Персијска уставна револуција ( или ),Tilmann J. Röder, "The Separation of Powers: Historical and Comparative Perspectives" in Rainer Grote and Tilmann J. Röder, Constitutionalism in Islamic Countries (Oxford University Press 2012), pp. 321–372. The article includes an English translation of the following documents: The Fundamental Law (Qanun-e Asasi-e Mashruteh) of the Iranian Empire of 14th Dhu-‘l-Qa’dah 1324 (December 30, 1906); The Amendment of the Fundamental Law of the Iranian Empire of 29th Sha’ban 1325 (October 7, 1907). такође позната и као Уставна револуција у Ирану, одиграла се између 1905. и 1911. године током каџарске ере. Револуција је довела до успостављања парламента у Ирану (Персији), и назива се „епохалном епизодом у модерној историји Персије”.

Револуција је била „прва такве врсте у исламском свету, пре револуције Младотурака 1908. године”. Отворила је пут ка модерном добу у Ирану, као и дебатама у штампи која је била у успону. Многе групе су се бориле да обликују ток револуције. Стари поредак, који је Насер ел Дин Шах Каџар тако дуго покушавао да одржи, коначно је замењен новим институцијама.

Мозафар ад Дин Шах Каџар потписао је устав из 1906. године непосредно пред своју смрт. Наследио га је Мохамед Али Шах Каџар, који је укинуо устав и бомбардовао парламент 1908. године уз руску и британску подршку. То је довело до другог покушаја када су уставнотворне снаге марширале на Техеран, приморале Мохамеда Али Шаха Каџара на абдикацију у корист његовог младог сина, Ахмеда Шаха Каџара, и поново успоставиле устав 1909. године.

Револуција је окончана у децембру 1911. када су шахови министри надгледали протеривање посланика Другог Меџлиса из парламента „уз подршку 12.000 руских војника”.

Након државног удара 1921. године (), ирански парламент је 12. децембра 1925. изменио устав, заменивши династију Каџар (1797—1925) династијом Пахлави као легитимним суверенима Ирана. Устав из 1906—1907, иако се није у потпуности поштовао, остао је на снази све док, након Исламске револуције, није усвојен нови устав на референдуму одржаном 2. и 3. децембра 1979, чиме је успостављена исламска република.

Историја мини|Краљевски проглас Мозафара ад Дин Шаха Каџара којим је 5. августа 1906. успостављена уставна монархија. Уставна револуција почела је 1905. године протестом против страног директора царине (Белгијанца) који је „са бирократском строгошћу” примењивао наплату тарифа како би се отплатио зајам другом страном извору (Русима), а којим је финансирана екстравагантна европска турнеја Мозафара ад Дин Шаха Каџара. Револуционари — базари, улема, радикали — тврдили су да се иранска нафтна индустрија продаје Британцима, док су пореске олакшице на увоз, извоз и произведени текстил уништавале иранску економију (коју су одржавали трговци са базара), и да је шах продавао државну имовину како би плаћао камате на богатство које је накупио у страним дуговима.

Завршила се у децембру 1911. када су посланици Другог Меџлиса, патећи од „унутрашњих раздора, апатије маса, антагонизама виших класа и отвореног непријатељства Британије и Русије”, били „грубо” протерани из Меџлиса уз претњу смрћу ако се врате, од стране „шаховог кабинета, уз подршку 12.000 руских војника”.

У међувремену су постојала два различита меџлиса (парламента), један свргнути шах и подела земље из 1907. од стране Британије и Русије које су искористиле слабу владу Ирана. Нови основни закон створио је парламент, дајући му коначно одобрење за све зајмове и буџет. Меџлис су подржали водећи свештеници Наџафа — Мухамед Казим Курасани, Мирза Хусеин Техрани и Шеик Абдалах Мазандарани.

Позадина

Крајем 19. века, као и већи део муслиманског света, Иран је патио од страног мешања и експлоатације, војне слабости, недостатка кохезије и корупције.

У Гулистанском споразуму из 1813. и Туркманчајском споразуму из 1828. године, Иран је изгубио „Грузију, Јерменију и своју каспијску морнарицу” у корист Русије, „одустао је од својих претензија на Авганистан и платио одштету од три милиона фунти цару”. У Париском споразуму из 1857., Иран је пристао да се повуче из Херата (који је раније био део Ирана) и потписао је комерцијални уговор са Британијом. Недостатак стајаће иранске војске био је део проблема, јер су снаге које су подигнуте за борбу против Руса биле „племенски контингенти раздирани фракцијама” и недостајала им је модерна артиљерија.

Да би надокнадио недостатак војске, каџарски шах би користио лојална племена, гушећи побуну проглашавањем побуњеног града или региона отвореним за пљачку за племе, које би се потом појавило да силује и пљачка — што је било далеко деструктивније средство дисциплиновања од хапшења и кажњавања побуњеника. Главни путеви између градова, који су могли изгледати као инвестиције у побољшање транспорта, пружали су прилике не за већу трговину и просперитет, већ да сакупљачи пореза пљачкају градове дуж пута, и тако „подстакли локалне сељаке да се населе у удаљенијим регионима”. Извештај за Британско министарство спољних послова навео је:

Можда су најгоре од свих понижења које је Иран претрпео од супериорних војски европских сила биле „серије комерцијалних капитулација”. Док су продаје од стране шаха „титула, патената, привилегија, концесија, монопола, земаља... високих функција” плаћале нека побољшања, попут телеграфске мреже и, у Техерану, редовне полицијске снаге, општинске државне службе итд., такође су трошене на потрошњу шаховог двора.

Под каџарском династијом (1789—1925), страни (западни) масовно произведени производи, „посебно текстил, поткопали су традиционалне занате, и последично су за многе базаре представљали заједничког непријатеља — странца”. Барем у Исфахану, 10% „цехова у овом граду били су ткачи; ни петина њих није преживела” конкуренцију увозног текстила. Удовице и сирочад су били погођени, а пољопривредници су патили: до 1894. године цена која им је плаћана за жетву пшенице пала је на шестину онога што је била 1871; системи за наводњавање су пропали, „претварајући поља и села у пустињу”.

Године 1872, Насер ел Дин Шах Каџар је преговарао о концесији којом је британском држављанину гарантована контрола над иранским путевима, телеграфима, млиновима, фабрикама, експлоатацијом ресурса и другим јавним радовима у замену за фиксну суму и 60% нето прихода. Ова концесија је поништена након огорченог локалног отпора. Друге концесије Британцима укључивале су давање ексклузивних права новој Империјалној банци Персије да издаје новчанице, и отварање реке Карун за пловидбу.

Историчарка Ники Кеди истакла је да:

Незадовољне групе Политичка основа уставнотворног покрета за контролу моћи шаха била је савез улеме, либералних и радикалних интелектуалаца и базара. Али савез се заснивао на заједничким непријатељима, а не на заједничким циљевима. Улема је настојала „да прошири сопствену моћ и да се шиитски ислам строже примењује”; либерали и радикали желели су „већу политичку и социјалну демократију и економски развој”; а базари „да ограниче фаворизовани страни економски статус и конкуренцију”.

Интелектуалци су били „мала, али растућа” група, од којих су многи учили о западним начинима док су путовали у иностранство и „били су углавном запањени западним економским развојем, упоредном правдом и недостатком арбитрарне владавине”. У својим списима ови интелектуалци су критиковали иранске „аутократске владаре, ситне званичнике, поткупљиве свештенике и арбитрарне судове, као и низак статус жена.” „Трговачка класа” или базари постали су уверени да се „закон и ред, сигурност имовине и имунитет од арбитрарне моћи могу постићи увозом парламентарне демократије” из Европе. Улема (тј. исламски учењаци) имала је мање да добије и мање директан подстицај да подржи устав, али су били уверени (барем неко време) да њихова „хијерократија у односу на монархију” неће бити ослабљена.

Дувански протест

Дувански протест од фебруара 1891. до јануара 1892. био је „први масовни национални народни покрет у Ирану”, описан као „генерална проба за... Уставну револуцију”, формиран од антиимперијалистичке и антимонархистичке коалиције „свештеника, трговачких интереса и дисидентских интелектуалаца”.

У марту 1890, Насер ел Дин Шах доделио је концесију Енглезу, барону Паулу Џулијусу Ројтеру, за 50-годишњи монопол над дистрибуцијом и извозом дувана у замену за 25.000 фунти лично шаху и 15.000 фунти годишње држави. Иранци су узгајали сорту дувана „веома цењену на страним тржиштима” која се није узгајала нигде другде,. , и аранжман је угрозио сигурност посла значајног дела иранског становништва — стотина хиљада радника у пољопривреди и на базарима.. Lexington,

То је довело до невиђених националних протеста који су прво избили међу базарима, а затим међу улемом.. University of California, У децембру 1891, најважнији верски ауторитет у Ирану, марџа Мирза Хасан Ширази, издао је фетву проглашавајући употребу дувана еквивалентном рату против Скривеног Имама, користећи најоштрији могући речник да се успротиви монополу на дуван. Базари су се затворили, а Иранци су престали да пуше дуван, упркос популарности дувана — за који се говорило да ће га се Иранци теже одрећи него хлеба — верска забрана је била толико успешна да се говорило да су чак и жене у шаховом харему престале да пуше.

Протест је показао Иранцима „по први пут да је могуће победити шаха и стране интересе... постоји директна линија од коалиције која је учествовала у дуванском покрету... кулминирајући Уставном револуцијом” и вероватно и Иранском револуцијом, према историчарки Ники Кеди.

Мозафар ад Дин Шах Каџар мини|alt=Група људи на отвореном|Уточиште у Британској амбасади, 1906. Четврти каџарски монарх, Насер ел Дин Шах, убијен је 1. маја 1896. године од стране Мирзе Резе Керманија, следбеника Џамала ал Дина ал Афганија, док је посећивао и молио се у светилишту Шах Абдол-Азим. Приликом ступања Мозафара ад Дин Шаха на престо, Иран се суочио са финансијском кризом, са годишњим државним расходима који су далеко премашивали приходе као резултат политике његовог оца. Мозафар ад Дин Шах потписао је устав из 1906. непосредно пре него што је умро.

Слабост и екстраваганција наставиле су се током владавине Мозафара ад Дин Шаха (1896—1907), који се често ослањао на свог канцелара да управља његовом децентрализованом државом. Његове страшне финансијске неприлике навеле су га да потпише многе концесије страним силама за трговачке артикле у распону од оружја до дувана. Аристократија, верски ауторитети и образована елита почели су да захтевају ограничење краљевске власти и успостављање владавине права како је њихова забринутост због страног (нарочито руског) утицаја расла. Каџари су узели велике зајмове од Русије и Британије како би платили шахов екстравагантни начин живота и трошкове владе; шах је финансирао краљевску турнеју по Европи 1900. године позајмивши 22 милиона рубаља од Русије, користећи иранске царинске приходе као залог.

Први протести мини|alt=Велика група појединачних фотографија|Први Меџлис (7. октобар 1906 — 23. јун 1908); председавајући Мортеза Коли Кан Сани од-Даулех, који је био министар финансија седам месеци пре него што су га убила два Грузина у Техерану 6. фебруара 1911, налази се у средини.W. Morgan Shuster, The Strangling of Persia, 3rd printing (T. Fisher Unwin, London, 1913), pp. 48, 119, 179. According to Shuster (p. 48), "Five days later [measured from February 1st] the Persian Minister of Finance, Saniu'd-Dawleh was shot and killed in the streets of Teheran by two Georgians, who also succeeded in wounding four of the Persian police before they were captured. The Russian consular authorities promptly refused to allow these men to be tried by the Persian Government, and took them out of the country under Russian protection, claiming that they would be suitably punished."