Филозофија среће је филозофско проучавање постојања, природе и постизања среће. Неки филозофи сматрају да се срећа може схватити као морални циљ живота или као аспект случајности; заиста, у већини европских језика термин срећа је синоним за срећу у смислу случајности (енгл. luck).Cassin et al. Dictionary of Untranslatables. Princeton University Press, 2014. Print. Због тога, филозофи обично објашњавају срећу или као стање ума, или као живот који је добар за особу која га води. С обзиром на прагматичну бригу за постизање среће, истраживања у психологији су усмеравала многе савремене филозофе у развоју њихових теорија.

Античка Грчка мини|150px|„Демокрит”, Хендрик тер Бруген, 1628.

Демокрит Демокрит (око 460 — око 370. п. н. е.) познат је као „насмејани филозоф” због свог наглашавања вредности „веселости”.

Платон

Платон (око 428 — око 347. п. н. е.) учи у Држави да ће живот посвећен знању и врлини резултирати срећом и самоостварењем. Да би постигао срећу, човек треба да постане имун на промене у материјалном свету и да тежи стицању знања о вечним, непроменљивим идејама (формама) које почивају у царству идеја.

Мит о кочијама из Федра је можда Платоново најважније учење о томе како постићи унутрашњу срећу.

Платон сматра да друштвена срећа произилази из тога што се грађани међусобно праведно односе, воде врлинске животе и свако испуњава своју друштвену функцију.

Аристотел мини|Мермерна статуа Аристотела, коју су израдили Римљани 330. п. н. е.

Аристотел (384 — 322. п. н. е.) сматран је античким грчким мислиоцем у дисциплинама етике, метафизике, биологије и ботанике, између осталог. Аристотел је описао еудајмонију (грч. εὐδαιμονία) као циљ људског размишљања и деловања. Еудајмонија се често преводи као срећа, али неки стручњаци тврде да би „људско процветање” могло бити тачнији превод.Daniel N. Robinson. (1999). Aristotle's Psychology. Published by Daniel N. Robinson. Тачније, еудајмонија (арете, грч. ἀρετή) односи се на инхерентно позитивно и божанско стање бића којем човечанство може активно тежити и постићи га. С обзиром на то да је ово најпозитивније стање у ком човек може бити, често се поједностављује као срећа. Међутим, Аристотелова употреба овог термина у Никомаховој етици превазилази опште значење среће.Aristotle., Bartlett, R. C., & Collins, S. D. (2011). Aristotle's Nicomachean ethics. Chicago: University of Chicago Press.

У оквиру Никомахове етике, Аристотел указује на чињеницу да су многи циљеви заправо само прелазни циљеви, те се желе само зато што омогућавају постизање виших циљева.Књига I, Поглавље 1 1094a. Према томе, ствари попут богатства, интелигенције и храбрости се вреднују само у односу на друге ствари, док је еудајмонија једина ствар која вреди сама по себи.

Аристотел је сматрао да је врлина неопходна да би човек био срећан и тврдио је да је без врлине највише што се може постићи само задовољство. У оквиру аристотеловске етике, постизање врлине подразумева постављање питања „какав би требало да будем” уместо „шта би требало да урадим”. Потпуно врлинска особа је описана као неко ко је постигао еудајмонију, и стога би била неспорно срећна.Kraut, Richard, "Aristotle's Ethics", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2012 Edition), Edward N. Zalta (ed.), URL = <http://plato.stanford.edu/archives/win2012/entries/aristotle-ethics/>

Киници мини|Уклесане бисте Сократа, Антистена, Хрисипа и Епикура.

Антистен (око 445 — око 365. п. н. е.), који се често сматра оснивачем кинизма, заговарао је аскетски живот који се живи у складу са врлином. Ксенофонт сведочи да је Антистен величао радост која извире „из дубине нечије душе”,Ксенофонт, Гозба, iv. 41. а Диоген Лаертије наводи да је Антистен волео да каже: „Радије бих полудео него осетио задовољство.”Диоген Лаертије, Животи и мишљења истакнутих филозофа, vi. 3 Он је тврдио да је врлина сама по себи довољна да обезбеди срећу, захтевајући само снагу једног Сократа.

Он је, заједно са свим каснијим киницима, одбацио било какве конвенционалне појмове среће који укључују новац, моћ и славу, како би водили потпуно врлинске, а самим тим и срећне, животе.Cynics – The Internet Encyclopedia of Philosophy Стога се срећа може стећи кроз строгу обуку (аскеза, грч. ἄσκησις) и животом који је природан за људе, одбацујући све конвенционалне жеље и преферирајући једноставан живот ослобођен свих поседа.

Диоген из Синопе (око 412 — око 323. п. н. е.) најчешће се види као савршено оличење ове филозофије. Сами стоици су га видели као једног од ретких, ако не и јединог, који је достигао стање мудраца.

Киренаичари

Киренаичари су били филозофска школа коју је основао Аристип из Кирене (око 435 — око 356. п. н. е.). Школа је тврдила да је једино добро позитивно задовољство, а бол једино зло. Они су сматрали да је свако осећање тренутно, па сва прошла и будућа задовољства немају стварно постојање за појединца, и да међу тренутним задовољствима не постоји разлика у врсти. Клаудије Елијан, у свом делу Шарена историја,Aelian, Historical Miscellany 14.6 пише о Аристипу:

Нека тренутна задовољства могу створити више од еквивалентне количине бола. Мудра особа би требало да контролише задовољства, а не да им буде робовима, јер ће у супротном настати бол, а то захтева расуђивање како би се проценила различита животна задовољства.

Пирон

Пирон (око 360 — око 270. п. н. е.) основао је пиронизам, прву западну школу филозофског скептицизма. Циљ пиронистичке праксе је постизање стања атараксије (грч. ἀταραξία) – ослобођености од узнемирености. Пирон је утврдио да оно што спречава људе да постигну атараксију јесу њихова веровања у неочигледне ствари, односно држање до догми. Да би ослободили људе од веровања, антички пиронисти развили су различите скептичне аргументе.

Епикур

Епикур (око 341 — око 270. п. н. е.), оснивач епикурејства, учио је да је циљ живота постизање стања спокојства или атараксије (грч. ἀταραξία) и ослобођености од страха, као и одсуства телесног бола (апонија, грч. ἀπονία). У том циљу, Епикур је препоручивао аскетски начин живота, племенито пријатељство и избегавање политике.

Једна од помоћи у постизању среће је тетрафармакос или четвороструки лек:

250px|мини|Копија папируса која приказује епикурејски тетрафармакос у делу Adversus Sophistas Филодема из Гадаре – Херкуланеумски папирус 1005 (P.Herc.1005), кол. 5.

„Не бој се бога, Не брини због смрти; Оно што је добро лако је стећи, а Оно што је страшно лако је издржати.” (Филодем, Херкуланеумски папирус, 1005, 4.9–14).

Стоици

Стоицизам је била филозофска школа коју је основао Зенон из Китијума (око 334 — око 262. п. н. е.). Иако је Зенон био синкретичан у размишљању, његов примарни утицај били су киници, са Кратетом из Тебе (око 365 — око 285. п. н. е.) као његовим ментором. Стоицизам је филозофија личне етике која пружа систем логике и погледа на природни свет.

Савремена употреба термина „стоик” обично се не односи на следбенике стоицизма, већ на појединце који се осећају равнодушно према искуствима света, или генерално потискују осећања."Modern Stoicism | Build The Fire". Build The Fire. 9 February 2016. Retrieved 22 June 2016. С обзиром на то да стоицизам наглашава равнодушност према негативности (адијафора), сматра се путем ка постизању среће.Harper, Douglas (November 2001). "Online Etymology Dictionary – Stoic". Retrieved 2 September 2006.

Стоици верују да је „врлина довољна за срећу”.Stoicism, Stanford Encyclopedia of Philosophy. Онај ко би достигао овај осећај врлине постао би мудрац. Према речима Епиктета, овај мудрац би био „болестан, а ипак срећан, у опасности, а ипак срећан, на самрти, а ипак срећан, у изгнанству и срећан, у срамоти и срећан.”Russell, Bertrand. A History of Western Philosophy

Стоици су стога проводили своје време покушавајући да достигну врлину. То би се могло постићи само ако би неко посветио свој живот проучавању стоичке логике, стоичке физике и стоичке етике. Стоици су описивали себе као оне који „живе у складу са природом”. Одређене школе стоицизма позивају се на Аристотелов концепт еудајмоније као циљ практиковања стоичке филозофије.

Антички Рим

Школа секстијеваца

Школу секстијеваца основао је Квинт Секстије Старији (фл. 50. п. н. е.). Карактерисала се углавном као филозофско-медицинска школа, мешајући заједно питагорејске, платонистичке, киничке и стоичке елементе. Тврдили су да би човек, да би постигао срећу, требало да буде вегетаријанац, да спроводи ноћна преиспитивања савести и да избегава како конзумеризам, тако и политику, и веровали су да нека неухватљива нетелесна моћ прожима тело.

Августин Хипонски

Свети Августин Хипонски (354 — 430) био је рани хришћански теолог и филозоф чији су списи утицали на развој западног хришћанства и западне филозофије.

За Светог Августина, сви људски поступци се врте око љубави, а примарни проблем са којим се људи суочавају је погрешно усмерена љубав.https://www.psychologytoday.com/blog/ethics-everyone/201106/achieving-hapGenesis creation narrativepiness-advice-augustine Само у Богу човек може пронаћи срећу, јер је Он извор среће. Пошто је човечанство потекло од Бога, али је од тада пало, човекова душа се нејасно сећа среће из времена када је човек био са Богом. Дакле, ако се човек усмери ка љубави према Богу, све остале љубави постаће правилно уређене. На овај начин, Свети Августин следи неоплатонистичку традицију тврдећи да срећа почива у контемплацији чисто разумљивог царства.

Свети Августин се директно бави концептом среће у својим расправама De beata vita и Contra Academicos.

Боетије

Боетије (око 480—524) био је филозоф, најпознатији по писању Утехе филозофије. За ово дело је речено да је имало најважнији појединачни утицај на хришћанство током средњег века и ране ренесансе, и сматра се последњим великим делом античког периода.Introduction to The Consolation of Philosophy, Oxford World's Classics, 2000. Књига описује многе теме, али међу њима се расправља о томе како срећа може бити достижна упркос променљивој судбини, разматрајући притом природу среће и Бога.

Он тврди да се срећа стиче постизањем савршеног добра, а то савршено добро је Бог. Затим закључује да, пошто Бог влада универзумом кроз Љубав, молитва Богу и примена Љубави довеле би до истинске среће.Sanderson Beck (1996).

Средњи век

Авицена мини|100px|десно|Цртеж Авицене, 1960. Авицена (око 980—1037) био је полимат и правник; сматра се једним од најзначајнијих мислилаца Златног доба ислама. Према његовим речима, срећа је циљ људи, а права срећа је чиста и ослобођена световних интереса. Коначно, срећа се постиже спајањем људског интелекта са одвојеним активним интелектом.

Ал Газали

Ал Газали (око 1058—1111) био је муслимански теолог, правник, филозоф и мистик персијског порекла. Створено пред крај његовог живота, Ал Газали је написао дело Алхемија среће (Kimiya-yi Sa'ādat, ). У овом делу, он наглашава важност поштовања ритуалних захтева ислама, деловања која би довела до спасења и избегавања греха. Према Ал Газалију, постоје четири главна састојка среће: самоспознаја, спознаја Бога, спознаја овог света онаквим какав заиста јесте и спознаја следећег света онаквим какав заиста јесте. Само коришћењем људске способности разума – Богом дате способности – човек може трансформисати своју душу из световности у потпуну преданост Богу, што представља ултимативну срећу.

Мајмонид Мајмонид (око 1135—1204) био је јеврејски филозоф и астроном,Maimonides: Abū ʿImrān Mūsā [Moses] ibn ʿUbayd Allāh [Maymūn] al-Qurṭubī који је постао један од најплоднијих и најутицајнијих проучавалаца Торе и лекара.A Biographical and Historiographical Critique of Moses Maimonides Он пише да је срећа у својој суштини интелектуална.

Тома Аквински

Свети Тома Аквински (1225 — 1274) био је филозоф и теолог који је проглашен за Доктора Цркве 1323. године. Он је синкретизовао аристотелизам и католичку теологију у свом ремек-делу Сума теологије.