Историјски гледано, медијски приказ лезбијки, гејева, бисексуалних, трансродних и квир (ЛГБТК+) особа у медијима био је углавном негативан или потпуно одсутан, што је одражавало општу културну нетолеранцију према ЛГБТК+ појединцима. Међутим, од 1990-их до данас дошло је до пораста позитивних приказа ЛГБТК+ особа, питања и брига у главним медијима у Северној Америци. ЛГБТК+ заједнице заузеле су све проактивнији став у дефинисању сопствене културе, са примарним циљем постизања афирмативне видљивости у мејнстрим медијима. Позитиван приказ или повећано присуство ЛГБТК+ заједница у медијима послужили су за повећање прихватања и подршке ЛГБТК+ заједницама, успостављање ЛГБТК+ заједница као норме и пружање информација о овој теми.

Истраживања су користила квантитативне резултате како би приказала „позитивне директне ефекте телевизијске изложености ЛГБТК+ особа на отпорност и афирмацију идентитета”.

Гвендолин Одри Фостер је у књизи Performing Whiteness: Postmodern Re/Constructions in the Cinema (2003) изјавила: „Можда и даље живимо у свету белачке доминације и хетероцентризма, али мислим да се можемо сложити да се налазимо усред постмодерних дестабилизујућих сила када је реч о сексуалности и раси.” У својој књизи Imitation and Gender Insubordination (1991), Џудит Батлер тврди да је идеја хетеронормативности појачана кроз социо-културно условљавање, али још више кроз визуелну културу која промовише хомо-невидљивост.

Преглед Иако се ЛГБТК+ појединци генерално не разликују од својих стрејт или цисродних суграђана, медијски прикази ЛГБТК+ појединаца често их представљају као визуелно и бихевиорално другачије. На пример, у многим облицима популарне забаве, геј мушкарци су приказани стереотипно као промискуитетни, упадљиви, екстравагантни и смели, док је обрнуто често случај када је у питању приказ лезбијки. Медијске репрезентације бисексуалних и трансродних особа имају тенденцију да их или потпуно избришу или прикажу као морално корумпиране или ментално нестабилне. Слично карикатурама заснованим на раси, религији и класи, ове стереотипне репрезентације типских ликова оцрњују или омаловажавају маргинализоване и несхваћене групе.

Геј и лезбијске породице се у медијима често погрешно представљају јер друштво често поистовећује сексуалну оријентацију са способношћу репродукције. Геј и лезбијски ликови су ретко главни ликови у филмовима; они често играју улогу стереотипних споредних ликова или су приказани као жртве или негативци.

Тренутно постоји широко распрострањено гледиште да би референце на геј особе требало да буду изостављене из садржаја намењених деци. Такве референце готово увек изазивају контроверзе. Године 1997, када се америчка комичарка Елен Деџенерес јавно аутовала у свом популарном ситкому, многи спонзори, укључујући ланац брзе хране Вендиз, повукли су своје рекламе.

Међутим, прекретнице за лезбијску и геј заједницу, попут књиге Vice Versa и аутовања Елен Деџенерес, охрабриле су друге ЛГБТК+ особе да се аутују и да се осећају боље због онога што јесу.

Упркос стереотипним приказима геј особа, медији су повремено промовисали прихватање кроз телевизијске емисије попут Вил и Грејс и Квир ај. Повећани публицитет одражава покрет аутовања ЛГБТК+ заједница. Како се све више славних личности аутује, развија се све више серија пријатељски настројених према ЛГБТК+ особама, попут серије Женске приче из 2004. године. Са популарношћу геј телевизијских емисија, музичких извођача и геј моде, западна култура је отворила очи према геј заједници.

Ово ново прихватање од стране медија може се делимично објаснити хипотезом контакта. Са све више емисија које промовишу прихватање геј особа, публика је у могућности да види исправнији приказ ЛГБТК+ заједница.

У Сједињеним Америчким Државама, славни евангелисти и организације попут Фокуса на породицу (Focus on the Family) често користе геј особе као симбол друштвене декаденције.

ЛГБТК+ особе су у медијима често веома погрешно представљене, обично их категоришући само у лезбијске и геј идентитете. Затим су људи створили стереотипе за лезбијске и геј ликове. Овај поступак у супротности је са читавом сврхом фиктивних ликова ЛГБТК+ особа. То може омогућити неким људима да схвате да су ЛГБТК+ особе чешће него што мисле; међутим, то и даље појачава стереотипе и негативне стигме.

Историја Сједињене Америчке Државе Рани двадесети век Први приказ истополних интеракција био је приказ двојице мушкараца који плешу један са другим уз музику виолине 1895. године, у раном експерименталном звучном филму Едисона Шорта дугом око 17 секунди, Диксонов експериментални звучни филм (енгл. The Gay Brothers), иако је споран и наслов филма и чињеница да ли је заиста требало да има хомоеротске призвуке. Током раног двадесетог века, приказивање хомосексуалности у медијима било је неуобичајено, а када би била приказана, често је коришћена као комично средство; на пример, Sissy Man у немом филму Стена Лорела Прљавци из 1923. године.

Тридесете године 20. века донеле су ново повећано присуство ЛГБТК+ особа у медијима. Године 1934. креирано је јачање Продукцијског кодекса у покушају да се смање негативни прикази хомосексуалности у медијима; међутим, ово је донело мало помака у покрету. Током 1930-их и 1960-их забележен је пораст присуства хришћанског морала, а прикази (позитивни или негативни) били су строго цензурисани или уклањани. Многи негативни подтексти везани за хомосексуалност су остали, као у филмовима Алфреда Хичкока, чији су негативци користили импликацију хомосексуалности како би појачали своју злобу и отуђеност.

У новинским медијима хомосексуалност се ретко експлицитно спомињала, а често је приказивана као болест, перверзија или злочин. Током 1950-их часописи заједнице као што су Маташин сосајети, Уан, Инк. и Д ледер повезали су лезбијске и геј заједнице широм Сједињених Америчких Држава пружајући читаоцима информације и приступ ЛГБТК+ перспективама које се нису могле наћи нигде другде. Трансродне заједнице користиле су часописе попут Сексолоџи и Трансвестије као суштински извор за разумевање идентитета и проширивање својих заједница.

Стоунволска побуна (1960-е) — 1980-е Године 1969. низ спонтаних побуна у Њујорку, названих Стоунволска побуна, избио је као отпор дискриминацији са којом су се суочавале ЛГБТК+ особе. Ово је означило почетак модерног ЛГБТК+ покрета који је заузео све проактивнији став у дефинисању ЛГБТК+ културе, посебно у главним медијима. ЛГБТК+ активисти почели су да се супротстављају репресивним законима, полицијском узнемиравању и дискриминацији. Ови захтеви за једнаком заштитом почели су да се посматрају као легитимне вести, али је легитимност самих захтева и даље сматрана упитном.

ЛГБТК+ политички активисти почели су да врше притисак на Холивуд да оконча своје доследне негативне приказе хомосексуалности у медијима. Као одговор на покрет, почела је да се појављује све већа видљивост у филмовима. Међутим, теме које су приказивале стварност ЛГБТК+ особа биле су минимизиране или потпуно замагљене.

У вестима је почело да се појављује више експлицитних и озбиљних сегмената о ЛГБТК+ особама. Године 1967. Канадска радиодифузна корпорација (CBC) објавила је новински прилог о хомосексуалности, што је била компилација негативних стереотипа о геј мушкарцима. Седамдесете су означиле повећање видљивости ЛГБТК+ заједница у медијима са филмом телевизије ABC из 1972. године, То одређено лето. Филм је говорио о геј мушкарцу који одгаја своју породицу, и иако није приказивао експлицитне односе између мушкараца, није садржао негативне стереотипе.

Одговор на напоре ЛГБТК+ заједнице за повећаним позитивним присуством и окончањем хомофобичних приказа хомосексуалности у медијима директно је довео до тога да се чланови Кодекса Националне асоцијације емитера (NAB) сложе да усвоје NAB кодекс, како би гарантовали да ће ЛГБТК+ заједница бити поштено третирана у медијима. Иако то није био обавезујући споразум, мреже су почеле да предузимају мере предострожности и да се консултују са ЛГБТК+ заједницама пре емитовања програма који приказују хомосексуалност. Ово је довело до тога да су ЛГБТК+ ликови почели да се појављују у ударним терминима на телевизији, иако у минималним количинама или у епизодама које су биле концентрисане искључиво на хомосексуалност. Ипак, овакве презентације су поздрављене као знаци већег друштвеног прихватања.

1980-е и појава епидемије сиде Са појавом епидемије сиде и њеном имплицитном везом са геј мушкарцима, медији су се разликовали у свом извештавању, приказивању и прихватању ЛГБТК+ заједница. Морална већина, Коалиција за бољу телевизију и Америчка породична асоцијација почеле су да организују бојкоте против спонзора телевизијских програма који су хомосексуалце приказивали у позитивном светлу, према њиховом виђењу.

Извештавање медија о ЛГБТК+ заједницама варирало је током 1980-их у зависности од локације, а тиме и природе тржишта и управљања организацијом. На пример, у Сан Франциску, Сан Франциско кроникл је запослио отвореног геј репортера и објављивао детаљне приче о ЛГБТК+ темама. Насупрот томе, The New York Times је одбијао да користи реч „геј” у свом писању, преферирајући термин „хомосексуалац”, јер се сматрао више клиничким термином, и наставио је да ограничава своје извештавање о ЛГБТК+ питањима, како у вербалном, тако и у визуелном облику.

Епидемија сиде натерала је мејнстрим медије да признају постојање ЛГБТК+ заједница и извештавање се повећало. Део новинских извештаја почео је да прави разлику између „недужних” жртава које нису добиле сиду хомосексуалним контактом и „кривих” жртава које јесу. Овакво извештавање приказало је ЛГБТК+ заједницу у негативном светлу и може се посматрати као корак уназад у покрету за равноправност. Међутим, епидемија сиде натерала је медије да ЛГБТК+ особе посматрају у озбиљнијем светлу. То је такође резултирало повећањем образовања о ЛГБТК+ особама и питањима; уредници и новинари почели су да уче више о ЛГБТК+ заједницама и стога постали осетљивији на тон којим су извештавали о њиховим проблемима.

Штавише, повећани контакт са ЛГБТК+ заједницом довео је до веће појаве ЛГБТК+ личности у медијима, јер су контакти остваривани током извештаја о епидемији сиде, као и преко оних који су јавно говорили и оних који су се сами заразили вирусом. Ово повећање контакта довело је до свести о томе како је хомофобија била уткана у владине медијске одговоре на епидемију сиде и то је утрло пут за будуће покрете.

„Сахраните своје гејеве”

Уобичајени образац (троп) у медијском приказу ЛГБТК+ особа јесте да се квир ликови суочавају са трагичним судбинама, укључујући смрт, много чешће него стрејт ликови. Широм медија, геј или лезбијски ликови обично дочекају несрећан крај, попут сломљеног срца, губитка, лудила, депресије или затвора. У многим случајевима завршавају смрћу, било кроз самоубиство, хомофобичне нападе, болест или друге начине. Гледаоци су овај троп назвали „сахраните своје гејеве” (енгл. bury your gays) и „синдром мртве лезбијке”.

Овај одраз некада широко распрострањених хомофобичних прича привукао је пажњу мејнстрим јавности кроз публиковане примере, попут смрти лика Лексе из телевизијске серије Стотина (2014—2020). Контроверза и дискусија произашле из оваквих прича навеле су неке ствараоце популарне фикције да свесно избегавају штетне тропе и представљају позитивније приказе ЛГБТК+ ликова.

Медијско праћење ЛГБТК+ догађаја