Свод Сикстинске капеле (), који је у фреско-техници насликао Микеланђело између 1508. и 1512. године, представља камен темељац високе ренесансе у уметности.

Сикстинска капела је велика папска капела изграђена унутар Ватикана између 1477. и 1480. године по налогу папе Сикста IV, по коме је и добила име. Свод је насликан по наруџбини папе Јулија II.

Различити насликани елементи свода део су ширег плана декорације унутар капеле. Пре Микеланђеловог доприноса, зидове су осликали неки од водећих уметника касног 15. века, укључујући Сандра Ботичелија, Доменика Гирландаја и Перуђина. Након што је свод осликан, Рафаело је израдио сет великих таписерија (1515–1516) за прекривање доњег дела зидова. Микеланђело се касније вратио у капелу како би насликао Страшни суд, велику зидну фреску смештену иза олтара. Декорација капеле илуструје велики део доктрине Католичке цркве, служећи као место одржавања папских конклава и многих других важних служби.

У средишту декорације свода налази се девет сцена из Књиге постања, укључујући Стварање Адама. Комплексан дизајн обухвата неколико група фигура, од којих су неке обучене, а неке су актови, што је Микеланђелу омогућило да демонстрира своју вештину у приказивању људске фигуре у различитим позама. Свод је одмах био добро прихваћен и инспирисао је бројне друге уметнике, што се наставило све до данас. Рестауриран је неколико пута, а најскорије у периоду од 1980. до 1994. године.

Контекст и настанак

Зидови Сикстинске капеле били су декорисани 20 година пре Микеланђеловог рада на своду. Након тога, Рафаело је дизајнирао сет таписерија (1515–1516) да прекрије најнижи од три нивоа; преживеле таписерије се и данас постављају у посебним приликама. Средњи ниво садржи сложен систем фресака који илуструје Живот Исуса Христа на десној страни и Живот Мојсија на левој страни. Рад су извели неки од најпознатијих сликара ренесансе: Сандро Ботичели, Доменико Гирландајо, Перуђино, Пинтурикио, Лука Сињорели и Козимо Росели. Горњи ниво зидова садржи прозоре, између којих су насликани парови илузионистичких ниша са приказима прва 32 папе.Partridge, 1996,

мини|Изглед свода пре него што га је Микеланђело осликао (претпоставка)

Оригинално осликавање свода дело је Пјера Матеа д'Амелије и приказивало је звезде на плавој позадини, слично своду Капеле Скровењи коју је декорисао Ђото у Падови. Током шест месеци 1504. године, дијагонална пукотина на своду капеле учинила ју је неупотребљивом, а Папа Јулије II (Ђулијано дела Ровере) наложио је Пјеру Роселију, Микеланђеловом пријатељу, да уклони оштећену слику.

Јулије II је био „папа ратник” који је током свог понтификата водио агресивну кампању за политичку контролу како би ујединио и оснажио Италију под вођством Католичке цркве. Улагао је у симболику како би приказао своју световну моћ, попут своје процесије у којој је (на манер класичне антике) возио кочију кроз тријумфални лук након једне од својих бројних војних победа. Пројекат Јулија II да обнови Базилику Светог Петра требао је да је учини најмоћнијим симболом извора папске моћи;Partridge 1996, на крају је срушио и заменио оригиналну базилику већом, намењеном да удоми његову сопствену гробницу. Папа је позвао Микеланђела у Рим почетком 1505. године и наложио му да дизајнира његову гробницу, приморавајући уметника да напусти Фиренцу и остави своју планирану слику Битка код Кашине недовршеном. У то време, Микеланђело је већ био етаблиран уметник; обојица су имали преку нарав и убрзо су се посвађали. Дана 17. априла 1506. Микеланђело је тајно напустио Рим и отишао у Фиренцу, где је остао све док га фирентинска влада није притисла да се врати папи.

мини|Хипотетичка реконструкција првог пројекта за гробницу Јулија II (1505) према интерпретацији Адријана Маринаца (2018) мини|Микеланђелова структурална скица преклопљена преко свода капеле

Године 1506, исте године када је постављен камен темељац за нову Базилику Светог Петра, Јулије II је осмислио програм за осликавање свода Сикстинске капеле. Вероватно је да је, пошто је капела била место редовних састанака и миса елитног тела званичника познатог као Папска капела (који би посматрали декорацију и тумачили њен теолошки и световни значај), била намера и очекивање Јулија II да се иконографија свода чита кроз многе слојеве значења.Partridge, 1996,

Шема коју је папа предложио предвиђала је дванаест великих фигура Апостола смештених у пандантифима. Микеланђело је преговарао за далеко грандиознију, много сложенију шему и на крају му је дозвољено, према његовим сопственим речима, „да радим шта желим”.Partridge 1996, Сугерисано је да је августински фратар и кардинал Еђидио да Витербо могао утицати на теолошки распоред свода. Многи писци сматрају да је Микеланђело имао интелект, библијско знање и моћ инвенције да сам осмисли шему. Ово подржава изјава Микеланђеловог биографа Асканија Кондивија да је уметник читао и поново читао Стари завет док је сликао свод, црпећи инспирацију из речи светог писма, а не из утврђених традиција сакралне уметности.

Дана 10. маја 1506. Пјеро Росели је писао Микеланђелу у папино име. У овом писму, Росели помиње да је архитекта папског двора Донато Браманте сумњао да Микеланђело може преузети тако велики пројекат фреске, јер је имао ограничено искуство у том медију. Према Брамантеу, Микеланђело је изразио своје одбијање. У новембру 1506. Микеланђело одлази у Болоњу, где добија наруџбину од папе да конструише колосалну бронзану статуу која га приказује како осваја Болоњу. Након што је ово завршио почетком 1508, Микеланђело се враћа у Рим очекујући да ће наставити рад на папској гробници, али је тај пројекат био тихо одложен у страну.

Микеланђело је уместо тога добио задатак да ослика циклус фресака на своду и горњим зидовима Сикстинске капеле. Микеланђело, који првенствено није био сликар већ вајар, невољно је прихватио посао; предлагао је да га уместо њега преузме његов млади ривал Рафаело. Папа је био упоран; према Ђорђу Вазарију, Браманте је испровоцирао папу да инсистира да Микеланђело преузме пројекат, остављајући му мало избора. Уговор је потписан 8. маја 1508. године, уз обећани хонорар од 3.000 дуката (приближно 600.000 америчких долара у злату 2021. године). По папином налогу, Браманте је изградио почетну скелу, висећу на ужадима провученим кроз рупе у плафону. Овај метод се није свидео Микеланђелу јер би га приморао да слика око рупа, те је уместо тога наложио изградњу самостојеће скеле. Скелу је изградио Пјеро Росели, који је потом нанео груби малтер на свод. Микеланђело је првобитно покушао да ангажује помоћнике који су били вичнији фреско-сликарству, али није успео да пронађе одговарајуће кандидате те је одлучио да цео свод ослика сам. Међу фирентинским уметницима које је Микеланђело довео у Рим у нади да ће му помоћи око фреске, Вазари именује Франческа Граначија, Ђулијана Буђардинија, Јакопа ди Сандра, Индака Старијег (Јакопо Торни), Ањола ди Доменика и Бастијана да Сангала (Аристотиле).

Микеланђело је убрзо започео рад, почевши од западног краја са Пијанством Нојевим и Пророком Захаријом радећи уназад кроз наратив све до Стварања Еве, у петом травеју свода, завршеног у септембру 1510. Прва половина свода је откривена током прелиминарног приказивања 14. августа 1511. и званичног приказивања наредног дана. Уследила је дуга пауза у сликању док је припремана нова скела. Друга половина фресака на своду урађена је брзо, а завршено дело откривено је 31. октобра 1512, на Ноћ вештица, да би већ сутрадан, на дан Свих светих, било приказано јавности. Микеланђелова финална шема за свод укључује преко 300 фигура.

Вазари наводи да „Када је капела откривена, људи са свих страна [су појурили] да је виде, а сам поглед на њу био је довољан да их остави запањене и без речи.” У 37. години живота, Микеланђелова репутација је толико порасла да су га назвали („божански”), те је од тада сматран највећим уметником свог времена, који је уздигао статус самих уметности, признање које је трајало до краја његовог дугог живота. Свод се одмах почео сматрати једним од највећих ремек-дела свих времена, што је одлика која траје и данас.

Метода

Микеланђело је вероватно почео да ради на плановима и скицама за дизајн од априла 1508. Припремни радови на своду завршени су крајем јула исте године, а 4. фебруара 1510. Франческо Албертини је забележио да је Микеланђело „украсио горњи, засвођени део веома лепим сликама и златом”. Главни дизајн је углавном био готов у августу 1510, како сугеришу Микеланђелови текстови. Од септембра 1510. до фебруара, јуна или септембра 1511. Микеланђело није радио на своду због спора око плаћања за обављени посао; у августу 1510. папа је напустио Рим због кампање Папске државе за поновно освајање Болоње, и упркос двема Микеланђеловим посетама тамо, решење је дошло тек месецима након папиног повратка у Рим у јуну 1511. Дана 14. августа 1511, Јулије је одржао папску мису у капели и по први пут видео напредак рада. Ово је било бденије за празник Успења 15. августа, патронални празник Сикстинске капеле. Читав дизајн је откривен посетиоцима 31. октобра 1512. уз свечану папску мису наредног дана, на празник Свих светих. Свештеничко коришћење капеле се наставило током целог периода, осим када је рад на скели захтевао њено затварање, а ометање обреда било је сведено на минимум тако што су радови почели на западном крају, најудаљенијем од литургијског центра око олтара на источном зиду. Постоје расправе о томе којим редоследом су делови свода осликани и како је била распоређена скела која је омогућавала уметницима да дођу до свода. Постоје два главна предлога.

мини|лево|Отисци скеле коришћене за осликавање свода видљиви су на доњем десном делу ове лунете.

Већинска теорија каже да су главне фреске свода наношене и сликане у фазама, при чему се скела сваки пут демонтирала и померала у други део просторије, почевши од западног краја капеле. Прва фаза, укључујући централни живот Ноја, завршена је у септембру 1509. и скела је уклоњена; тек тада су сцене биле видљиве са нивоа пода. Следећа фаза, у средини капеле, завршила је Стварање Еве и Пад и изгнанство из Раја. У овој фази насликани су и Куманска сибила и Језекиљ. Микеланђело је фигуре насликао у већој размери него у претходном делу; ово се приписује способности уметника да по први пут ефикасно процени скраћење и композицију са нивоа тла. Фигуре треће фазе, на источном крају, биле су још грандиозније размере него у другој фази; Стварање Адама и остали панели стварања завршени су у овој фази, која се одвијала 1511. године. Лунете изнад прозора сликане су последње, користећи малу покретну скелу. У овој шеми, коју је предложио Јоханес Вилде, први и други регистар свода, изнад и испод фиктивног архитектонског венца, сликани су заједно у фазама како се скела померала ка истоку, са стилским и хронолошким прекидом западно и источно од Стварања Еве. Након централног свода, главну скелу заменила је мања направа која је омогућавала сликање лунета, прозорских сводова и спандрела. Ово гледиште заменило је старије по којем је централни свод чинио први део посла и био завршен пре него што је почео рад на осталим деловима Микеланђеловог плана.