Алис Огаста Бол (Сијетл, 24. јул 1892 — Сијетл, 31. децембар 1916) била је афроамеричка хемичарка чији је револуционарни рад резултирао првим ефикасним третманом за Хансенову болест, познатију као лепра. Рођена је у Сијетлу, Вашингтон, родитељи су јој били Џејмс Пресли Бол Млађи (James Presley Ball Jr.) и Лора Луиз Бол (Laura Louise Ball). Њен отац је био фотограф, новинар и адвокат, док је мајка напустила каријеру фотографа како би одгајала породицу. Болова се академски истицала и дипломирала на Средњој школи у Сијетлу са јаким интересовањима за природне науке. (алт. )
Наставила је образовање на Универзитету у Вашингтону, стекавши диплому из фармацеутске хемије 1912. и бакалавреат из фармације 1914. године. Током студија, била је коауторка истраживачког рада о реакцијама бензоилације објављеног у часопису Journal of the American Chemical Society, што је чини једном од првих Афроамериканки које су објављивале у водећим научним часописима. Болова је добила стипендију за Колеџ на Хавајима (данас Универзитет на Хавајима), где је 1915. године магистрирала хемију, поставши прва жена и прва Афроамериканка која је стекла ту диплому, а затим је именована за прву жену инструктора хемије на том колеџу.
Док је радила на Хавајима, Боловој се обратио Хари Т. Холман (Harry T. Hollmann) из Станице за истраживање лепре, који је тражио помоћ у побољшању терапеутске употребе уља чаулмугре, традиционалног, али тада веома неефикасног третмана за лепру. Болест је носила тешку стигму, а пацијенти су често били присилно изоловани у удаљеним насељима са ужасним условима. Иако је уље чаулмугре вековима показивало потенцијал, његова екстремна вискозност и слаба апсорпција чинили су га готово немогућим за ефикасну примену. Оралне дозе изазивале су мучнину и повраћање, док су форме за убризгавање изазивале болне лезије под кожом.
Кључна иновација Алис Бол била је развој методе за хемијску модификацију масних киселина уља чаулмугре у етил-естре, чинећи једињење растворљивим у води и погодним за убризгавање. Овај процес, касније назван „Болова метода”, омогућио је да се лек безбедно и ефикасно апсорбује у крвоток, превазилазећи проблеме који су раније спречавали његову употребу. До 1920. године, здравствене власти на Хавајима су известиле да су многи пацијенти који су примили терапију Боловом методом могли да се врате кући, уместо да остану у доживотном карантину.
Болова је изненада преминула 1916. године у 24. години, пре него што је успела да објави своје резултате. Након њене смрти, други су преузели заслуге за њен рад, али су каснија истраживања и институционална признања обновили њено наслеђе. Сама Болова метода постала је медицински застарела након развоја монотерапије коришћењем дапсона 1946. године. Техника је историјски значајна, означавајући прекретницу између ране ботаничке медицине и модерне фармацеутске хемије. Иновација Алис Бол побољшала је медицинске исходе за хиљаде пацијената широм света.
Рани живот и образовање Алис Огаста Бол је рођена 24. јула 1892. у Сијетлу, Вашингтон, у породици Џејмса Преслија Бола и Лоре Луиз (Хауард) Бол. Била је треће од четворо деце, са два старија брата, Вилијамом (William) и Робертом (Robert), и млађом сестром Еди (Addie). Њена породица је била средње класе и имућна, пошто је Алисин отац био уредник новина The Colored Citizen, фотограф и адвокат. Њена мајка је такође радила као фотографкиња. Њен деда, Џејмс Бол Старији, био је фотограф и један од првих Афроамериканаца који су користили дагеротипију, процес штампања фотографија на металним плочама. Неки истраживачи сугеришу да је љубав њених родитеља и деде према фотографији можда играла улогу у њеној љубави према хемији, будући да су радили са живиним испарењима и сребрним плочама осетљивим на јод за развијање фотографија. Упркос томе што су били истакнути чланови и заговорници афроамеричке заједнице, оба Алисина родитеља су на њеном изводу из матичне књиге рођених заведени као „белци”. Ово је можда био покушај да се смање предрасуде и расизам са којима би се њихова ћерка суочила и да јој се помогне да „прође” у белачком друштву.
Породица Алис Бол преселила се из Сијетла у Хонолулу 1902. године, где је похађала Централну основну школу (данас поново названу Средња школа принцезе Рут Кееликолани). Њена породица се преселила на Хаваје у нади да ће топлије време ублажити артритис њеног деде, иако је он умро убрзо након селидбе. У Сијетл су се вратили 1905. након само три године проведене на Хавајима. Након повратка у Сијетл, Болова је похађала Средњу школу у Сијетлу, где је била активна учесница драмске секције и била позната по својој оштроумности и амбициозној личности. Дипломирала је 1910. године, са највишим оценама из природних наука.
Студирала је хемију на Универзитету у Вашингтону, стекавши диплому из фармацеутске хемије 1912. и бакалавреат из фармације две године касније, 1914. године. Са својим инструктором фармације, Вилијамом Деном (William Dehn), објавила је чланак од 10 страница „Бензоилације у раствору етра” (енгл. ) у часопису Journal of the American Chemical Society 1914. године. Објављивање чланка у угледном научном часопису било је ретко достигнуће за жену, посебно за црнкињу у то време. Болова је постала први Афроамериканац чији је рад укључен у публикацију овог часописа.
Након дипломирања, Боловој су понуђене многе стипендије. Добила је понуду са Универзитета у Калифорнији у Берклију, као и са Колеџа на Хавајима (данас Универзитет на Хавајима), где је одлучила да упише магистарске студије из хемије. На Колеџу на Хавајима, њена магистарска теза под насловом „Хемијски састав Piper methysticum; или хемијски састав активног принципа корена аве” (енгл. ) укључивала је проучавање хемијских својстава врсте биљке кава (Piper methysticum). Ендемична за Океанију и честа широм Полинезије, ова биљка се користила у лечењу анксиозности, главобоље, поремећаја бубрега и других хиперактивних болести. Због овог истраживања и њеног разумевања хемијског састава биљака, касније ју је контактирао Хари Т. Холман, који је био вршилац дужности помоћника хирурга у Станици за истраживање лепре при Служби за јавно здравље САД на Хавајима,: да проучава уље чаулмугре и његова хемијска својства. Уље чаулмугре је стотинама година било најбољи доступан третман за лепру, а Болова је развила много ефикаснију форму за убризгавање. Године 1915. постала је прва жена и прва Афроамериканка која је магистрирала на Колеџу на Хавајима. Такође је била прва афроамеричка „хемичарка истраживачица и инструкторка” на одсеку за хемију овог колеџа.
Третман за лепру На Универзитету на Хавајима, Болова је проучавала хемијски састав и активни принцип биљке Piper methysticum (кава) за своју магистарску тезу. Због овог рада, контактирао ју је Хари Т. Холман из болнице Калихи (Kalihi) на Хавајима, коме је био потребан асистент за истраживање у вези са лечењем лепре.
У то време, лепра или Хансенова болест била је високо стигматизована болест без готово икакве шансе за опоравак. Током периода од 103 године, почевши од 1866. до 1969. године, више од 8.000 пацијената са дијагнозом лепре прогнано је на хавајско острво Молокај на полуострво Калаупапа, уз очекивање да ће тамо умрети. Већина ових људи били су домородачки Хавајци, док је људима европског порекла (Haole) било дозвољено да напусте острва и потраже опсежније лечење на копну САД. Како им је недостајао стечени имунитет, домородачко становништво било је посебно подложно лепри, а први случај се појавио 1835. године. Најбољи доступни третман било је уље чаулмугре, из семена дрвета Hydnocarpus wightianus са индијског потконтинента, које се у медицинске сврхе користило још од 1300-их година. Међутим, западни третман који је развио британски лекар Фредерик Џон Моуат (Frederic John Mouat) 1854. године није био веома ефикасан, и свака метода примене имала је проблеме. Уље је било превише лепљиво да би се ефикасно користило локално, а као инјекција, вискозна конзистенција уља доводила је до згрушавања под кожом и формирања пликова, уместо да се апсорбује. Ови пликови су се формирали у савршеним редовима и чинили су да изгледа „као да је кожа пацијента замењена пуцкетавом фолијом”. Узимање уља оралним путем такође није било ефикасно јер је имало опор укус који је често изазивао повраћање.
Болова је развила технику да уље учини погодним за убризгавање и растворљивим у води. Њена техника укључивала је сапонификацију масних киселина у чаулмугринску киселину, претварајући киселину у њен етил естар, стварајући супстанцу која задржава терапеутска својства уља док је стабилнија у воденој суспензији. Болова није успела да објави своја открића пре смрти 1916. године. Артур Л. Ден (Arthur L. Dean), хемичар и њен саветник на магистарским студијама, декан колеџа, а касније и председник универзитета, био је упознат са детаљима процеса који је она развила. Након њене смрти, Ден је спровео даља испитивања и до 1919. године хемијска лабораторија колеџа производила је велике количине екстракта чаулмугре за убризгавање. Ден је објавио детаље рада и открића не признајући Болову као творца нити јој одајући признање за рад. Њено име се не помиње ни у једном од његових објављених радова о екстракту чаулмугре, док је техници додељен назив „Денова метода”.
Године 1920, лекар са Хаваја је у часопису Journal of the American Medical Association известио да је комисија здравствених инспектора отпустила 78 пацијената из болнице Калихи након лечења инјекцијама модификованог уља чаулмугре Алис Бол. У Боловој методи, етил естри масних киселина пронађени у уљу чаулмугре били су припремљени у форму погодну за убризгавање и апсорпцију у циркулацију. Иако није био лековит нити у стању да у потпуности и трајно заустави напредак болести, изоловани етил естар је остао једини доступан, ефикасан третман за лепру све до развоја сулфонамидних лекова 1940-их година.
Њен колега Холман је покушао да исправи погрешан утисак о развоју екстракта. Објавио је рад 1922. године одајући признање Боловој, називајући форму уља за убризгавање „Боловом методом” кроз цео чланак. Холман расправља о техникама развијеним на другим местима и извештава о напретку у сродним третманима за лепру. Иако је Ден тврдио да је његов каснији рад био усавршавање њене методе, Холман то одбацује.
Болова је ипак остала углавном заборављена у научним записима. У 1970-им, Кетрин Такара (Kathryn Takara) и Стенли Али (Stanley Ali), професори на Универзитету на Хавајима, пронашли су записе о истраживању Алис Бол и уложили напоре да осигурају да њено достигнуће буде признато. Током 1990-их, Али је наишао на књигу Самарићани Молокаја (The Samaritans of Molokai), издату 1932. године, која је специфично помињала и признавала доприносе младе хемичарке, касније идентификоване као Алис Бол.
Смрт и признања Болова је преминула 31. децембра 1916. у 24. години живота. Разболела се током истраживања и вратила се у Сијетл на лечење неколико месеци пре смрти. Чланак у новинама Pacific Commercial Advertiser из 1917. године сугерисао је да је узрок можда било тровање хлором услед излагања током подучавања у лабораторији. Једна хипотеза је била да је држала демонстрацију о томе како се правилно користи гас-маска у припреми за напад, јер је Први светски рат био у току у Европи. Тровање хлором је на њеном изводу из матичне књиге умрлих наведено као спекулација, без дефинитивног узрока смрти.