мини|Конвенција о враћању полуострва Љаодонг, 8. новембра 1895.|upright=1.35

Тројна интервенција или била је дипломатска интервенција коју су спровеле Русија, Немачка и Француска 23. априла 1895. године поводом услова Споразума у Шимоносекију, који је Јапан наметнуо Кини под династијом Ћинг на крају Првог кинеско-јапанског рата. Споразум, потписан 17. априла, уступио је Јапану острво Тајван и полуострво Љаодонг. У одговору, три западне силе саветовале су Јапан да се одрекне полуострва Љаодонг уз образложење да би то изазвало нестабилност. Јапан, у жељи да задржи њихову наклоност, учинио је то споразумом од 8. новембра. Јапанска јавност била је огорчена, посебно након што је Русија 1898. године добила двадесетпетогодишњи закуп над овим полуострвом. Реакција против Тројне интервенције била је један од узрока Руско-јапанског рата (1904–1905), у којем је Јапан освојио руски закуп над полуострвом.

Споразум у Шимоносекију Према условима Споразума у Шимоносекију, Јапан је добио полуострво Љаодонг, укључујући лучки град Порт Артур, који је освојио од Кине. Непосредно након што су услови споразума постали јавни, Русија — која је имала сопствене планове и сферу утицаја у Кини — изразила је забринутост због јапанског стицања полуострва Љаодонг и могућег утицаја услова споразума на стабилност Кине. Русија је убедила Француску и Немачку да изврше дипломатски притисак на Јапан да врати територију Кини у замену за већу одштету.Marius B. Jansen,

Европске силе Русија Русија је имала највише користи од Тројне интервенције. У претходним годинама, Русија је полако повећавала свој утицај на Далеком истоку барем од Ајгунског споразума из 1858. године и изградње своје луке у азијским водама која се не замрзава зими, Владивостока. Изградња Транссибирске железнице и стицање још једне луке која се не замрзава у кинеским морима омогућили би Русији да консолидује своје присуство у региону и даље се прошири у Азију и Пацифик. Русија није веровала да ће Јапанци победити Кину 1894. године. Пад Порт Артура у јапанске руке поткопао би њену сопствену очајничку потребу за луком на Истоку.

Француска Француска је била обавезна да се придружи Русији због њиховог војног савеза из 1893. године. Француски банкари су имали финансијске интересе у Русији, посебно у железници. Међутим, Француска није имала територијалне амбиције у Манџурији, јер је њена сфера утицаја била у јужној Кини (види: Кинеско-француски рат). Французи су заправо имали срдачне односе са Јапанцима: француски војни саветници су слати да обучавају Императорску јапанску војску од мисије из 1867. године, а бројни јапански бродови су изграђени у француским бродоградилиштима. Ипак, Француска није желела да буде дипломатски изолована, као што је претходно била током Бизмарковог дипломатског карантина реваншистичке Француске након Француско-пруског рата, посебно с обзиром на растућу моћ Немачке..

Немачка Немачка је имала два разлога да подржи Русију. Прво, желела је да скрене пажњу Русије на исток, даље од себе. Друго, желела је да придобије подршку Русије у успостављању немачких територијалних концесија у Кини. Немачка се надала да ће подршка Русији заузврат подстаћи Русију да подржи немачке колонијалне амбиције, које су биле посебно проблематичне јер се Немачка тек недавно формирала као уједињена нација и касно се укључила у колонијалну „игру”. Немачка се и сама недавно претворила у силу која тражи колоније након смене Бизмарка, који је сматран превише конзервативним и традиционалним од стране кајзера Вилхелма II, поборника светске политике и океанске морнарице. Вилхелм II је, према многим изворима, имао дубоке антиазијске расистичке ставове, плашећи се успона јапанске доминације годинама касније након пораза Русије у Руско-јапанском рату 1905. године.

Закључак Јапанска влада је невољно пристала на интервенцију, пошто британско и америчко дипломатско посредовање није уследило, а Јапан није био у позицији да се војно одупре трима главним европским силама истовремено. Три силе су имале 38 ратних бродова депласмана 95.000 тона који су већ били распоређени у источној Азији, док је Императорска јапанска морнарица имала укупно само 31 ратни брод са депласманом од 57.000 тона.

Након узалудних дипломатских напора да се придобије подршка Сједињених Америчких Држава и Велике Британије, премијер Ито Хиробуми је 5. маја 1895. најавио повлачење јапанских снага са полуострва Љаодонг у замену за додатну одштету од 30 милиона купуншких таела (450 милиона јена). Последње јапанске трупе отишле су у децембру.

На велико изненађење и запрепашћење Јапана, Русија је готово одмах кренула да окупира цело полуострво Љаодонг и посебно да утврди Порт Артур. Немачка је обезбедила контролу над концесијама у провинцији Шандунг. Француска и чак Велика Британија су искористиле ослабљену Кину да заузму лучке градове Гуангџоуван и Вејхајвеј, под различитим изговорима и ради проширења својих сфера утицаја.

Јапанска влада се осећала превареном, сматрајући да јој је овом интервенцијом одузет заслужени ратни плен. Ово понижење од стране европских сила помогло је да дође до покрета . Фигуративно преведено као „Истрајност кроз тешкоће (ради освете)”, ова изрека потиче од кинеског ченгјуа wòxīnchángdǎn (), што дословно значи „спавање на прућу и кушање жучи”, што алудира на истрајност краља Гоуђена од Јуеа (владао 496–465. п. н. е.) у рату између држава Ву и Јуе. За модерни Јапан, ова идеологија је значила повећање тешке индустрије и снаге оружаних снага, посебно морнарице, на рачун индивидуалних жеља и потреба.

Тројна интервенција је имала дубок утицај на јапанске спољне односе, пошто је јапанска дипломатија настојала да избегне поновно формирање комбинације европских сила против Јапана. То је директно довело до Англо-јапанског савеза из 1902. године, који је изричито био намењен да заштити Јапан од мешања других европских великих сила, а посебно од Русије.

Референце

Литература

Категорија:Јапан у 1895. Категорија:Кина у 1895. Категорија:Руско-јапански рат Категорија:1895. у Руској Империји