мини| Алегоријска слика која приказује признање независности Бразилског царства: британски дипломата сер Чарлс Стјуарт предаје своје акредитиве цару Педру I од Бразила, кога окружују царица Марија Леополдина, принцеза Марија да Глорија (будућа краљица Марија II од Португала) и дворски достојанственици. Десно, крилата фигура која представља Историју уписује „велики догађај“ на камену плочу. Дипломатско признање у међународном праву је једнострани декларативни политички чин државе којим се признаје чин или статус друге државе или владе која контролише државу (може бити и призната држава). Признање се може доделити или де фацто или де јуре. Делимично признање може се десити ако многе суверене државе одбију да признају ентитет као равноправног. Признање може бити декларација у том смислу од стране владе која признаје или може бити имплицитно из чина признања, као што је склапање уговора са другом државом или државна посета. Признање може, али не мора, имати домаће и међународне правне последице. Ако довољан број земаља призна одређени ентитет као државу, та држава може имати право на чланство у међународним организацијама, док уговори могу захтевати да све постојеће земље чланице једногласно пристану на пријем новог члана.

Гласање једне земље у Уједињеним нацијама (УН) у корист чланства друге земље је имплицитно признање те земље од стране земље која тако гласа, јер само државе могу бити чланице УН. С друге стране, негативан глас за чланство у УН не значи нужно непризнавање кандидата као државе, јер се други критеријуми, захтеви или посебне околности могу сматрати релевантним за чланство у УН. Слично томе, земља може да одлучи да не поднесе захтев за чланство у УН из сопствених разлога, као што је случај са Ватиканом, а Швајцарска није била чланица до 2002. године због забринутости да одржи своју политику неутралности.

Непризнавање одређених аката државе обично не утиче на признање саме државе. На пример, међународно одбацивање окупације одређене територије од стране признате државе не подразумева непризнавање саме државе, нити одбацивање промене власти незаконитим средствима.

Дипломатско признање мора се разликовати од формалног признања држава или њихових влада.See Stefan Talmon, Recognition of Governments in International Law: With Particular Reference to Governments in Exile (Oxford: Clarendon Press, 1998) Чињеница да државе не одржавају билатералне дипломатске односе не значи да се оне не признају или не третирају једна другу као државе. Држава није обавезна да да формално билатерално признање било којој другој држави, а неке имају општу политику да то не чине, сматрајући да је гласање за њено чланство у међународној организацији ограниченој на државе, као што су Уједињене нације, чин признања.

Државе могу повући дипломатско признање друге државе. Државе које доживљавају одузимање признања су обично оне искључене из система Уједињених нација, као што су Тајван, Сахарска Република, Република Косово, Абхазија и Јужна Осетија. Одузимање признања се постиже путем дипломатије чековних књижица, дипломатског притиска или војних претњи. Мање државе су се упустиле у „признавање уз закуп“ тако што су размењивале (од)признавање држава у замену за помоћ.

Не постоји јасан консензус о законитости укидања признања. Док одређени академици тврде да је признање државности неопозиво према међународном праву, други тврде да је одузимање признања легално и да је став да је признање неопозиво „застарео“ и да га оспоравају тренутне државне праксе. Постоји шири консензус да је поништење признања дозвољено када (а) је држава створена употребом силе (нпр. Абхазија и Јужна Осетија), или (б) држава престане да постоји (нпр. поништење признања Јерменије од стране Сједињених Држава 1920. године).

Доктрина непризнавања незаконитих или неморалних ситуација, која је постала све важнија посебно у обезбеђивању поштовања међународног права од Другог светског рата резолуцијом (375) коју је усвојила Генерална скупштина УН, са институционализацијом која произилази из Бечке конвенције о праву уговора из 1969. године у вези са „закључивањем уговора [који] је извршен претњом или употребом силе кршећи принципе међународног права утемељене у Повељи Уједињених нација“ у члану 52 Повеље УН, где је значење „силе“ „једногласно договорено да укључује војну силу“, назива се Стимсонова доктрина, проналазећи примену, на пример, у случају Родезије 1965. године. Повлачење признања владе је тежи чин неодобравања од прекида дипломатских односа.

Поред признавања других држава, државе могу признати и владе држава. Ово може бити проблематично, посебно када нова влада дође на власт незаконитим средствима, као што је државни удар, или када постојећа влада остане на власти намештањем избора. Државе су некада формално признавале и владу државе и саму државу, али многе више не следе ту праксу,See for example, the oral arguments in the International Court of Justice case on Kosovo's declaration of independence. CR 2009/32, page 39 иако је, ако се желе одржавати дипломатски односи, неопходно да постоји влада са којом се могу успоставити дипломатски односи.Since the 1970s the United States Department of State has moved away from the practice of recognizing governments. See: Digest of U.S. Practice in International Law 19–21. Земље попут Сједињених Америчких Држава одговарају на питања о признавању влада изјавом: „Питање признања се не поставља: ми водимо наше односе са новом владом.“ Digest of U.S. Practice in International Law at 13; Digest of U.S. Practice in International Law at 34.

Неколико светских геополитичких ентитета нема опште међународно признање, али желе да буду признате као суверене државе. Степен де факто контроле коју ови ентитети врше над територијама које полажу право варира.

Већина су поднационални региони са сопственим етничким или националним идентитетом који су се одвојили од првобитне матичне државе. Такве државе се обично називају „отцепљеним“ државама. Неки од ових ентитета су заправо интерно самоуправни протекторати који уживају војну заштиту и неформално дипломатско представништво у иностранству преко друге државе како би се спречило присилно поновно укључивање у њихове првобитне државе.

Реч „контрола“ на овој листи односи се на контролу над окупираним подручјем, а не на окупацију подручја на које се полаже право. Непризнате земље могу имати или потпуну контролу над својом окупираном територијом (као што је Северни Кипар) или само делимичну контролу (као што је Западна Сахара). У првом случају, де јуре владе имају мали или никакав утицај у областима за које тврде да владају, док у другом имају различите степене контроле и могу пружати основне услуге људима који живе у тим областима.

Други елементи који се могу препознати укључују окупацију или анексију територије или права зараћене стране у сукобу. Признавање овог другог не подразумева признање државе.

Референце

Категорија:Међународно право