Аљошењка (рус. Алёшенька, деминутив од руског мушког имена Алексеј) или Киштимски патуљак назив је за необичне мумифициране остатке пронађене средином 1996. године у селу Каолиновом, у близини Киштима, у Чељабинској области у Русији. Након медицинског прегледа, истражитељи су остатке идентификовали као остатке превремено рођене женске бебе са више урођених аномалија, мада су поједини медицински стручњаци у то време изразили сумњу у такву идентификацију. Накнадна ДНК анализа подржала је закључак да су остаци људског порекла, али је могућност директне анализе била ограничена чињеницом да првобитно тело више није било доступно, већ су сачувани само узорци ткива, као и фотографски и видео-записи. Око случаја су временом настала различита, укључујући и паранормална, тумачења.
Откриће Средином 1996. године, седамдесетчетворогодишња Тамара Просвирина, становница села Каолиновог у близини Киштима у Чељабинској области, пронашла је мале мумифициране остатке док је пролазила у близини локалног гробља и сеоског бунара. Однела је остатке кући, верујући да је реч о живом детету, и дала им име Аљошењка.
Током наредних дана, Просвирина се бринула о Аљошењки као о живом детету. Према каснијим наводима, покушавала је да га храни и тражила лекове од суседа. Њени суседи су, забринути због њеног понашања и чињенице да је имала историју психичких обољења, обавестили медицинске власти. Просвирина је потом примљена у психијатријску болницу ради лечења и процене.
Док се Просвирина налазила у болници, остаци су остали у њеној кући. Суседи су их касније предали локалној милицији, која је покренула званичну истрагу.
Опис Мумифицирани остаци били су нешто дужи од 20 cm и описивани су као сивозелени, са жућкастим мрљама на трупу. Према описима, остаци су имали главу без косе, велике очи које су заузимале већи део лица и необично дуге подлактице. Нису били уочљиви спољашњи ушни органи, пупчана врпца нити спољашњи полни органи.
Лобања је, према тадашњим описима, била без доње вилице, глатког, кацигастог облика, са израженим средишњим гребеном. Њен укупни облик упоређиван је са неотвореним пупољком локвања. Такође је описано да се лобања састоји од четири дела и да се по облику значајно разликује од лобање типичног људског новорођенчета.
Испитивање Мајор Владимир Бендлин, истражитељ градског Одељења унутрашњих послова, у почетку је сматрао да је реч о мумифицираним остацима детета и однео их гинекологу др Ирини Јермолајевој на анализу. Она је закључила да није реч о подвали, већ о мумифицираним остацима који су припадали живом бићу. Према њеној процени, радило се о побаченом или намерно прекинутом фетусу, док је деформитете повезала са могућим последицама нуклеарног зрачења након Киштимске катастрофе 1957. године.
Бендлинова клиничка помоћница Љубов Романова, која је претходно имала искуства са различитим урођеним деформитетима код деце, изјавила је да није видела сличан случај и изразила сумњу да су остаци људског порекла. Посебно је указала на необичан изглед лобање и број делова од којих се, према њеном запажању, састојала. Патолог др Станислав Самошкин такође је изразио неслагање са Јермолајевом, указујући на број и врсту уочених аномалија. Он је оставио отвореном могућност да су остаци припадали животињи и предложио ДНК анализу ради поузданије идентификације.
Према изјави једног лекара из локалне болнице који је наводно видео остатке, њихов изглед одговарао је људском фетусу старом око 20 до 25 недеља, рођеном превремено. Према његовој процени, такво новорођенче могло је да преживи неколико сати, али не и неколико недеља, што није било у складу са тврдњама Просвирине.
ДНК анализа У априлу 2004. године извршена је ДНК анализа. На основу анализираних узорака истраживачи су саопштили да су остаци припадали превремено рођеном детету женског пола са тешким развојним аномалијама. Међутим, анализа није извршена на првобитном телу, јер оно у то време више није било доступно, већ на претходно сачуваним узорцима ткива.
Студија о скелету из Атакаме, објављена у марту 2018. године, утврдила је велики број генетских промена повезаних са развојем костију и мишића. Аутори студије су показали да се и веома необичне скелетне аномалије могу јавити као последица генетских промена, мада се та студија није односила на Аљошењку.
Нестанак остатака Након првобитног испитивања, Аљошењкини остаци били су у полицијском поседу док су истражитељи покушавали да утврде њихово порекло. Током наредних месеци остаци су предавани различитим истражитељима. До 2004. године, када је извршена ДНК анализа, првобитни остаци више нису били доступни. Истраживачи су зато анализирали раније сачуване узорке ткива.
Нестанак остатака довео је до различитих претпоставки. Један локални уфолог тврдио је да су Аљошењку однела ванземаљска бића, док су други наводи указивали на могућност да је тело доспело у посед приватног колекционара. Ниједна од ових тврдњи није потврђена.
Тамара Просвирина погинула је 1999. године, три године након открића остатака, када ју је ударило возило.
Референце
Категорија:Урбане легенде Категорија:Русија у 1996.