Процват, или људски процват, представља целокупно добро или благостање људи током читавог животног века, што укључује позитивно психолошко и социјално функционисање, заједно са другим основним добрима.
Израз је укорењен у древним филозофским и теолошким употребама. Термин Аристотела, еудаимонија, један је од извора за разумевање људског процвата. Хебрејско писмо, или Стари завет, такође говори о процвату, јер упоређује праведника са дрветом које расте. Хришћанско писмо, или Нови завет, надограђује се на јеврејску употребу и говори о процвату какво може постојати на небу. Средњовековни теолог Тома Аквински ослањао се на Аристотела као и на Библију, и користио је појам процвата у својој филозофској теологији.
У новије време, позитивна психологија коју заступају Мартин Селигман, Кори Киз, Барбара Фредриксон и други, проширила је и развила појам људског процвата. Емпиријске студије, попут оних из Харвардског програма за људски процват, као и практичне примене, указују на важност концепта и све раширенију употребу термина у пословању, економији и политици. У позитивној психологији, процват је „када људи доживљавају позитивне емоције, позитивно психолошко функционисање и позитивно социјално функционисање већину времена”, живећи „у оквиру оптималног опсега људског функционисања”. То је дескриптор и мера позитивног менталног здравља и укупног животног благостања, и укључује више компоненти и концепата, као што су култивисање врлина, субјективно благостање, „доброта, генеративност, раст и отпорност”. Према овом гледишту, процват је супротност од патологије и венућа (или чаме), који се описују као живот који се осећа шупљим и празним.
Етимологија и дефиниција Иако би „процват” могао да се односи на опште здраво стање биљке док расте, строго говорећи то је фаза у морфогенези васкуларних биљака, тачније фаза раста када она развија цветове.
Етимологија Енглески израз за процват (енгл. flourish) потиче од латинског , „цветати, пупати”, од латинског , „цвет”. Да би се овај термин супротставио недостатку пуног развоја биљке, он је почео да означава раст или развој са снагом. Око 1597. године, израз је обухватио и појам просперитета, уколико је доношење цвећа показатељ пуноће живота и продуктивности.Steinmetz, Sol. . Edited by Robert K. Barnhart. 1st Edition. , "flourish",
Дефиниције Као очигледна последица широко распрострањене употребе термина „процват” у различитим областима и од стране различитих аутора, не постоји општи консензус око дефиниције процвата.
На пример, постоји и велика дебата о међусобним односима између процвата и неких сродних концепата, као што су аристотеловски концепт еудаимоније и концепти среће и благостања. Према неоаристотеловском погледу, концепт људског процвата нуди објашњење људског добра које је објективно, инклузивно, индивидуализовано, релативно у односу на актера, самоусмерено и друштвено. Он на људски процват гледа објективно јер је пожељан и привлачан. Процват је стање постојања, а не осећај или искуство. Произилази из ангажовања у активностима које изражавају и производе актуализацију нечијег потенцијала.
Према неким гласовима у позитивној психологији, процват је „дескриптор позитивног менталног здравља”. Према Фредриксоновој и Лосади, процват је живот
Према Фондацији за ментално здравље Новог Зеланда, процват
Према Кизу, ментално здравље не подразумева одсуство менталне болести. Уместо тога, ментално здравље је „засебна димензија позитивних осећања и функционисања”. Појединци за које се описује да су у процвату имају комбинацију високог нивоа емоционалног благостања, психолошког благостања и социјалног благостања. Људи у процвату су срећни и задовољни; склони су да виде да њихови животи имају сврху; осећају одређени степен мајсторства и прихватају све делове себе; имају осећај личног раста у смислу да се увек развијају, еволуирају и мењају; коначно, имају осећај аутономије и унутрашњи локус контроле, бирајући своју судбину у животу уместо да буду жртве судбине.
Психолог Мартин Селигман, један од оснивача истраживања среће, написао је у својој књизи Flourish нови модел за срећу и благостање заснован на позитивној психологији. Ова књига објашњава једноставне вежбе које свако може да уради како би створио срећнији живот и доживео процват. Flourish је алат за разумевање среће наглашавањем начина на који пет стубова позитивне психологије, познатих и као ПЕРМА, повећавају квалитет живота људи који их примењују у својим животима.
Према Фредриксоновој и Лосади, процват карактеришу четири главне компоненте: доброта, генеративност, раст и отпорност.
Према Кизу, само 18,1% Американаца заправо доживљава процват. Већина Американаца се може класификовати као ментално нездрави (депресивни) или ментално здрави без процвата (умерено ментално здрави / који вену).
Тајлер Џ. Вандервил, истакнути епидемиолог и стручњак за биостатистику који је опсежно проучавао људски процват, предложио је следећу, сасвим другачију, дефиницију:
Резиме Да резимирамо горе наведене дефиниције: Људски процват је текуће испуњење људских капацитета у датим контекстима унапређивањем сопственог добра и општег добра.
Да би се ова синтеза боље разумела, мора се имати на уму да су, по мишљењу Аристотела и Томе Аквинског, капацитет бића потенцијал који произилази из његове природе за обављање одређених врста активности или за подвргавање одређеним врстама промена у складу са својом унутрашњом динамиком. На пример, способност да роди плод или способност раста су унутар природног потенцијала дрвета.Види: "Potenza (e atto)" у Battista Mondin, Dizionario Enciclopedico del Pensiero di San Tommaso D'Aquino (Bologna: Edizioni Studio Domenicano, 2000), 533. С друге стране, опште добро је неко добро — било материјално или нематеријално — које има четири карактеристике: оно је специфично, у смислу да није опште добро-по-себи; оно је објективно, односно постоји изван појединца и независно је од постојања било које конкретне особе; оно је колективно, јер постоји само унутар неке заједнице; оно је дељиво, односно много људи може истовремено да учествује, ужива или га користи.Види M. Noirot, "Bonum Publicum," у Dictionarium Morale et Canonicum, изд. Pietro Palazzini (Rome: Officium Libri Catholici, 1962), 497.
Аристотел и процват Аристотел и биологија Грчки филозоф, Аристотел, дао је велики допринос дубљем разумевању процвата као модела људског живота. Иако је познатији по свом раду у метафизици и логици, он је такође дао значајан допринос као биолог. Његово разумевање развоја флоре и фауне, које се посебно види у његовом делу О генерисању животиња, пружило је научну основу за препознавање сличног развоја код људског бића.Leroi, Armand Marie. . Reprint edition. ., 9 и даље
Еудаимонија
Аристотелов израз за оптимално стање људског бића је еудаимонија (грч. ). Он даје разне дефиниције и описе еудаимоније у Никомаховој етици, Еудемовој етици и у својој Политици, међу којима су: „Активно вежбање факултета његове душе у складу са изврсношћу или врлином, или ако постоји више људских изврсности или врлина, у складу са најбољом и најсавршенијом међу њима. Штавише, ова активност мора да заузме читав животни век; јер једна ластавица не чини пролеће, нити један леп дан; а слично томе, један дан или кратак период среће не чине човека врхунски благословеним и срећним.”Aristotle, Nicomachean Ethics, Α(I), 6, 1098a16-20; превео H. Rackham, (Cambridge, Mass. – London: Harvard University Press – William Heinemann LTD, 1968), „Срећа се стога у свом домету поклапа са контемплацијом: што више класа бића поседује факултет контемплације, више ужива у срећи, не као случајни пратилац контемплације већ као њој инхерентно, пошто је контемплација вредна сама по себи. Следи да је срећа неки облик контемплације.”Nicomachean Ethics, Κ(X), 8, 1178b28-32; стр. 625 у горе цитираном преводу. „Дакле, како функција душе и њене изврсности мора бити једна те иста, функција њене изврсности је добар живот. Ово је, дакле, коначно добро, за које смо се сложили да је срећа. Очигледно је из наших претпоставки (претпостављало се да је срећа најбоља ствар, а циљеви — најбољи међу добрима — налазе се у души; али ствари у души су стања или активности), пошто је активност боља од диспозиције, а најбоља активност је најбоље стање, а врлина је најбоље стање, да активност врлине душе мора бити најбоља ствар. Али и за срећу се рекло да је најбоља ствар: дакле срећа је активност добре душе. Сада, како је договорено да је срећа нешто потпуно, а живот може бити потпун или непотпун — и то важи и за изврсност (у једном случају је потпуна, у другом делимична) — а активност онога што је непотпуно сама по себи је непотпуна, срећа мора бити активност потпуног живота у складу са потпуном врлином.”Aristotle, , B(II), 1, 1219a25-39: превео M. Woods: Aristotle, Eudemian Ethics, Books I, II and VIII, Second Edition (Oxford: Clarendon Press, 1992), „Срећа је потпуна активност и запошљавање врлине, и то не условно већ апсолутно. Када кажем 'условно' мислим на неопходне ствари, под 'апсолутно' мислим племенито: на пример, да узмемо случај праведних поступака, праведни чинови освете и казне истина извиру из врлине, али су неопходни, и имају квалитет племенитости само на ограничен начин (пошто би било пожељно да ни појединац ни држава немају потребу за таквим стварима), док су радње које теже почастима и ресурсима апсолутно најплеменитије акције; јер се прва класа аката састоји у уклањању нечег злог, али акције друге врсте су супротне – оне су основа и генерација ствари добрих.”Aristotle, Politics, Η(VII), 13, 1332a9-18; превео H.Rackham, (Cambridge, Mass. - London: Harvard University Press – William Heinemann LTD, 1972),
Понекад се еудаимонија преводи као „срећа”; други пут као „добробит” или „благостање”, показујући да ниједан превод није у потпуности адекватан да обухвати њено значење на грчком.
Филозоф Џо Сакс наглашава важност активности еудаимоније, „бића-на-делу” људске душе.Aristotle. . Translated by Joe Sachs. Newbury, Mass: Focus, 2002, Ово указује да „процват” може адекватно превести еудаимонију, уколико термин означава динамику принципа живота и раста унутар човека.
Библијска теологија Стари завет Хебрејска Библија, хришћанима позната као Стари завет, садржи многе референце на људски процват које су утицале на западну филозофију, указујући на кохезивну теологију по којој Бог у стваралачкој плодности позива људска бића да опонашају божанску пуноћу и животодавну креативност.
Књига постања, посебно у свом првом поглављу, представља Бога како ствара свет и позива на унутрашњи принцип за рађање живота из биљака: „И рече Бог: 'Нека пусти земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво родно, које рађа плод по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи.'”Пост 1:11. Вегетација тада одговара на ову божанску иницијативу, коју Бог препознаје као добру.Пост 1:12. Паралелан чин дешава се у вези са животињама, које су позване да рађају живот „по својим врстама”.Пост 1:24. Коначно, Бог ствара човека, и даје им заповест: „Рађајте се и множите се,” уз већу спецификацију: „напуните земљу и владајте њом; и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега животиња што се мичу по земљи.”Пост 1:28. Ово указује да су људска бића, од почетка, била позвана да процветају како би донела плод, што није само биолошко потомство, већ и однос према остатку стварања.
Процват „праведника”. Слике које упоређују праведну особу са дрветом у процвату могу се наћи на многим местима у Хебрејском писму: Псалам 1:3, „Он је као дрво засађено крај потока, које плод свој доноси у своје време, и коме лист не вене.” Псалам 92:12-14, „Праведник се зелени као финик, као кедар на Ливану узвишује се.” Јеремија 17:8, „Благо човеку који се узда у Господа, коме је Господ узданица. Он је као дрво засађено крај воде, које пушта корење своје крај потока, и не боји се кад дође жега, него је лист његов зелен, и у сушној години не брине се, и не престаје рађати плод.” Види такође, Исаија 44:4.