Амаранте () је град и општина у субрегији Тамега и Соза у северној Португалији. Број становника 2021. године износио је 52.116, на површини од 301,33 km². Сам град, који обухвата парохије Сао Гонсало, Мадалена, Сепелос и Гатао, имао је 11.564 становника 2021. године. Град је део Унескове мреже креативних градова у категорији Град музике од 2017. године.
Познат је по томе што је помогао локалним снагама да одбију француски напад почетком 19. века. Амаранте се такође везује за свештеника и светитеља Гонсала од Амарантеа, локално познатог као Сао Гонсало де Амаранте.
Историја
Гвоздено доба и римски период Људско присуство на подручју Амарантеа је ретко потврђено пре гвозденог доба, са само изолованим налазима. Од гвозденог доба па надаље, а доследније током римског периода, насељавање постаје боље документовано. Једно од главних налазишта је Кастро де Ладарио, утврђено насеље на брду које је било насељено од 1. века п. н. е. до 5. века н. е. Можда је служило као главни центар Атукаусенса, локалне племенске групе идентификоване на римском натпису пронађеном у близини у Паскоаису.
Римска окупација је такође доказана на руралним локалитетима као што су Паскоаис и Боависта у Сепелосу, што су вероватно биле мале пољопривредне заједнице (виле или викуси) са приступом води и у близини регионалних путева. Неколико римских некропола идентификовано је унутар општине, укључујући оне у Мизерикордији, Баралу и Атаудешу, заједно са пресама за вино уклесаним у стену, што указује на локалну производњу вина.
Кроз ово подручје пролазили су важни римски путеви који су повезивали Бракару Августу (Брага), Тонгобригу (Марко де Канавезес) и Панојас (Светилиште Панојас), са секундарним рутама које су водиле до насеља Амарантеа, укључујући Фрежим, Пидре и Падронело. Река Тамега, која пресеца регион, могла је да се пређе на сезонским бродовима (газовима), скелама или евентуално преко римског моста. Иако нису сачувани дефинитивни остаци, постоји теорија да је мост можда постојао на месту модерног моста Сао Гонсало, али је пао у рушевине до 6. века. мини|235px|лево|Поглед на Трг Сао Гонсало 1850. године.
Средњи век Прва значајна грађевина подигнута на подручју Амарантеа вероватно је била Албергарија до Ковело до Тамега негде у 12. веку, по налогу краљице Мафалде. Ови типови склоништа грађени су у малим насељима и користили су их путници, посебно сиротиња која је пролазила овом територијом. Стални насељеници сместили су се око локалних цркава, као што су Црква Сао Верисимо и Црква у Луфреју, што је резултирало растом током наредних година.
Од најмање 13. века, град и општина Амаранте били су под снажним утицајем две црквене силе: бенедиктинског манастира Помбеиро и саборне цркве Санта Марија у Гимараису. Неколико парохија које су сада део општине некада су биле под покровитељством Помбеира, док је Саборна црква у Гимараису одржавала значајне пасторалне и земљопоседничке везе у Амарантеу и оближњем Фрежиму. Документи ове потоње такође помињу парохију Телоис, тада дом једне од само две саборне цркве у целој Надбискупији Браге.
Долазак доминиканског фратра Гонсала од Амарантеа у Амаранте почетком 13. века означава период развоја града. У то време, Амаранте је вероватно био насељено место са функционалним институцијама и верским животом, иако су га хагиографи из 16. и 17. века приказивали као изоловано и дивље место. Гонсалови напори довели су до изградње каменог моста преко реке Тамега, као и других локалних објеката. Након његове смрти, Амаранте је постао одредиште ходочашћа.
До краја 13. века, неколико друштвених и верских институција се основало у Амарантеу. Град је имао лепрозоријум (колонију за губавце) који се сматрао довољно значајним да прима донације заједно са онима у великим урбаним центрима као што су Порто и Брага. Тестаментарни записи из 13. и 14. века често помињу монахиње из Амарантеа, које су могле бити цистерцитке или кларисе. До 1279. године основана је Црква Сао Гонсало де Амаранте, а до 1305. године град је имао своје судије и бележнике.
Ново доба мини|235px|Поглед на цркву и манастир у Амарантеу поред реке Тамега 1910. године. У 16. веку, краљ Жоао III проширио је Цркву Сао Гонсало де Амаранте и око ње основао велики доминикански манастир. Године 1763, поплава је уништила средњовековни камени мост преко реке Тамега, а 1790. године изграђен је нови мост Сао Гонсало.
Амаранте је одиграо кључну улогу у Бици код моста у Амарантеу током друге француске инвазије на Португалију 1809. године, у оквиру Шпанског рата за независност. Француске снаге под командом Жан-д-Дјеа Солта, предвођене Лујом Анријем Лоазоном, покушале су да обезбеде руту између Порта и Шпаније. Након пљачке и спаљивања села Вила Меа, Мањуфе и Пидре, зауставиле су их на реци Тамега португалске трупе предвођене Франсиском да Силвеиром. Током 14 дана, Силвеирине углавном слабо опремљене снаге, укључујући локалне грађане и свештенство, одупирале су се поновљеним француским нападима на мост Сао Гонсало. Французи су 2. маја детонирањем експлозива под окриљем магле приморали браниоце на повлачење. Међутим, Силвеира се прегруписао и касније поново заузео град, приморавши Французе на повлачење из региона.
Због отпора града, додељен му је Војни орден Торња и мача, који је сада приказан на градском грбу. Физички ожиљци из битке и данас су видљиви, попут оштећења од топова на фасади Цркве Сао Гонсало, перфорираних плочица у њеној сакристији и трагова на самом мосту.
Општина Амаранте је, административно, била део провинције Мињо и граничила се са општинама Селорико де Басто (на северу), Жестасо (на истоку), Говеја (на југу) и Санта Круз де Риба Тамега (на западу). Административним реформама током 19. века, општине Говеја, Жестасо и Санта Круз де Рибатамега су угашене, а многе локалне парохије су припојене Амарантеу. Године 1836, град Амаранте имао је 364 домаћинства. Дана 8. јула 1985. године, Амаранте је добио статус града.
Између 1909. и 2009. године, Амаранте је опслуживала линија Тамега, пруга уског колосека која га је повезивала са Ливрасаом на линији Доро. Између 1926. и 1949. године, линија се протезала иза Амарантеа, достижући Селорико де Басто, Мондим де Басто и завршавајући се у Арко де Бауљеу. Деоница иза Амарантеа затворена је за сав саобраћај 1990. године, а последња деоница затворена је 25. марта 2009. године, док су аутобуске заменске услуге настављене до краја 2011. године.
Географија мини|800px|центар|Поглед на пејзаж града Амаранте 1900. године. Амаранте се налази у северној Португалији, у оквиру округа Порто и субрегије Тамега и Соза. Општина се граничи са општинама Фелгеираш, Селорико де Басто и Мондим де Басто на северу, Лозада на западу, Пенафијел, Марко де Канавезес и Бајао на југу, те Санта Марта де Пенагијао и Вила Реал на истоку.
Општина се налази на западној страни планинског венца Сера до Марао, близу планинског дела Абоборејра. Река Тамега протиче кроз град и општину, а преко ње прелази велики лучни мост Сао Гонсало. Река је подложна сезонским поплавама, са значајним поплавама забележеним 1909, 1939, 1962. и 2001. године.
Клима
Парохије мини|235px|Куће које се надвијају над реком смештене у централној заједници Сао Гонсало, Мадалена, Сепелос и Гатао. мини|235px|Ковело до Монте у парохији Абоадела. Административно, општина је подељена на 26 цивилних парохија:
Абоадела, Санше и Варзеа Амаранте (Сао Гонсало), Мадалена, Сепелос и Гатао Ансијаис Бустело, Карнеиро и Карваљо де Реи Кандемил Фигеиро (Сантијаго и Санта Кристина) Фрежим Фреишо де Сима и де Баишо Фридао Гондар Жазенте Ломба Лоредо Луфреи Манселос Оло и Канадело Падронело Реал, Атаиде и Оливеира Ребордело Салвадор до Монте Сао Симао де Говеја Телоис Траванка Вила Каиз Вила Ша до Марао Вила Гарсија, Абоим и Шапа
Привреда У општини се налази голф терен Амаранте, терен са 18 рупа и паром 68 који је дизајнирао португалски архитекта Жорже Сантана да Силва. Основан је 1997. године у Кинта да Девези у парохији Фрежим, на око 6 km од центра града.
Инфраструктура Амаранте лежи на око пола километра од ауто-пута А4. На југу реке Тамега налази се и аутобуска станица, коју углавном опслужује превозник Родонорте.
Град је без железничке везе од 2009. године, након затварања линије Тамега. Међутим, Национални план железнице, одобрен 2025. године, предложио је нову линију Трас-ос-Монтес која би могла вратити услугу у град. Планирана линија би повезала Вила Реал и Брагансу са националном мрежом и укључивала би станицу у Амарантеу као део њене прве фазе, омогућавајући потенцијалне приградске услуге између Порта и Амарантеа. Од 2025. године, пројекат остаје у фази планирања, без потврђеног рока за изградњу.
Амаранте има стазу „Екописта” за бициклисте и пешаке, која користи деоницу бивше трасе пруге линије Тамега северно од града. Стаза се протеже 39,2 km уз реку Тамега кроз пејзаж винограда, пољопривредног земљишта и села, све до северног краја у Арко де Бауљеу. Стаза има неколико значајних примера железничког инжењерства, укључујући тунел Гатао и мостове Санта Наталија, Карваљаш и Бареирињо.
Архитектура мини|235px|Манастир и мостови приписани и посвећени Гонсалу од Амарантеа. Архитектура региона Амаранте углавном је у романском стилу, са бројним романским споменицима (колонадама, луковима, тимпанонима и стубовима) широм региона. Градиле су се у пустим областима или на раскршћима на периферији насељених места, служећи као места сусрета, смештај и одбрамбени положаји. Амаранте је постао део пројекта Романска рута долине Соза (Rota do Românico) 12. марта 2010. године.
Важне верске грађевине налазе се северно од Тамеге, укључујући манастир Траванка, цркву Манселос, цркву Телоис, манастир Фреишо де Баишо и цркву Гатао. На јужној страни реке налазе се црква Жазенте, црква Луфреи и манастир Гондар, који су у скромнијем стилу. Црква Спаситеља () Црква Санта Марија () Црква Светог Јована Крститеља () Самостан Сао Гонсало де Амаранте () Манастир Божанског Спаситеља () Манастир Гондар () Манастир Луфреи () Манастир Манселос () Манастир Телоис () Манастир Сао Салвадор де Траванка ()
Знаменити грађани мини|170px|Традиционални колачи Светог Гонсала названи, иронично, по Гонсалу од Амарантеа. Гонсало од Амарантеа (1187. у Визели – 1259. у Амарантеу), римокатолички свештеник и члан Доминиканског реда. Канонизован је 1560, а беатификован 1561. године. Диого Велосо (1558–1599), португалски авантуриста активан у Југоисточној Азији. Жозе Гедеш де Карваљо е Менезес (1814–1879), португалски колонијални администратор, генерални гувернер Зеленортских Острва и Мозамбика. Антонио Карнеиро (1872–1930), португалски сликар, илустратор, песник и професор уметности. Жоаким Переира Теишеира де Васконселос (1877. у Амарантеу – 1952), песник, познат под псеудонимом Теишеира де Паскоаис. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност. Артур Карлос де Барос Басто (1887–1961), војник и писац о јудаизму. Амадео де Соза-Кардозо (1887–1918), португалски модернистички сликар. Аугусто Казимиро (1889–1967), португалски новинар, песник и политички коментатор. Агуштина Беса-Луиш (1922–2019), португалска списатељица романа. Антонио Марињо е Пинто (рођен 1950. у Вила Ша до Марао), адвокат, новинар и политичар. Франсиско Асис (рођен 1965), португалски политичар, бивши посланик у Европском парламенту и градоначелник Амарантеа.
Спорт Марио Делгадо (рођен 1924), јахач, такмичио се на Летњим олимпијским играма 1960. Антонио Жозе Алвеш Рибеиро (рођен 1965), познатији као Тозе, пензионисани португалски фудбалер са 330 клупских наступа. Антонио Пинто (рођен 1966), пензионисани тркач на дуге стазе, такмичио се на четири узастопне Летње олимпијске игре (1988–2000). Нуно Гомеш (рођен 1976), бивши фудбалер са 463 клупска наступа и 79 за репрезентацију Португалије. Рикардо Карваљо (рођен 1978), пензионисани фудбалер са 433 клупска наступа и 89 за репрезентацију Португалије.
Међународни односи Градови побратими Амаранте је побратимљен са: Ашер, Француска (1997) Вислох, Немачка (2003)