У пењању по стени, пукотински смер је врста пењачког смера који прати пукотину или процеп, или систем пукотина и процепа, које пењач користи за успон. Ширина пукотине диктира потребне технике, а пукотински смерови се даље разликују по деловима тела који се могу „углавити” у њих, као што су пукотине за прсте (најуже), пукотине за шаке/песнице, пукотине за руке и пукотине за тело (које се такође називају камини). Пукотине ванстандардне ширине (енгл. ) спадају у најнезгодније, јер су превише широке за шаке или песнице, али превише уске да би у њих стало цело тело. Пукотина која је од врха до дна једнаке ширине позната је као савршена пукотина (енгл. ).
Смерови за пењање по пукотинама захтевају широк спектар техника, али највише се ослањају на технике „лејбекинга” (енгл. ) и „углављивања” (енгл. ). Лејбекинг захтева да пукотина буде измакнута (тј. да једна страна штрчи) или у углу, како би се створиле супротстављене силе потребне за ову технику. При „углављивању” пењач физички заглављује део тела у пукотину, а затим се повлачи како би добио замах према горе. Врста стене има значајан утицај на ефикасност углављивања, при чему је површина гранита са високим трењем посебно погодна за ову технику. Трење потребно за углављивање може оштетити кожу пењача, због чега су за дуге пукотинске смерове потребни медицинска трака или специјализоване рукавице.
Пукотински смерови су посебно погодни за традиционално пењање, јер у пукотину може да се постави опрема за међуосигурање (нпр. смер Separate Reality). Изум френдова (енгл. ) током 1970-их револуционаризовао је тежину пукотина које су традиционални пењачи могли да покушају да савладају, и довео до нових прекретница у оценама на пукотинским смеровима као што су The Phoenix из 1977. године, први смер на свету са оценом , и Grand Illusion из 1979. године, први смер са оценом . Иако је појава смерова за спортско пењање са фиксним клиновима током 1980-их преусмерила фокус на равније плоче, пукотински смерови су наставили да играју истакнуту улогу у развоју пењања у више дужина и пењања на великим стенама, а посебно на огромним гранитним пукотинама на Ел Капитану и његовим познатим смеровима као што је The Nose.
Почетком 2000-их дошло је до поновног оживљавања традиционалног пењања, што је пењање по пукотинама поново ставило у фокус. Швајцарски пењач Дидије Берто је „гринпоинтовао” (енгл. ) линију пукотине обезбеђену спитовима под називом Greenspit са оценом , као што је то учинио и Канађанин Сони Тротер на смеру The Path, као и Аустријанац Беат Камерландер на смеру Prinzip Hoffnung. Године 2006, нове прекретнице у традиционалним оценама на пукотинским смеровима поставио је Тротер на смеру Cobra Crack са оценом , као и шкотски пењач Дејв Маклауд на смеру Rhapsody са оценом . Године 2008, америчка пењачица Бет Роден слободно је попела јосемитску пукотину Meltdown са оценом , поставши тако прва жена икада која је попела традиционални смер те оцене, што је у то време уједно била и највиша традиционална оцена попета било где у свету. Британски стручњаци за пукотине, Пит Витакер и Том Рандал, попели су 2011. године најтежу пукотину ванстандардне ширине на свету, Century Crack, са оценом . Године 2021, исти двојац попео је најдужи плафонски смер на свету, дугу бетонску пукотину испод ауто-пута М5 у Девону, под називом The Great Rift са оценом .
Види још Пењање по плочи Препуст (пењање) Слаб пењање Техника пењања по стени
Референце
Литература
Спољашње везе Getting Started Crack Climbing, REI (2024) Crack Climbing Technique, VDiff Climbing (2024)
Категорија:Врсте пењања Категорија:Пењачка терминологија