Милан Левар (Госпић, 23. децембар 1954 — Госпић, 28. август 2000) био је бивши хрватски војник, официр Хрватске војске и свједок ратних злочина почињених над Србима током рата у Хрватској.

Биографија Рођен је 23. децембра 1954. у Госпићу, гдје је живио и радио као ауто-механичар. На почетку рата у Хрватској био је једини приватни таксиста у свом крају.

Учешће у рату и свједочење У априлу 1991. добровољно је ступио у Хрватску војску, гдје је био командант диверзантско-извиђачке групе и служио у госпићком центру за осматрање и пресретање. Учествовао је у одбрани Госпића када се локално српско становништво побунило против проглашења независности Хрватске. Исте године постао је свједок масовних убистава српских цивила: хрватска војска је камионима одвозила људе ван града, гдје су их стријељали одреди војне полиције под командом Мирка Норца, након чега су их закопавали у тајне масовне гробнице. Послије погубљења, куће жртава су пљачкане. Левар је пријављивао те злочине одмах након што би се догодили, али никакве мјере нису предузимане. Шокиран поступцима своје војске, напустио је војну службу у јуну 1992. године.

Послије рата, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију ступио је у контакт са овим бившим војником, те је Левар 1997. и 1998. давао исказе као потенцијални свједок у случају ратних злочина почињених у октобру 1991, у којима је убијено и нестало више од стотину српских цивила и четрдесет Хрвата. Левар је постао једини Хрват који је пристао да свједочи пред Хашким трибуналом о погубљењима Срба почињеним у Госпићу.

Помагао је у прикупљању доказа и проналажењу нових свједока, који су затим такође свједочили у судском процесу. Један од разлога који они наводе као аргумент за своје неспремност да говоре о ономе што су видјели током рата јесте некажњивост високопозиционираних војних и политичких званичника који су били на власти током рата. Упркос постојању јавно доступних информација, посебно доказа са отворених судских процеса у Хрватској, оптужбе против многих од ових званичника тако никада нису истражене.

Прије него што је отишао у Хаг, Левар је своје свједочење предао хрватским државним званичницима, а 1997. објавио је неколико чланака у штампи, повезујући високопозициониране хрватске функционере са систематским убиствима српских цивила током рата, при чему је изнио озбиљне оптужбе против генерала Хрватске војске Мирка Норца и Тихомира Орешковића. Након што је Левар дао званичне исказе и материјале истражитељима Канцеларије тужиоца Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију током претходне истраге, вратио се у Госпић и у више наврата пријављивао нападе и пријетње на свој рачун.

Према подацима Трибунала, Левар је одбио мјере заштите које су му биле понуђене, али је затражио од Трибунала да ступи у контакт са Владом Хрватске ради обезбјеђења његове безбједности. Тужилаштво је о томе обавијестило хрватску владу 1. априла 1998, а она је, са своје стране, 15. априла преузела обавезу да заштити Левара.

Смрт Након два неуспјешна покушаја атентата, погинуо је 28. августа 2000. око 15.45 часова у родном граду у експлозији ручне бомбе подметнуте под његов аутомобил испред његове куће.

Према наводима медија, тог дана је Левар са својим десетогодишњим сином Леоном кренуо да поправља њихов стари Фијат испред куће. Када је подигао точак који је лежао поред аутомобила, дошло је до детонације подметнуте експлозивне направе. Медији су касније извјештавали да је неколико секунди прије експлозије Левар послао сина по клијешта, захваљујући чему је дијете преживјело. Због свега што су преживјели, Миланова мајка и отац његове супруге Весне Левар преминули су неколико мјесеци касније, не могавши да поднесу емотивни терет.

Иако је због убиства Левара отворена истрага, то није дало резултате. Хрватске власти су престале да обавјештавају удовицу убијеног о току истраге, која је са своје стране у више наврата добијала пријетње смрћу од непознатих лица. У септембру 2000. Министарство унутрашњих послова Хрватске саопштило је да је захтјев тужиоца за заштиту Милана Левара пронађен у архивима, али је признало да полицији у Госпићу нису дата никаква упутства у вези са безбједносним мјерама.

Временом су у недјељнику -{Feral Tribune}- објављивани документи који су свједочили о томе да је полиција имала детаљне информације о завјери са циљем убиства Левара још 1999. године. Конкретно, документи су садржали свједочење особе са оперативним псеудонимом да је лично припремила убиство и „чекала зелено свјетло”. Ова информација је такође објављивана у хрватском недјељнику -{Nacional}-.

Након Леварове погибије, његова супруга је изјављивала да је „у једном тренутку неко одлучио да нам заштита неће шкодити, те смо позвали инспектора који је, како је било предвиђено, требало то да уради“. Тада је дошао у њихов стан и рекао им да „не треба да мисле како ће он сједити за нашим столом са супом, већ ће то радити непримјетно“. Након тога брачни пар више није видио тог полицајца.

Закључно са 2013. годином, истрага о убиству Милана Левара остала је отворена, али ниједан починилац није пронађен.

Одавање почасти Године 2014. за грађанску храброст постхумно је одликован наградом „Душко Кондор”.

У августу 2020. године, на двадесету годишњицу Леваровог убиства, у Госпићу је организована комеморативна церемонија у којој су учествовали његова удовица Весна Левар и загребачки Центар за суочавање с прошлошћу.

Види још Масакр у Госпићу Писмо дванаесторице генерала

Референце

Литература

Категорија:Госпићани Категорија:Хрватска војна лица Категорија:Хрватски узбуњивачи