Санстефанским споразумом и Берлинским споразумом, којима је успостављена независна Кнежевина Бугарска. Првобитни споразум који су потписале Русија и Турска у Сан Стефану створио је већу проруску Бугарску од поражених османских земаља. Чинило се да је то у супротности са ранијим тајним руским обавезама у Рајхштату 8. јула 1876. године, као и касније у Будимпешти између грофа Андрашија и руског изасланика, Јевгенија Новикова (Будимпештанска конвенција, 15. јануар, 18. март 1877). Споразуми су утврдили да руска победа у рату неће створити никакве велике словенске државе. Русија је такође разменила аустријску неутралност за Босну и Херцеговину.

Проширење руске сфере утицаја разбеснело је остале балканске државе и узбунило друге Велике силе. Првобитно су претиле ратом против Русије, а затим су сазвале Берлинску конференцију на захтев аустроугарског министра спољних послова Ђуле Андрашија како би размонтирале и прерадиле одредбе из Сан Стефана. Споразум је такође успоставио међународно признање суседних бивших османских вазалних држава — Румуније, Србије и Црне Горе. Разбио је „Велику Бугарску” на северну Кнежевину Бугарску и две јужне територије под османском контролом, Македонију и аутономну Источну Румелију. Такође, Босна и Херцеговина је предата Аустроугарској.

Нажалост, споразум је мало тога решио. Задовољио је Британију и Аустроугарску, али само на рачун Русије и народа балканских држава, што је даље кризе учинило неизбежним.

Будућност балканских земаља је стога у Европи сада схватана као питање којим ће располагати Велике силе. Ти догађаји су значајно утицали на династичке односе између Немачке и Русије. Како би се супротставиле руском утицају и перципираној пансловенској експанзији на Балкану, Немачка и Аустроугарска су 1879. године закључиле Двојни савез (нем. Zweibund).

Бугарско уједињење и Српско-бугарски рат

мини|десно|250п|Бугарска након Санстефанског и Берлинског споразума, 1878. мини|десно|250п|Бугарска и Румелија 1882. мини|десно|250п|Бугарска 1890, после уједињења Дана 18. септембра 1885. године, побуна и државни удар у османској покрајини Источној Румелији, уз помоћ Бугара, довели су до тога да народ прогласи уједињење са Кнежевином Бугарском, кршећи тиме Берлински споразум (1878). У Европи је уједињење изазвало запрепашћење међу Великим силама мењајући равнотежу снага на вечито нестабилном Балкану и ризикујући османску одмазду и руску интервенцију у корист Бугарске. Међутим, тензије између руског цара Александра III и кнеза Александра I од Бугарске, који је био немачког порекла, довеле су до тога да Руси остану по страни, повуку своје трупе из Бугарске и заложе се за конференцију у Цариграду. Остале Велике силе углавном су подржале неочекивани став Русије, али не и Грчка и Србија.

Србија је потписала тајни споразум са Аустроугарском 1881. године и била је толико сигурна у аустријску подршку да је поставила територијалне захтеве на својој западној граници према Бугарској. Након што је одбијена, Србија је 14. новембра објавила рат. Међутим, до 28. новембра Бугарска је поразила Србију. Даље понижење Србије спречено је само аустријском интервенцијом.

Русофилски државни удар против Александра I из 1886. године заменио га је аустрофилом, који је био нећак аустријског цара и официр у аустријској војсци, кнезом Фердинандом од Сакс-Кобург и Готе (1887—1918). Односи младе бугарске државе са Русијом су се погоршали.

Утицај на Велике силе Догађаји на Балкану били су на неки начин посреднички догађаји за њихове покровитеље, Русију и Аустроугарску, и ефективно су раскинули (1887) крхки савез између Немачке, Аустрије и Русије познат као Тројецарски савез (нем. Dreikaiserabkommen) 1873—1878, који је био обновљен 18. јуна 1881. године. Савез је предвиђао узајамну помоћ у случају напада на чланицу и благонаклону неутралност у случају да једна од њих буде умешана у сукоб ван Савеза. Његови услови су такође предвиђали консултације о свим предложеним балканским операцијама, што је Немачкој нудило неутралност Русије у случају даљег рата против Француске, а Русији неутралност Немачке и Аустроугарске у случају рата против Британије или Османлија. Протокол је био тајан и обновљен је 1884. године. У њему је делимично стајало: „4. Die drei Mächte werden sich der etwaigen Vereinigung Bulgariens und Ostrumeliens in den Gebietsgrenzen, die durch den Berliner Vertrag angewiesen sind, nicht widersetzen, wenn diese Frage sich durch die Macht der Dinge erheben sollte.” (4. Три силе се неће противити евентуалном уједињењу Бугарске и Источне Румелије у границама одређеним Берлинским споразумом, уколико до тога дође силом прилика.)

Када се то на крају догодило, ситуација је била сложенија. Кнез Александар од Батенберга изабран је 1879. године за кнеза Бугарске на захтев свог стрица, руског цара Александра II. Кнез Александар је био приморан да подржи националистички покрет за поновно уједињење упркос саветима руских министара и саветника, али уз очигледну подршку британског премијера Вилијама Гледстона, који се противио ставу Русије. Русија је потом повукла своје министре и саветнике из Бугарске.

Још једна компликација била је улога краља Милана од Србије, савезника Аустрије и још једног противника Русије на Балкану. Милан је тражио територијалну компензацију од Бугарске. Када је није добио, објавио је рат 1885. године. Поражена, Србија је видела како бугарске трупе стижу до Београда пре него што је Аустрија интервенисала. Букурешки мир из марта 1886. године у суштини је вратио статус кво.

Велике силе и Порта коначно су прихватиле уједињење Бугарске Топханенским споразумом из 1886. године. Русија, међутим, није била задовољна и руски цар Александар III одбио је да призна кнеза Александра за владара новопроширене Бугарске. Након тога, државни удар уз подршку Русије, који је укључивао групу проруских официра, приморао је кнеза Александра на абдикацију 9. августа 1886. године. Затим је прогнан у Русију. У контраудару, кнез Александар I се вратио на бугарски престо, а Русија је потом прекинула дипломатске односе са Бугарском.

Велике силе, које су биле у сталном страху од међусобног рата, наставиле су са низом сложених споразума и савеза, од којих су многи били тајни, као средство одвраћања од међусобних акција, углавном по налогу Бизмарка. То је укључивало Тројни савез, који је 1882. године заменио Двојни савез укључивањем Италије; два Медитеранска споразума (нем. Mittelmeerentente) из 1887. и Споразум о реосигурању (1887). Коначно, објављивање услова споразума из 1879. године убедило је Русију да даље акције нису у њеном интересу, па се повукла из уплитања у Бугарској, а страх од рата се распршио. Бизмаркова стратегија била је тајанствена, али углавном успешна у спречавању рата током његовог мандата (1871—1890). Нажалост, његови аранжмани су у великој мери зависили од њега самог, па стога нису успели да пруже дугорочна решења.

Хронологија Бугарске кризе

Претходници Тројецарски савез 1873—1887. Рајхштатски споразум 1876. Цариградска конференција (1876—1877) Будимпештанска конвенција 1877. Руско-турски рат (1877—1878) Санстефански споразум 1878. Берлински конгрес Берлински споразум (1878) Цариградски мир (1879) Двојни савез 1879. Тајна конвенција (1881) Тројни савез 1882.

Криза Уједињење Бугарске 1885. Српско-бугарски рат (1885) 1885. Букурешки мир (1886) Државни удар у Бугарској 1886. Топханенски споразум 1886.

Последице Медитерански споразуми 1887. Споразум о реосигурању 1887—1890.

Види још Источно питање Историја Балкана Историја Бугарске Бугарски иредентизам Пад Османског царства Узроци Првог светског рата

Референце

Литература

Категорија:Историја Бугарске