десно|мини|300x300px| (Успаване) аутора Гистава Курбеа (1866)

Лезбијска еротика је уметнички приказ лезбијства, односно изражавања женске сексуалности према женама. Лезбијство је тема у еротској уметности барем од времена старог Рима, али је велики део писаног материјала из раног модерног периода уништен.

Током већег дела историје филма и телевизије, лезбијство се сматрало табуом. Од 1960-их, лезбијска еротика све више постаје засебан жанр. Лезбијски сексуални садржај пронашао је свој пут у софткор (енгл. softcore) филмовима и еротским трилерима (енгл. erotic thriller).

Писана уметност У Француској током 18. века, неколико мушких аутора написало је дела лезбијске еротике, попут L'Espion Anglais.

Током 19. века у Француској, утицај Шарла Бодлера сматрао се кључним како на књижевност тако и на визуелне уметности, иако је према речима Дороти Косински то било питање углавном популарне еротике, а не високе уметности.

Визуелне уметности

Класични прикази мини|Киликс са црвеним фигурама који приказује две жене у интимном окружењу. Жена која клечи можда дотерује другу жену или је маже уљем или парфемом. Сугерише се да киликс може приказивати две жене које се припремају у тоалету, или може приказивати интимност. Приписано сликару Аполодору, око 490–480. п. н. е. (Национални музеј Тарквинија)|218x218px Атичка ваза (црвене фигуре на црној позадини) у колекцији Националног музеја Тарквинија у Италији приказује жену која клечи и додирује гениталије друге жене, што је редак експлицитан приказ сексуалне активности између жена у грчкој уметности, иако је ово такође протумачено као приказ једне проститутке која брије или на други начин несексуално дотерује другу. Прикази лезбијства налазе се међу еротским фрескама Помпеје.

Након што је готово нестала током средњег века, лезбијска еротика постала је чешћа после ренесансе. Франсоа Буше и Вилијам Тарнер били су међу претечама уметника 19. века који су у својим делима приказивали еротицизам између жена. Попут других сликара (као што је Жан-Оноре Фрагонар), Буше је проналазио инспирацију у класичној митологији. Он је био један од многих уметника који су користили различите митове око богиње Дијане, укључујући често приказивану причу о Калисти, Дијаниној нимфи коју је завео Јупитер, при чему је бог преузео Дијанин облик јер се Калиста заветовала на чедност.

Развој у 19. веку У 19. веку, о лезбијству се почело отвореније расправљати и оно је пронашло свој пут у многе области уметности. Илустрације Огиста Родена за Бодлерово дело Цвеће зла (Les Fleurs du Mal) укључивале су лезбијске сцене. Слика Гистава Курбеа Успаване () из 1866. илуструје сцену из приче „Госпођица де Мопен” Теофила Готјеа из 1835. (иако се као инспирација наводи и Бодлерова песма „Делфин и Иполит” из Цвећа зла), приказујући две жене које спавају након секса. Њена лезбијска тематика била је довољно контроверзна да постане предмет полицијског извештаја 1872. године, али се Курбеовој слици приписује заслуга за инспирисање других да приказују „сапфичке парове”, што је заузврат довело до „ублажавања табуа откривањем љубави између жена и приморавањем друштва да види оне које је сматрало девијантима и грешницима.” Ипак, публика за таква уметничка дела била је претежно мушка (Курбеову слику је наручио расипни турски дипломата), стога би „термин лезбијски можда требало ставити под наводнике, уколико имамо посла са сликама које су направили мушкарци, за мушкарце, и у којима сама диспозиција женских тела говори да су она уређена више за очи посматрача него једна за другу.” У двадесетом веку, сензуалност ове слике привукла би и лезбијску публику.

У француском сликарству 19. века, лезбијство се често приказивало у контексту оријентализма, те је стога било подложно утицају колонијализма и империјализма тог доба; као резултат тога, претпоставке о раси и класи утицале су на слике, посебно када је лезбијство било повезано са сценама харема и јавних кућа. Каснији прикази лезбијки у западној уметности могу одражавати сличне културне обичаје, или само позајмљивати из формалних сликовних конвенција.

У другој половини 19. века, лезбијска тема била је добро утемељена, а међу уметницима који су је обрађивали били су Анри де Тулуз-Лотрек, Константин Ги, Едгар Дега и Жан-Луј Форен. Каснији уметници укључују Густава Климта, Егона Шилеа, Кристијана Шада, Албера Маркеа, Балтуса и Леонор Фини. Експлицитнији прикази били су важан део рада еротских илустратора као што су Едуар-Анри Аврил, Франц фон Бајрос, Мартин ван Меле, Фјодор Рожанковски, Герда Вегенер и Том Полтон. Експлицитни прикази секса између жена такође су били важна тема у јапанској еротској уметности шунга, укључујући дела мајстора као што су Утамаро, Хокусај, Кацукава Шунчо, Утагава Кунисада, Утагава Кунијоши, Јанагава Шигенобу, Кејсај Ејсен и Каванабе Кјосај.

У уметничкој фотографији, истакнути уметници који су се бавили лезбијским темама укључују Дејвида Хамилтона и Боба Карлоса Кларка. Лезбијке и бисексуалне фотографкиње као што су Нен Голдин, Ти Корин и Џуди Франческони фокусирале су се на еротске теме, враћајући контролу над субјектом који је традиционално углавном био обрађиван кроз очи мушких уметника.

Филм и телевизија Лезбијске и еротске теме биле су суздржане или шифроване у раној кинематографији. Чак су и сцене које су сугерисале лезбијство биле контроверзне, попут приказа жена које заједно плешу у филмовима Пандорина кутија (1929) и У знаку крста (1932). Пандорина кутија је значајна по лезбијском подплету са грофицом (Алис Робертс), која је дефинисана својим мужевним изгледом и ношењем смокинга. Лезбијске теме пронађене су у европским филмовима као што је Девојке у униформи (1931). До средине 1930-их, Хејсов код је забранио било какве хомосексуалне теме у холивудским филмовима, а неколико филмова пре овог кода морало је бити исечено да би били поново објављени. На пример, У знаку крста је првобитно укључивао еротски „Плес голог месеца”, али се тај плес сматрао „лезбијским плесом” и избачен је за поновно издање 1938. године. Чак су и сугестије о романтичној привлачности између жена биле ретке, а реч на слово „л” била је табу. Лезбијство није третирано у америчкој кинематографији све до изласка филма Шетња по дивљој страни 1962. године, у ком постоји суптилно наговештена лезбијска веза између Џо и Хали. Прикази секса између жена први пут су се појавили у неколико филмова касних 1960-их — Лисица (1967), Убиство сестре Џорџ (1968) и Тереза и Изабела (1968).

Током 1970-их, прикази секса између жена углавном су били ограничени на полупорнографске софткор филмове и експлоатационе филмове, као што су Чери, Хари и Ракел! (1970), Le Rempart des béguines (1972), Score (1974), Емануела (1974), Билитис (1977) и Калигула (1979). Иако су полуексплицитне хетеросексуалне сцене секса биле део мејнстрим кинематографије од касних 1960-их, еквивалентни прикази жена које имају секс почели су да се појављују у мејнстрим филмовима тек током 1980-их. Ови прикази су типично били у контексту филма са специфично лезбијском тематиком, као што су Лични рекорд (1982), Лијана (1983) и Пустињска срца (1985). Вампирски филм Глад (1983) такође је садржао сцену завођења и секса између Катрин Денев и Сузан Сарандон. Филм Жака Сорела „Џој и Џоун” (1985) такође припада овој новој представи филма која превазилази софткор.

Хенри и Џун (1990) имао је неколико лезбијских сцена, укључујући једну која се сматрала довољно експлицитном да филму донесе ознаку NC-17. (Било је контроверзи око тога да ли је Америчка филмска асоцијација дала филму рестриктивнију оцену него што би то иначе учинила због лезбијске природе спорне сцене.) Ниске страсти (1992) садржао је благи лезбијски садржај, али је успоставио лезбијство као тему у жанру еротског трилера. Касније, 1990-их, еротски трилери као што су Шоугрлс, Дивља страна (1995), Судар (1996) и Скок (1996) истраживали су лезбијске везе и садржали експлицитне лезбијске сцене секса.

Драмска серија мреже Showtime Женске приче (2004–2009) приказује односе међу лезбијкама и бисексуалним женским ликовима, те садржи бројне експлицитне сцене секса.

Порнографија

И софткор и хардкор порнографски лезбијски садржаји веома су популарни, са бројним видео-насловима за одрасле, веб-сајтовима и студијима (као што су Girlfriends Films и Sweetheart Video) у потпуности посвећеним сапфичком сексу. Често су усмерени према хетеросексуалним мушкарцима, али се све више развијају за лезбијке и бисексуалке, и фаворизовани су од стране многих стрејт жена. Иако мушки гледаоци обично надмашују женске на често посећиваним сајтовима за одрасле као што је Pornhub, проценат женских гледалаца које преферирају лезбијску порнографију релативно је већи у поређењу са мушкарцима са истим преференцијама.

Реакције на лезбијску еротику

Феминистички ставови

Феминистички ставови о сексу између жена у еротици су сложени. Историјски гледано, жене су биле мање укључене у производњу и конзумирање еротике генерално, а посебно визуелне порнографије, него мушкарци. Од касних 1960-их, примедбе радикалних феминисткиња на порнографију и сексуалну објектификацију жена утицале су на лезбијску заједницу, при чему су се неке феминисткиње противиле свакој порнографији. Међутим, од краја феминистичких сексуалних ратова из 1980-их и почетка покрета женске еротике, феминистички погледи на порнографију, како лезбијску тако и хетеросексуалну, су се променили.

Неке лезбијке су чак и конзументи мејнстрим порнографије, али многима се не свиђа оно што сматрају нетачним и стереотипним приказима жена и лезбијства у мејнстрим порнографији. Некима је такође непријатан мушки интерес за лезбијке. Од раних 2000-их, постоји веома јак покрет лезбијске еротске књижевности, као и мали жанр порнографије који стварају лезбијке за лезбијску публику.

Све већи број дела квир еротске књижевности објављен је последњих деценија, коју пишу жене и која је обично намењена женама. Постоји велика потткатегорија ове еротике која укључује различите квир односе, док у писање уводи и бисексуалност и трансродне ликове. Увођењем разних других идентитета и сексуалности, свет еротике се отвара за већу родну флуидност и прихватање других квир или нехетеронормативних сексуалности.

Утицај на хетеросексуалне мушкарце Тема о томе како мушкарци реагују на лезбијску еротику опширно је проучавана. Неколико студија пенилне плетизмографије показало је висок ниво узбуђења код хетеросексуалних мушкараца на порнографију са лезбијском тематиком. Налази се разликују у томе да ли хетеросексуални мушкарци типично преферирају порнографију са хетеросексуалном тематиком или са лезбијском тематиком.

Показало се да мушка перцепција лезбијства као еротичног кореспондира са недавном изложеношћу лезбијској порнографији; међутим, мушкарци који су недавно гледали лезбијску порнографију нису склонији од других да перципирају лезбијке као хиперсексуалне и/или бисексуалне. Бернард Е. Витли млађи и сарадници су, дошавши до овог закључка, поставили хипотезу да „порнографија може […] навести хетеросексуалне мушкарце да виде лезбијство као еротично путем генерализоване асоцијације женске сексуалне активности са сексуалним узбуђењем”, али су приметили да је „потребно више истраживања да би се разјаснио однос између изложености порнографији и перципиране еротске вредности лезбијства.”

Неколико студија сугерише да мушкарци који перципирају лезбијство као еротично могу имати мање негативне ставове према лезбијкама него према геј мушкарцима. Студије су даље показале да, иако мушкарци чешће повезују лезбијство са еротиком него жене, жене не перципирају мушку хомосексуалност као еротичну чешће него што то чине мушкарци.

Илустрације које приказују лезбијску еротику

Види још

Референце

Литература

Спољашње везе Еротска и порнографска уметност: лезбијска, Тасмин Вилтон, glbtq, 2002. Порнографски филм и видео: лезбијски, Тереза Теофано, glbtq, 2002. „Kira Cochrane wishes Keira and Scarlett would stop it”, Кира Кокрејн, New Statesman, 27. 2. 2006.