Лезбијске, геј, бисексуалне, трансродне и квир (ЛГБТК) особе могу да служе у оружаним снагама неких земаља широм света: велика већина индустријализованих, западних земаља укључујући неке јужноамеричке земље, као што су Аргентина, Бразил и Чиле поред других земаља, као што су Канада, Јапан, Аустралија, Мексико, Француска, Финска, Данска и Израел. Права интерсексуалних особа су нејаснија.

Ово је у складу са најновијим глобалним подацима о прихватању хомосексуалности, који сугеришу да прихватање ЛГБТК заједница постаје све раширеније само у секуларним, богатим земљама.

Међутим, политика прихватања према геј и лезбијским војницима не гарантује увек да су ЛГБТК грађани имуни на дискриминацију у том друштву. Чак и у земљама где је ЛГБТК особама слободно да служе у војсци, активисти наглашавају да има простора за побољшање. Израел, на пример, земља која се иначе бори да примени ЛГБТК-позитивну социјалну политику, ипак има војску добро познату по широком прихватању отворено геј војника.

Историја бележи друштва која су и прихватала и одбацивала отворено геј припаднике војске. Али у новије време, саслушања 2010. о „Не питај, не причај” у САД довела су ово питање у центар међународне пажње. Она су такође расветлила рутинску дискриминацију, насиље и тешкоће са којима се суочавају војници који се идентификују као ЛГБТК, као и аргументе за и против забране њиховог служења.

Историја

У старој Грчкој, Света тебанска чета је била војна јединица из 378. п. н. е. коју су чинили мушки љубавници познати по својој ефикасности у борби. Истополна љубав се такође јављала међу класом самураја у Јапану, а практиковала се између одрасле особе и млађег шегрта.

Међутим, хомосексуално понашање је кроз историју у неким земљама сматрано кривичним делом према цивилном и војном закону. Постоје различити записи о суђењима и погубљењима припадника Темплара у четрнаестом веку и британских морнара током Наполеонових ратова због хомосексуалности. Званичне забране служења хомосексуалаца у војсци први пут су се појавиле почетком 20. века. САД су увеле забрану у ревизији Ратних правила из 1916, а Велика Британија је први пут забранила хомосексуалност у Закону о војсци и ваздухопловству 1955. године. Канада је формално прогонила ЛГБТКИА+ припаднике војске и јавне службенике током Хладног рата у оквиру ЛГБТ чистке. Међутим, неке нације, од којих је Шведска најпознатији случај, никада нису увеле забрану хомосексуалности у војсци, али су издавале препоруке о изузимању хомосексуалаца из војне службе.

Да би се регулисала хомосексуалност у америчкој војсци, физички прегледи и интервјуи су коришћени за уочавање мушкараца са женственим карактеристикама током регрутације. Ови прегледи су укључивали шире кукове и одсуство рефлекса гутања код будућих војника. Обе ове физичке карактеристике могле су да дисквалификују мушкарца из службе. Многи војници оптужени за хомосексуално понашање су отпуштени као „сексуални психопате”, иако се број отпуста значајно смањио током ратних напора.

Образложење за искључивање геј мушкараца и лезбијки из војне службе често је укорењено у културним нормама и вредностима и мењало се током времена. Првобитно се веровало да хомосексуалци нису физички способни да ефикасно служе. Најчешћи аргумент током каснијег 20. века фокусирао се више на војну ефикасност. И на крају, новија оправдања укључују потенцијал за сукоб између хетеросексуалних и хомосексуалних припадника службе и могућу „хетеросексуалну озлојеђеност и непријатељство.”

Многе земље су од тада ревидирале ове политике и дозвољавају геј мушкарцима и лезбијкама да отворено служе у војсци (нпр. Израел 1993. и Велика Британија 2000.). Тренутно постоји више од 30 земаља, укључујући готово све чланице НАТО-а, које дозвољавају геј мушкарцима и лезбијкама да служе, и око 10 земаља које им то изричито не забрањују.

САД су биле једна од последњих развијених земаља која је укинула забрану отвореног служења геј мушкараца, лезбијки и бисексуалаца у војсци када је 2010. укинула политику „Не питај, не причај”.

Бити ЛГБТ у војсци У САД, упркос променама политике које дозвољавају отворену ЛГБК војну службу и пружање неких бенефиција истополним војним паровима, култура хомофобије и дискриминације и даље постоји.

Неколико академика је писало о ефектима на запослене у невојним контекстима који крију своју сексуалну оријентацију на радном месту. Писци о војној психологији повезали су овај рад са искуствима ЛГБК војних лица, тврдећи да ове студије нуде увид у животе отворених ЛГБК војника и оних који крију своју оријентацију. Прикривање сексуалне оријентације и узнемиравање повезано са сексуалном оријентацијом су стресори за ЛГБТ особе који доводе до негативних искустава и штетних исхода везаних за посао. Конкретно, откривено је да неотворене ЛГБТ особе доживљавају социјалну изолацију. Конкретно, ови продукти стреса повезаног са радом могу утицати на војни учинак, због великог ослањања на повезаност и подршку за добробит свих припадника службе.

У САД, од ЛГБК војника се не захтева да открију своју сексуалну оријентацију, што сугерише да неки ЛГБК припадници службе могу наставити да је крију. Студије сугеришу да би ово могло имати штетне последице по појединца. Студија из 2013. спроведена на Универзитету у Монтани открила је да неотворени ЛГБ амерички ветерани имају значајно веће стопе депресије, посттрауматског стресног поремећаја и злоупотребе алкохола или других супстанци него њихови хетеросексуални колеге. Ови ветерани су такође пријавили да су се суочавали са значајним изазовима служећи док су крили своју сексуалну оријентацију; 69,3% испитаника у студији је изјавило да је доживело страх или анксиозност због прикривања свог сексуалног идентитета, а 60,5% је изјавило да су та искуства довела до тежег периода за испитаника него за хетеросексуалне колеге. Ова студија такође закључује да је 14,7% америчких ЛГБ ветерана озбиљно покушало самоубиство. Ова стопа покушаја самоубиства се пореди са другом студијом целе америчке ветеранске заједнице која је открила да 0,0003% америчких ветерана покуша самоубиство.

Докази сугеришу да су се за ЛГБ припаднике службе у САД услови службе и свакодневног живота драматично побољшали након укидања „Не питај, не причај”. Војници који одлуче да се „аутовају” доживљавају осећај ослобођења и извештавају да им то што више не морају да крију своју оријентацију омогућава да се усредсреде на своје послове. Групе подршке за ЛГБ војнике такође су се умножиле у САД.

Дискриминација У америчкој војсци, шест држава (Тексас, Џорџија, Луизијана, Мисисипи, Оклахома и Западна Вирџинија) у почетку је одбило да се повинује наредби министра одбране Чака Хејгела да се геј супружницима припадника Националне гарде дају исте савезне брачне бенефиције као и хетеросексуалним супружницима, приморавајући парове да путују сатима у оба смера до најближе савезне инсталације. Штавише, неке бенефиције које се нуде у базама, попут услуга подршке за рођаке распоређених припадника службе, и даље су могле бити блокиране. Ово је промењено одлуком америчког државног тужиоца Лорете Линч у Врховном суду 26. јуна 2015. којом је пресуђено да ће савезне брачне бенефиције бити доступне геј паровима у свих 50 америчких држава.

Године 2013, речено је да законске промене враћају праксу на ону пре „Не питај, не причај”; Закон о националној одбрамбеној ауторизацији садржи језик за који су неки тврдили да дозвољава појединцима да наставе да дискриминишу ЛГБ војнике.

Од 30. јуна 2016. до 11. априла 2019. трансродним особама у америчкој војсци било је дозвољено да служе у свом жељеном полу након завршетка транзиције. Од 1. јануара 2018. до 11. априла 2019. трансродне особе су могле да се пријаве у америчку војску под условом да буду стабилне 18 месеци у свом жељеном или биолошком полу. Председник Доналд Трамп је 26. јула 2017. на својој Твитер страници објавио да трансродним особама више неће бити дозвољено „да служе у било ком својству у америчкој војсци”, чиме је практично поново увео забрану. Забрану је укинуо председник Џо Бајден 2021. године.

У Аустралији, Канади, Немачкој, Израелу, Италији, Холандији и Уједињеном Краљевству, од 2010. године, када су грађанска партнерства постала легална у одговарајућим земљама, војне породичне бенефиције су следиле нове законе, без дискриминације.

Страх од дискриминације може спречити припаднике војске да буду отворени у вези са својом сексуалном оријентацијом. Извештај из 2004. наводи да су у неким случајевима, у Белгији, хомосексуално особље премештано из своје јединице ако су били „превише отворени у вези са својом сексуалношћу”. , белгијска војска је задржала право да геј и лезбијском особљу ускрати високи ниво безбедносне дозволе, из страха да би могли бити подложни уценама. Студија из 1993. показала је да је у Канади, Француској, Немачкој, Израелу, Холандији и Норвешкој број отворено хомосексуалних припадника службе био мали, представљајући само мањину хомосексуалаца који обично служе. Отворено служење може учинити њихову службу мање пријатном или ометати њихове каријере, иако није било експлицитних ограничења за служење. Стога су припадници службе који су признали своју хомосексуалност били „прикладно” опрезни у свом понашању у војним ситуацијама; тј. нису скретали пажњу на себе. Од 2010. у данској војсци, ЛГБТ војна лица уздржавају се од потпуне отворености у вези са својом хомосексуалношћу. Док се обука не заврши и док се не обезбеди стално запослење, плаше се губитка поштовања, ауторитета и привилегија, или у горем случају посла у данској војсци. Године 2010, иста ажурирана студија показала је да у Аустралији, Канади, Немачкој, Израелу, Италији и Уједињеном Краљевству не постоји посебан третман за спречавање дискриминације у тим војскама; питање није посебно адресирано, већ је препуштено дискрецији руководства. Команданти су рекли да сексуално узнемиравање жена од стране мушкараца представља далеко већу претњу по јединични учинак од било чега што је повезано са сексуалном оријентацијом.

С друге стране, холандска војска је директно адресирала питање трајне дискриминације формирањем Фондације за хомосексуалност и оружане снаге, синдиката који наставља да представља геј и лезбијско особље пред министарством одбране, ради толерантније војне културе. Иако хомосексуалци у холандској војсци ретко доживљавају експлицитно агресивна дела против њих, знаци хомофобије и културне неосетљивости су и даље присутни.

Насиље

Физичко, сексуално, психолошко (узнемиравање, малтретирање) насиље са којим се суочавају ЛГБТ особе је чињеница живота за многе особе које се идентификују као ЛГБТ. У инхерентно насилном окружењу, ЛГБТ особе се могу суочити са насиљем јединственим за њихову заједницу током војне службе.

Према новинском чланку из 2012. године, иако Израелске одбрамбене снаге не питају за сексуалну оријентацију својих војника, половина хомосексуалних војника који служе у ИДФ-у трпи насиље и хомофобију. ЛГБТ војници су често жртве вербалног и физичког насиља, а команданти углавном игноришу ову појаву.

SAPRO, организација одговорна за надзор над политиком сексуалног напада Министарства одбране (DoD - САД), производи „Анкету о радном месту и родним односима активног члана (WGRA)”: Извештај из 2012. нема ниједан пасус који проучава специфичну ситуацију ЛГБТ особа. Студија се фокусира на мушкарце и жене. Специфичност насиља са којим се суочавају ЛГБТ особе није разматрана.

У аустралијској војсци, проблем није званично познат; забележено је само неколико случајева узнемиравања и дискриминације геј и лезбијских особа. Један истраживач је напоменуо да „не бисте желели да будете геј и у војсци”: Иако није било великих јавних скандала у вези са узнемиравањем хомосексуалаца, то не значи да се такво понашање не дешава, али је недовољно проучавано. Генерално, међутим, инциденти дискриминације или узнемиравања на које се укаже командантима решавају се на одговарајући начин; инциденти у којима су вршњаци давали неприкладне примедбе кажњавани су од стране претпостављених брзо и без резерве.