Лаза Илић (Зајечар, децембар 1852 — Зајечар, 26. јануар 1918) један је од најзначајнијих српских лекара у периоду између 19. и 20. века. Био је доктор медицине, писац, а такође се бавио и политиком.

Биографија Лаза Илић је васпитаван као либералиста, а током свог живота био је инспирисан социјалистичким идејама Светозара Марковића, са којим је био и у личној преписци. Док је студирао, био је ватрени присталица Омладинског покрета.

О Лази Илићу сви су имали да кажу све најбоље. Јаша Продановић говорио је о њему као о човеку који беше „сталоженог темперамента, толерантан и питом.“ Сматрало се да, као грађанин и лекар, није имао „ниједну мрљу“. Био је висок и отресит, увек је водио прву реч, а као студент писао је и свој дневник, из којег су сачувани неки његови записи о природним наукама.

Породица Још као дете Лаза Илић постао је сироче. Његови родитељи, отац Младен и мајка Цака, поред њега имали су још две ћерке: Цвету и Вукосаву. Према попису из 1863, Лазино првобитно презиме било је Младеновић, а касније је по имену неког претка узео презиме Илић. Након смрти свог оца, његова мајка преудала се за Вулета Убеновића.

Са тридесет година, 1882. Лаза се оженио Савком Нанић, са којом је имао седморо деце: Јована, Милеву, Стевана, Борисава, Војислава и Николу (близанци) и Радивоја. Син Војислав је живео свега два месеца, а Јован је умро 12 година након рођења.

Тројица синова, Стеван, Никола и Радивоје, школовали су се за лекара, следујући очеве стопе. Међутим, 1913. године, са свега навршеном 21. годином живота, умире Никола, разболевши се од туберкулозе, која га је спречила у наставку студија медицине. Од друге болести, пегавог тифуса, умире му и син Стеван 23. децембра 1914. године, у 27. години живота.

Његова ћерка јединица, Милева, била је удата за др Јована Лилића, са којим је имала петоро деце. Међутим, само три дана након смрти Лазиног сина Стевана, умире и Јован.

Услед перфорације чира на желуцу, у 20. години живота, умро је Лазин најмлађи син мезимац, Радивоје, који је као одличан ђак завршио гимназију и имао велику наклоност ка медицини, прижељкујући да буде као и његов отац.

Школовање Лаза је завршио основну школу у Зајечару и прва четири разреда гимназије. Затим је V и VI разред гимназије завршио у Београду 1869. где је исте године уписао Правни факултет Велике школе. Његове студије права трајале су две године, јер се због снажне популаризације природних наука заинтересовао за медицину и одлучио да се окрене лекарском позиву. Његов очух Вуле Убеновић, по наговору свог пријатеља др Стевана Мачаја, пристаје да Лаза упише Медицински факултет у Бечу 1871. године. Студирање у Бечу прекинуто је 1876. године, када је избио Први српско-турски рат.

Године 1878. Лаза је послао молбу Министру унутрашњих дела у којој је тражио стипендију која би му омогућила да оконча своје студије медицине, која му је и одобрена два дана након што је послао телеграм. Стипендија коју је добио износила је годишњих 400 талира, а сам Лаза се обавезао да ће завршити студије најдаље за годину дана. Овај износ био је једнак плати физикуса II класе.

Јуна 1880. завршио је своје студирање у Бечу и постао доктор целокупног лекарства.

Лекарска пракса Лаза Илић је 21. јуна 1880. године промовисан у доктора медицине, а већ наредног месеца постављен је за физикуса V класе у округу топличком. Службовао је у Зајечару, Прокупљу, Чачку и Алексинцу на местима окружног, општинског и болничког лекара, а у Брестовачкој бањи је као лекар провео читавих 26 година.

Примљен је за дописног члана Српског лекарског друштва 8. децембра 1880. године, а 1. априла наредне године добио је и диплому.

Од 1900. године па све до краја свог живота остао је на месту физикуса округа тимочког.

Српско-турски ратови Српска влада позвала је Лазу Илића да се врати у домовину 1876. године како би ступио у санитетску службу као медицинар. Најпре је постављен за санитетског потпоручника и бригадног лекара II класе Пожаревачке бригаде, а већ наредне године ступа на место помоћног лекара у окружној болници у Зајечару. Током рата своја запажања и искуство које је стекао учествовањем у истом описао је у „Белешкама једног медицинара из 1867. и 1877.“, које су објављене у часопису „Побратимство“.

Политичко деловање Након што је завршио студирање, Лаза је постао члан Народне радикалне странке и уједно је био један од њених првака. За само годину дана од придруживања, постао је и њен вођа у црноречком округу. Више пута је изабран за посланика, почевши од 1885. године, а 1891. постаје и потпредседник Народне скупштине. Лаза је био изузетан говорник, глас му је био јасан и звонак, користио је стилске фигуре, духовите досетке и пажљиво биране речи у својим говорима, те се сматрало да га је „могао свако сатима слушати без умора и досаде“.

Године 1901, 22. јула, бива изабран за сенатора, у чијем звању је учествовао у избору Петра Карађорђевића за краља Србије, иако у сенату није био врло активан. Како је дошао расцеп Народне радикалне странке, уследило је и Лазино повлачење из политичког живота и потпуно усмеравање пажње ка обављању дужности лекара.

Радови Као писац др Лаза Илић је био врло плодан. Његов стил писања био је јасан, занимљив, духовит, проткан мудрим народним изрекама и пословицама. Неретко је у својим делима користио и стихове из наше народне и уметничке поезије. Објавио је више од 50 радова, у којима се трудио да прошири медицинска знања у народу. У академском друштву „Зора“ 1874. Лаза почиње да одржава своја прва јавна предавања. Наредне године, једно од њих названо „Зуби“, које је говорило о ембриологији, морфологији и уопште значају зуба за здравље, штампано је у алманаху „Зора“ и то представља први његов објављени рад. Нека од његових познатијих дела су:

Из споменице једног општинског лекара (1883) Шта можемо да урадимо данас против светске болести сифилиса (1883) Пелагранова болест у Србији (1894) Бесплатно лечење болесника (1894) Пелагра, сељачка и сиротињска болест (1904) Брестовачка бања (1892) Лекарски савети (1890)

Радове је објављивао у „Побратимству“, „Српском архиву за целокупно лекарство“, „Тимочанину“, „Народном здрављу“ и „Делу“.

Смрт Упркос својим поимањима истине и метафизичке правде, Лаза Илић доживео је болан крај. Његове последње године живота биле су пропраћене великом породичном трагедијом. Наиме, за време Балканских ратова и током Првог светског рата, у року од само три године, погинула су му три сина и зет. Суочен са тешким и великим губитком, ипак није клонуо духом и наставио је да обавља своју лекарску дужност.

У јануару 1918. године, бугарске окупационе власти тражиле су од њега да потпише изјаву о томе да је Тимочка крајина бугарска земља, те да у њој живе само Бугари. Потписивање ове изјаве значило је одрицање свог националног идентитета и самим тим би олакшало процес бугаризације Срба и Влаха. Правећи се да није спреман да одмах донесе одлуку, Лаза је тражио 24 сата да размисли о овом захтеву. По доласку кући, спалио је своју службену и приватну архиву и испијајући отров 26. јануара 1918. године окончава свој земаљски живот.

Референце