Критика хришћанства има дугу историју која сеже уназад до првобитног формирања религије у Римском царству. Критичари су оспоравали хришћанска веровања и учења, као и акције предузете у име вере, од крсташких ратова до савременог тероризма. Аргументи против хришћанства укључују тврдње да је то вера насиља, корупције, сујеверја, политеизма, хомофобије, фанатизма, догматизма, кршења права жена и секташтва.

У раним годинама хришћанства, неоплатонски филозоф Порфирије истакао се као један од главних критичара са својом књигом Против хришћана, заједно са другим писцима попут Келса и Јулијана. Порфирије је тврдио да је хришћанство засновано на лажним пророчанствима која се још нису остварила.Le Roy Froom, , Vol. I, Washington D.C. Review & Herald Након прихватања хришћанства од стране Римског царства, дисидентски верски гласови су постепено били потискивани од стране државних и црквених власти. Хришћанство се суочило са значајним теолошким критикама од стране мислилаца других аврамских религија, посебно јудаизма и ислама. Наиме, Мајмонид, познати рабин, јеврејски филозоф и учењак Торе из 12. века, тврдио је да хришћанска пракса и доктрине представљају идолопоклонство и одступају од строгог монотеизма (шитуф) јеврејске и исламске теологије. Слично томе, исламски научници су критиковали хришћанска веровања о Тројици и божанству Исуса, сматрајући те концепте некомпатибилним са концептом монотеизма. Ове критике одражавају дубока теолошка неслагања укорењена у њиховим заједничким светим списима и различитим доктринарним тумачењима. Миленијум касније, Протестантска реформација довела је до фундаменталног раскола у европском хришћанству и поново покренула критичке гласове о хришћанској вери, како изнутра тако и споља. У 18. веку, деистички филозофи попут Волтера и Жан-Жака Русоа критиковали су хришћанство као објављену религију. Са добом просветитељства, хришћанство су критиковали главни мислиоци и филозофи, попут Дејвида Хјума, Томаса Пејна и барона Холбаха. Централна тема ових критика настојала је да негира историјску тачност хришћанске Библије и фокусирала се на перципирану корупцију хришћанских верских ауторитета. Други мислиоци, попут Имануела Канта, понудили су критике традиционалних аргумената за постојање Бога, док су тврдили да бране хришћанску теологију на новим основама.Kant, Immanuel. Critique of Pure Reason, pp. 553–69, cf. Kant's May 1793 letter (Ak 11:414) expressing "true respect for the Christian religion [that has] been my guide in this work," aiming at a "union of the Christian religion with the purest practical reason."

У модерном добу, хришћанство се суочило са значајним критикама из широког спектра политичких покрета и идеологија. Крајем осамнаестог века, Француска револуција видела је бројне политичаре и филозофе како критикују традиционалне хришћанске доктрине, убрзавајући талас секуларизма у којем су стотине цркава затворене, а хиљаде свештеника депортоване или убијене. (New York: McGraw-Hill, ), Након Француске револуције, истакнути филозофи либерализма и комунизма, попут Џона Стјуарта Мила и Карла Маркса, критиковали су хришћанску доктрину на основу тога што је конзервативна и антидемократска. Фридрих Ниче је писао да хришћанство негује неку врсту морала робова који потискује жеље садржане у људској вољи. Руска револуција, Кинеска комунистичка револуција и неколико других модерних револуционарних покрета такође су довели до критике хришћанских идеја.

Формални одговор хришћана на такве критике описује се као Хришћанска апологетика. Филозофи попут Августина Хипонског и Томе Аквинског били су једни од најистакнутијих бранитеља хришћанске религије од њеног оснивања.

Свето писмо

Библијска критика

Библијска критика, посебно виша критика, обухвата различите методе које се користе од доба просветитељства почетком 18. века, када су научници почели да примењују на библијске документе исте методе и перспективе које су већ коришћене за друге књижевне и филозофске текстове.Browning, W.R.F. "Biblical criticism." A Dictionary of the Bible. 1997 Encyclopedia.com. 8 Apr. 2010 То је кровни термин који покрива различите технике које главни и либерални хришћански теолози углавном користе за проучавање значења библијских одломака. Користи опште историјске принципе и првенствено се заснива на разуму пре него на откровењу или вери. Постоје четири основна типа библијске критике:Robinson, B.A. Biblical Criticism, including Form Criticism, Tradition Criticism, Higher Criticism, etc. Ontario Consultants on Religious Tolerance, 2008. Web: 8 Apr 2010.

Критика форме: анализа књижевних докумената, посебно Библије, како би се открио ранији усмени предања (приче, легенде, митови, итд.) на којима су засновани. Критика традиције: анализа Библије концентрисана на то како су религијске традиције расле и мењале се током времена када је текст писан. Виша критика: проучавање извора и књижевних метода које су користили библијски аутори.Mather, G.A. & L.A. Nichols, Dictionary of Cults, Sects, Religions and the Occult, Zondervan (1993) (quoted in Robinson, Biblical Criticism Нижа критика: дисциплина и проучавање стварног текста Библије; потрага за текстуалном чистоћом и разумевањем.

Текстуална критика

Унутар изобиља библијских рукописа, постоји велики број текстуалних варијанти. Огромна већина ових текстуалних варијанти су безначајне грешке у правопису, варијације у реду речи,Bruce Metzger, cited in The Case for Christ, Lee Strobel и погрешна транскрипција скраћеница. Критичари текста, попут Барта Ермана, сугерисали су да су неке од ових текстуалних варијанти и интерполација биле теолошки мотивисане.Ehrman, Bart D. The Orthodox Corruption of Scripture. New York: Oxford U. Press, 1993 Ерманове закључке и изборе текстуалних варијанти оспорили су неки конзервативни евангелистички рецензенти попут Данијела Б. Воласа, Крега Бломберга и Томаса А. Хауа.Wallace, Daniel B. "The Gospel According to Bart: A Review Article of Misquoting Jesus by Bart Ehrman," Journal of the Evangelical Theological Society, June 2006 (also available at Bible.org) Craig L. Blomberg, "Review of Misquoting Jesus: The Story Behind Who Changed the Bible and Why," Denver Seminary, February 2006

У покушају да утврде оригинални текст књига Новог завета, неки савремени текстуални критичари су идентификовали делове који вероватно нису оригинални. У савременим преводима хришћанске Библије, резултати текстуалне критике довели су до тога да су одређени стихови изостављени или означени као неоригинални. Ови могући каснији додаци укључују следеће:Bruce Metzger "A Textual Commentary on the New Testament", Second Edition, 1994, German Bible Society Завршетак Јеванђеља по Марку Прича у Јеванђељу по Јовану о жени ухваћеној у прељуби, Перикопа о прељубници Експлицитна референца на Тројицу у 1. Јовановој, Јованов уметак

У књизи The Text of the New Testament, Курт и Барбара Аланд упоређују укупан број стихова без варијанти, и број варијанти по страници (искључујући ортографске грешке), међу седам главних издања грчког Новог завета (Тишендорф, Весткот-Хорт, фон Зоден, Вогелс, Мерк, Бовер и Нестле-Аланд) закључујући да постоји 62,9% (4999/7947) слагања.K. Aland and B. Aland, "", , op. cit., Они су закључили: Тако су у скоро две трећине текста Новог завета седам издања грчког Новог завета која смо прегледали у потпуности усаглашена, без икаквих разлика осим у правописним детаљима (нпр. писање имена итд.). Стихови у којима се било које од седам издања разликује за једну реч се не рачунају. Овај резултат је прилично запањујући, јер показује далеко веће слагање међу грчким текстовима Новог завета током прошлог века него што би научници за текстове претпоставили... У јеванђељима, Делима апостолским и Откривењу слагање је мање, док је у посланицама знатно веће.

Откриће текстова хебрејске Библије (Стари завет) међу свицима са Мртвог мора узето је као доказ високог степена тачности у преношењу старозаветних текстова:

Библијски свици су значајни јер откривају начин на који су древни писари и преписивачи преносили Библију из генерације у генерацију. Ови свици нам такође пружају сигурност да је наш Стари завет сачуван са високим степеном тачности...

Унутрашња доследност

Недоследности у хришћанској Библији су истицали критичари и скептици,See for example the list of alleged contradictions from The Skeptic's Annotated Bible and Robert G. Ingersoll's article Inspiration Of Bible. представљајући као потешкоће различите бројеве и имена за исту карактеристику и различите секвенце за оно што би требало да буде исти догађај. Одговори на ове критике укључују модерну документарну хипотезу, хипотезу о два извора (у различитим облицима), и тврдње да су Пастирске посланице псеудонимне. Насупрот овим критичким ставовима су позиције које подржавају традиционалисти, сматрајући текстове доследним, са Тором коју је написао један извор,. Two-edged Sword Publications (March 9, 2005) , Liturgical Press , док су јеванђеља дело четири независна сведока,France, R.T., Тиндејлови коментари Новог завета: Matthew, Inter-Varsity Press, Leicester, England (1985), pg. 17. а све Павлове посланице, осим можда Посланице Јеврејима, написао је Апостол Павле.

Иако је приликом проучавања хришћанске Библије неопходно размотрити контекст, неки сматрају да је тешко ускладити извештаје о васкрсењу Исусовом унутар четири јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Е. П. Сандерс је закључио да недоследности чине могућност намерне преваре мало вероватном: „Завера да се подстакне веровање у васкрсење вероватно би резултирала доследнијом причом. Уместо тога, изгледа да је постојало такмичење: 'Ја сам га видео,' 'И ја сам,' 'Жене су га прве виделе,' 'Не, ја сам; оне га уопште нису виделе,' и тако даље.”

Харолд Линдсел истиче да је „грубо искривљавање” тврдити да људи који верују у библијску непогрешивост претпостављају да је свака изјава дата у Библији истинита (уместо да је само тачно пренесена).Lindsell, Harold. "The Battle for the Bible", Zondervan Publishing House, Grand Rapids, Michigan, USA (1976), pg. 38. Он указује да у Библији постоје изричито лажне изјаве које су тачно пренесене. На пример, Сатана је лажов чије се лажи тачно преносе у смислу онога што је стварно рекао. Заговорници библијске непогрешивости углавном не подучавају да је Бог директно диктирао Библију, већ да је Бог користио „особите личности и књижевне стилове писаца” светих списа и да их је Божје надахнуће водило да беспрекорно пренесу Његову поруку кроз сопствени језик и личност.

Они који верују у надахнуће Светог писма уче да је оно непогрешиво (или без грешке), односно да је слободно од грешака у истинама које изражава по свом карактеру као реч Божја.As in , discussed by Међутим, обим онога што ово обухвата је споран, јер термин укључује ставове о 'вери и пракси', при чему неке деноминације сматрају да историјски или научни детаљи, који могу бити небитни за питања вере и хришћанске праксе, могу садржати грешке. "faith and practice" Други научници заузимају строже ставове,See notably Grudem, representative of recent scholarship with this emphasis (). али за неколико стихова, ове позиције захтевају више егзегетског рада, што доводи до спорова (упоредите озбиљну дебату о повезаном питању јасноћи Светог писма, која привлачи библијску и филозофску расправу).

Непогрешивост се односи на оригиналне текстове Библије, а сви мејнстрим научници признају могућност људске грешке у преносу и превођењу; ипак, кроз употребу текстуалне критике сматра се да модерне (критичке) копије „верно представљају оригинал”, и да је наше разумевање оригиналног језика довољно добро за тачан превод. Супротно мишљење је да има превише корупције, или да је превод претежак да би се сложио са модерним текстовима.

Неиспуњено пророчанство