Ђорђе Андрејевић Кун (Вроцлав, 31. март 1904 — Београд, 17. јануар 1964) био је српски сликар и графичар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и члан Српске академије наука и уметности.
Након завршене Уметничке школе у Београду, 1925. усавршавао се три године у Италији и Француској. Фебруара 1931. имао је прву самосталну изложбу, а новембра исте године је победио на конкурсу за израду грба Београда. Излагао је на изложбама у Уметничком павиљону на Калемегдану и на изложбама независних уметника у земљи и иностранству. Као присталица левичарских идеја, 1934. окрену се социјалистичком реализму и образовао уметничку групу Живот, чија је девиза била „за борбени реализам”. Почетком 1937. издао је мапу графика Крваво злато, са тематиком из рударског живота, али је иста забрањена од полиције.
Априла 1937. отишао је у Шпанију, где се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма. Маја 1938. вратио се у Југославију, где је издао мапу графика За слободу, са тематиком из борбе шпанског народа. Као и претходна и ова је била забрањена. Године 1939. постао је члан илегалне Комунистичке партије (КПЈ). Због револуционарног рада налазио се под надзором полиције. Хапшен је марта 1939, а од јануара до априла 1940. био је интерниран у логор у Билећи. Након окупације Југославије, 1941. илегално је деловао у Београду и радио у партијској техници ЦК КПЈ. Половином 1943. прешао је на ослобођену територију, након чега је радио у пропагандном одељењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Биран је за члана АВНОЈ од његовог Другог заседања. У току рата израдио је нацрте за грб Југославије и прва партизанска одликовања. Након рата издао је мапу графика Партизани, с тематиком из ослободилачке борбе.
У послератном периоду био је активни друштвени радник. Био је професор Академије ликовних уметности у Београду и од 1959. до 1963. ректор Уметничке академије у Београду. Од 1950. био је дописни, а од 1958. редовни члан САНУ. Од 1957. до 1960. био је председник Савеза ликовних уметника Југославије. Биран је за народног посланика Народне скупштине НР Србије и члана Централног комитета Савеза комуниста Србије.
У уметничком раду стварао је велике композиције, портрете, мртве природе и фигуре, а нарочито је познат по цртежима и гравирама. Својим радовима овековечио је предратну радничку борбу и ратну партизанску борбу. Године 1947. стекао је звање мајстора-сликара, а самосталне изложбе имао је 1953, 1959. и 1963. године. Сахрањен је у Алеји народних хероја у Београду.
Биографија Рођен је 31. марта 1904. у месту Вроцлав у југозападној Пољској, тада у саставу Немачког царства. Био је четврто од укупно петоро деце у породици Вељка Андрејевића Куна и његове супруге Гертруде. Отац Вељко био је графички мајстор и пре него што је 1892. отишао у Немачку, где је изучио и граверски занат. Радио је потом као гравер у једном од најбољих графичких предузећа у Берлину и успео да споји занат и велику наклоност према уметности. Испоставило се да је и једно и друго пренео на најмлађег сина. Уметничку црту у малом Ђорђу први је открио његов берлински учитељ господин Штрајх. Породица Андрејевић дошла је у Београд 1914, где је Вељко отворио штампарију у Балканској улици.
Почетак уметничког рада мини|Кун (други слева) у Уметничкој школи у Београду, 1921–1925. Након завршене основне школе, Ђорђе је завршио четири разреда ниже гимназије и упоредо, испуњавајући очеву жељу, изучио штампарски занат. Потом је од 1921. до 1925. учио сликарство на Уметничкој школи у Београду, где су му наставници били сликари Петар Добровић, Љуба Ивановић и Милан Миловановић. Заједно са њим учили су тада млади сликари — Станислав Сташа Беложански, Антон Хутер, Момчило Мома Стевановић, Станка Лучев и др. Посебан утицај на Кунов даљи сликарски рад оставили су Миловановић и Ивановић, због чега се он касније у својој уметничкој каријери колебао између форме и боје и између сликарства и графике, док је Добровић имао утицаја на његов друштвени ангажман. Захваљујући добротвору, београдском трговцу Илији Ранкићу, добио је стипендију за сликарско усавршавање у Италији. Пуне две године 1925—1927. боравио је у Риму, Фиренци, Милану и Венецији, где је учио, сликао, обилазио музеје и галерије. Током усавршавања у Италији сликао је копије великих мајстора ренесансе и барока Микеланђела, Тицијана, Веронезеа, Тинторета, које је потом слао свом добротвору. Након Италије, трећу годину студија наставио је у Паризу, где је проучавао савремене уметнике Сезана, Модиљанија и бугарског сликара Жила Паскина. Овде је пронашао свој стил сликања, али и продао своје прве слике, које се и данас чувају у приватним збиркама.
мини|180п|Грб Града Београда (1931) Одмах по повратку у Београд, 1929. Кун је узео учешће на јесењој изложби београдских уметника. Био је ово један од његових првих наступа у јавности. Није остао незапажен, критика је била благонаклона према његовом вештом компоновању, али му је замерала употребу тамних земљаних боја. У току 1929. и наредне две године, учествовао је на пролећним и јесењим изложбама у Уметничком павиљону на Калемегдану, где је публика могла да види око десетак његових композиција, портрета, мртвих природа, аутопортрета и пејзажа. Крајем фебруара 1931. имао је своју прву самосталну изложбу у Уметничком павиљону, на којој су преовладавале две његове главне теме — мртва природа и аутопортрет. Септембра исте године учествовао је на анонимном конкурсу за грб Београда, на коме је учешће узело 56 уметника из читаве Југославије. Након завршеног конкурса, новембра исте године његов рад под шифром Црвена тројка награђен је првом наградом у вредности од пет хиљада динара. Одлуком Београдске општине његов нацрт грба постао је тада званични грб Београда, који је у употреби и данас. Исте године, Кун се венчао са Надом Ратковић, студенткињом историје уметности на Филозофском факултету, коју је упознао још 1925. године. Нада је током студија припадала Марксистичком клубу, а због своје комунистичке активности, била је хапшена и извођена пред Државни суд за заштиту државе, али је услед недостатка доказа пуштена. Ђорђе и Нада су најпре становали на Чубури, а 1935. након што им се родила ћерка Мира преселили су се у Кунов атеље у поткровљу основне школе „Војислав Илић” на Врачару, где су становали до 1937. године.
Ангажовани уметнички рад мини|Кун са ћерком Миром у атељеу, Београд, 1936. Још као шегрт у радионици свог оца Вељка, Ђорђе је волео да се дружи са радницима, па се учланио у Удружење графичких радника. Као ученик Уметничке школе насликао је 1923. првомајски плакат, који су радници закачили на трамвај, који је кружио београдским улицама. Ипак његово веће интересовање за левичарске идеје и комунизам настало је највероватније током његовог боравка у Паризу, где је од пријатеља добијао књиге и Лењину и Совјетском Савезу. Како је његова супруга Нада припадала комунистичким групама на Универзитету, преко ње је почео да се дружи са комунистима и члановима тада илегалне Комунистичке партије (КПЈ). Левичарске идеје, којима је био наклоњен, у почетку нису утицале на његов уметнички израз, све до 1934. када је дошло до прелома у његовом стваралаштву. Пресудни утицај на ово имали су конференција Међународног удружења револуционарних писаца, одржана 1930. у Харкову и Први конгрес совјетских писаца, одржан августа 1934. у Москви на коме је дефинисан појам социјалистичког реализма, уметничког стила са циљем ширења идеја комунизма и социјализма.
мини|Кун (крајње десно) са Војканом Јеремићем, Петром Стамболићем, Милинком Кушићем, Фикретом и Радојицом Живановић Ное у Ивањици, 1936. Од 1931. до 1934. Кун је био члан уметничке групе Облик, која је била једна од најзначајнијих уметничких група у Југославији, у међуратном периоду и чији су чланови, између осталог, били сликари: Бранко Поповић, Петар Добровић, Јован Бијелић, Сава Шумановић, Вељко Станојевић, Мило Милуновић и Марино Тартаља. Заједно са члановима ове групе, Кун је излагао све до 1934, када са групом истомишљеника, уметника-левичара, оснива уметничку групу Живот, чији су чланови били сликари: Мирко Кујачић, Драган Бераковић, Ђурђе Теодоровић, Радојица Живановић Ное, као и вајари Владета Пиперски и Стеван Боднаров. Они су се залагали за „борбени реализам”, а против „уметности ради уметности”, прихватајући социјалистички реализам као свој уметнички правац. Одржавали су везе са загребачком групом Земља, коју је полиција забранила 1935. године. Група уметника, коју су предводили Боднаров, Бераковић, Кујачић и Кун поднела је Резолуцију о материјалном положају уметника тражећи одређене олакшице за изнајмљивање изложбеног простора Уметничког павиљона на Калемегдану и промену критеријума селекције дела за изложбе. Пошто су њихови захтеви одбијени, одлучили су се за бојкот јесење изложбе 1936, а крајем исте године су на Техничком факултету у Београду одржали бојкоташку изложбу.
мини|Каталог изложбе Крваво злато: 28 оригиналних дрвореза из уметничке збирке Музеја рударства и металургије Бор, Галерија Музеја рудничко-таковског краја, Горњи Милановац, март 2011. Главна идеја овог стила била је да тема уметничког дела треба да буде свакодневица радника, како би им уметност помогла у борби против класног непријатеља. Кун се тада вратио графици, као најпогоднијем уметничком медијуму за остварење ових захтева. У лето 1934, заједно са супругом, отпутовао је у Бор са циљем да направи „збирку мапа рудника у руднику”. Руднику у Бору, налазио се тада у власништву француске компаније, али није био ограђен, па је могао несметано да обилази рударске погоне, површински коп и топионицу, као и друге радионице. Упознао се и спријатељио са радницима, који су му помагали у раду. Током рада на сакупљању материјала за уметнички рад запао је за очи једном рударском надзорнику који га је пријавио полицији. На саслушању у полицији скренута му је пажња да не обилази рудник без дозволе и наложено да напусти град. Потом се накратко склонио у Зајечар, а потом поново илегално дошао у Бор. За око месец дана прикупио је материјал снимљен фотоапаратом и скицираним цртежима. Након повратка у Београд, на преси за израду клишеа, која је израђена према његовим нацртима, направио је мапу графика коју је назвао Крваво злато. Иако је мапа била готова, у Београду није успео да пронађе штампара, који би одштампао ову збирку графика са темом из радничког живота. Како би приказао јавности горку истину о људима и злату, у свом атељеу је 1936. одштампао 10 примерака мапе Крваво злато. Уз помоћ студента архитектуре Воје Мидића, дошао је до штампара Јована Лукса из Старог Бечеја, који је одлучио да у својој штампарији одштампа мапу. Јануара 1937. одштампано је првих 250 примерака, а убрзо је изашло и друго издање од 1.000 примерака. Мапу графика на којима је приказана тешка рударска свакодневица и мукотрпан рад, али и раскалашни живот профитера, за који је предговор написао књижевник Јован Поповић, Управа града Београда забранила је већ у фебруару 1937. године.
Боравак у Шпанији мини|Кун (лево) са саборцем у Шпанији, 1937.