Веслачица (на шведскомRoddarmadam) била је женска професија у Стокхолму, у Шведској, од 15. века до почетка 20. века. Тада су жене водиле неку врсту раног воденог таксија; превозећи људе веслањем између острва Стокхолма, до и од острва Стокхолмског архипелага, као и до и од места око језера Меларен са друге стране Стокхолма.

Историја Стокхолмске веслачице се помињу у тексту из 15. века, а 1638. године формирале су посебну групу у оквиру шведског савеза скелара. Оне су управљале највећим делом саобраћаја преко вода главног града, радећи у тимовима од по двоје, превозећи путнике између његових острва, до језера Меларен и до и са острва у стокхолмском архипелагу. Биле су удате и неудате, а своје чамце су наслеђивале од мајке до ћерке, или су их куповале од колегиница у пензији. Биле су то жене познате по свом грубом маниру и грубом језику. Толико да је 1759. године уведен закон који је прецизирао да морају бити трезнвене и да одржавају грађански језик. Биле су веома видљиве због својих великих "капуљача за временске прилике", посебног шешира који је погодан за веслање по лошем времену.

Током 1690-их, један Италијан у посети Стокхолму био је импресиониран снагом и великом брзином веслачица. Године 1763, Карл Михаел Белман привукао је пажњу када је дошао у сукоб са једном од веслачица. Током своје посете Шведској 1787. године, Франсиско де Миранда је описао веслачице као: „Добре жене које веслају као ђаволи!“

Током 19. века, жене веслачице су се суочиле са све већом конкуренцијом. Након закона „Fabriks och Handtwerksordning“ из 1846. године, којим су укинуте све еснафске привилегије и дозвољено свакоме да започне посао у било ком сектору друштва, приватна компанија је 1848. године стекла лиценцу за трајектни саобраћај у Стокхолму са чамцима покретаним ручним точковима са лопатицама уместо весла, којима су управљале запослене жене из Даларне, обучене у локалне народне ношње и научене да буду љубазне и учтиве према својим муштеријама. Неколико година касније, парни чамци су почели да преузимају посао и од врста чамаца и од жена.

Године 1856, постојало је 96 чамаца на веслање којима су управљале жене, са капацитетом превоза 20-25 људи у сваком чамцу. Године 1875, када је професија жена веслачица формално укинута (иако им је било дозвољено да наставе свој занат), у Стокхолму је било пет станица за чамце на веслање, са укупно 23 чамца на веслање којима су управљале жене. Број је након тога наставио да се смањује и нико не зна тачно када се последња жена веслачица пензионисала. Међутим, према речима стокхолмског историчара Пера Андерса Фогелстрема, активност се врло вероватно наставила све до Првог светског рата.

Референце

Категорија:Женска историја