Руску поларну експедицију 1900–1902 затражила је Академија наука у Санкт Петербургу да проучава Арктички океан северно од Новосибирских острва и трага за легендарном земљом Саникова. Предводио га је балтички немачки геолог и истраживач Арктика барон Едуард фон Тол на броду Зарјa. Тол и његова три помоћника нестали су крајем 1902. док су истраживали острво Бенет . Један од кључних чланова експедиције био је Александар Колчак, тада млади истраживач и поручник руске морнарице, а касније и привремени владар Русије у периоду грађанског рата. Колчак је такође водио спасилачку мисију, са циљем да пронађе Тола и његову посаду.

Позадина мини| Барон фон Тол Током 1884–1886, Тол је помагао Александру фон Бунгеу у његовом истраживању Нових Сибирских острва и обала Арктичког океана од ушћа Лене до ушћа Јане. Тол је тада пронашао кости мамута на острвима Котелни и Болшој Љаховски и угаљ у Новом Сибиру.

Једног ведрог дана, Тол је уочио, са острва Котелни, нејасне обрисе непознатог острва које се налази неких 100 км (62 миље) североисточно, са стрмим обалама и планинама у облику стубова. Он је веровао да је то легендарна земља Саникова, која је у то време на мапама била означена испрекиданом линијом.

По повратку са Новосибирских острва 1893. године, Тол је започео енергичну кампању за поморску експедицију у то подручје, која је укључивала детаљну презентацију Академији наука. Он је убедио Академију да истражи подручја источно од острва Тајмир и потенцијални морски пут до Беринговог мореуза, тврдећи да Американци теже истом циљу и да им не треба дати приоритет. Пројекат је каснио због високих трошкова, а тек 31. децембра 1899. одобрен је од стране Николаја II, који је именовао Тола за шефа експедиције.

Планирање и припрема лево|мини| Велики кнез Русије Константин Константинович, покровитељ експедиције Велики кнез Константин је одиграо важну улогу у организовању експедиције, због чега је његов портрет постављен у трпезарији Зарије. Као морнарички официр, Константин је показао велико разумевање и интересовање за експедицију и помогао да се њена финансијска средства повећају са 240.000 на 509.000 рубаља. Експедиција је била добро снабдевена, а њене припреме су протекле без непотребних одлагања.

Према коначном плану, након прегледа Новосибирских острва, експедиција је требало да плови на исток, обиђе рт Дежњoв и стигне у Владивосток. Требало је да се подели у две групе, са мањом помоћном групом одговорном за испоруку намирница на Новосибирска острва.

Експедицијски брод је изграђен 1873. године у Норвешкој, а затим коришћен за лов на фоке у близини Гренланда под именом Харалд Харфагер. Биla је то баркa за једрење са парном машином сличном Фраму и СС Веги. По препоруци Фридтјофа Нансена купљена је за 60.000 рубаља и преименована у руски: Зарја (Зора).

Преименован у Зарја, брод је послат у бродоградилиште Колина Арчера у Ларвику да би био у великој мери модификован како би се носио са ледом. Колин Арчер, норвешки бродоградитељ, пројектовао је и саградио брод Фрам Фритђофа Нансена, који се 1896. вратио неоштећен са дугог пута у северном поларном океану током Нансенове експедиције „Најдаљенији север“, 1893–96. Арчер је такође опремио <i id="mwWg">Соутхерн Цросс</i> за експедицију Соутхерн Цросс 1897. како би постао поларни брод. Арчер је снажно ојачао Зарју унутрашњим оквирима и гредама, а палубне кућице су додате и модификоване. Опрема је промењена у баркентине (квадратно једро само на предњем јарболу). У октобру 1899. године брод је добио сертификат норвешких власти за трогодишњу експедицију на Арктику.

Опрема за хидролошке студије наручена је у Енглеској, Шведској и Русији. Хидролошке припреме су започете прекасно, а Колчак, који је био одговоран за радове, борио се да их заврши на време. Такође је посетио Нансен у Норвешкој ради консултација и обуке, а затим је отпутовао у Москву и Архангелск где је регрутовао три члана посаде. Једног од њих, Семјона Евстифејева, Тол је касније похвалио као свог најбољег морнара.

Посада Научни део експедиције чинило је следеће особље:

Барон Едуард Тол – шеф експедиције, геолог и зоолог. Константин Воллосович – шеф групе за помоћ од 11 људи, геолог. Николај Коломејцев - поручник и капетан Зарије . Раније је учествовао у истраживањима Белог мора на ушћу реке Јенисеј Фјодор Матисен - поручник и помоћник Коломејцева. Био је члан експедиције на Свалбард 1899 . Александар Колчак – поручник, хидрограф, хидролог, магнетолог, хидрохемичар и картолог . Алексеј Бјалињицки-Бируља – главни зоолог из Зоолошког музеја Руске академије наука. Фридрих Зеберг - астроном и магнетолог. Херман Е. Валтер – доктор медицине и бактериолог. Године 1899. учествовао је у експедицији која је истраживала земље у близини Мурманска и Нове земље . Виктор Катин-Јарцев – доктор медицине у политичком изгнанству. Заменио је Волтера који је умро од срчаног удара 21. децембра 1901. Михаил Брусњев – инжењер у политичком изгнанству. ОФ Ционглински – студент у политичком изгнанству.

мини| Чланови експедиције на броду Зариа . Горњи ред, трећи с лева: Колчак.Други ред: Коломејцев, Матисен, Толл, Валтер, Сееберг и Бјалињицки-Бируља Тим за подршку укључивао је:

Никифор Бегичев Николај Безбородов – морнар. Семјон Евстифејев - морнар. Василиј Горохов - морнар Иван Кљуг – ватрогасац Иван Малигин – морнар, касније замењен мусир Степан Расторгуиев Трифон Носов – ватрогасац Едуард Огрин – главни инжењер Николај Протођаконов – морнар. Гавриил Пизирев – ватрогасац Алексеј Семјашкин – морнар, касније замењен мусхером Петром Стрижевом. Едуард Ширвински - инжењер Сергеј Толстов - морнар. Фома Јаскевич – кувар. Василиј Железњаков – кормилар

Почетком априла 1900. цео тим се окупио у норвешком граду Ларвик, где је Зарију постављао бродоградитељ Колин Арчер. Одатле су отпловили у Осло да донесу научну опрему и залихе угља, а затим у Санкт Петербург. Дана 29. маја, Николај II је посетио брод и помогао да се поново снабдева угљем. Неколико дана касније брод је посетио велики кнез Константин.

Експедиција

Прва навигација мини| Чланови експедиције на Зарју Дана 8. јуна 1900. Зарија је напустила Санкт Петербург и кренула у правцу Кронштата и Финског залива, где је имала мањи проблем. Док се то поправљало у Талину, Тол је напустио брод, прешао залив и отишао возом у Осло да се посаветује са Нансеном, а затим у Берген да се састане са Зарјом. Од Бергена до Тромсеа брод је водио посебно ангажовани локални пилот. У Тромсоу, док је посада чекала на допрему угља из Енглеске, догодила су се два велика инцидента: Малигин је ухапшен после пијане туче, а Семјашкин је оболео од венеричне болести и др Валтер га је прогласио неспособним за обављање својих дужности.

Дан након што је прошао Норд Кејп, 11. јула 1900. Зарја је пришла Пољарном да допуни свој угаљ. Тамо су Тол и Коломејцев имали велику свађу око својих улога у експедицији, која се завршила тако што је Коломејцев затражио да буде разрешен дужности. Њихови стилови командовања били су веома различити: Толл је жудео за другарским односом и третирао је морнаре као једнаке, док је Коломејцев покушавао да држи дистанцу од људи и изрицао оштре казне за непослушно понашање. Коломејцев је сматрао да Толов став поткопава његов ауторитет као команданта Зарије.

После неуспешних покушаја посредовања, Колчак је такође понудио оставку. Ово је утицало на ублажавање сукоба, пошто Тол није могао да приушти да изгуби два своја кључна помоћника. Ујутро 12. јула, експедиција је укрцала 60 паса за саонице и два гоњача Петра Стрижева и Степана Расторгујева, заменике Маљигина и Семјашкина.

Дана 18. јула Зарја је напустила Колски залив, а следећи Колчак и Бјалињицки-Бируља обавили су своја прва хидролошка и зоолошка посматрања. Колчаку су помогли Бегичев и Железњаков који су изразили интересовање за његове студије.

До 22. јула Зарја је прошла острво Колгујев, а 25. јула се приближила Вајгачу. Тамо је Тол уговорио састанак са шкуном која је била ангажована да испоручи угаљ за експедицију од Архангелска до Југорског мореуза. Не видећи шкуну, Тол је одлучио да је не чека, већ да покуша да што пре стигне до рта Чељускин. Ово би омогућило експедицији да презими на источном Тајмиру и истражи лоше мапирана подручја у близини. Следећег дана, Зарја је наишла на ледена поља и била приморана да скрене са своје руте ка југу.

Дана 30. јула на хоризонту су се појавили обриси острва Сибирјаков. Толл је одлучио да ту стане да се одмори и обави одржавање котлова. Наишла је група поларних медведа, а неколико их је убијено због хране.

Дана 5. августа експедиција је променила руту ка полуострву Тајмир. Од тада је морао да се заустави чак 19 дана насукан у леденим пољима и плићацима. У ноћи 3. септембра видео је своју прву аурору. Убрзо су морнари приметили светло испред себе и одлучили да је то ледоломац Јермак, али је астроном Себерг схватио да је то била Венера.

Зима у Тајмиру мини| Колчак зими у Тајмиру 1900–1901. Дана 22. септембра 1900. експедиција је стала на у заливу Колин Арчер. Догађај је обележила журка, уз шампањац и ракију за официре и пиво за морнаре. Убрзо након тога Зарија се потпуно заледила. На леду је постављена метеоролошка станица, користећи једра за зидове. Станица је имала телефонску везу са бродом која је коришћена за слање резултата посматрања сваког сата. За разлику од Норденскиолда и Нансена, који су успели да прођу рт Чељускин пре зимовања, Тол није успео да стигне до источног Тајмира. То би утицало на цео ток експедиције и на крају довело до њеног трагичног исхода. Преовлађујући југозападни ветрови гурају у океан топле воде великих сибирских река, што заузврат враћа тешка ледена поља ка обали. Да би уштедео време, Тол је планирао да стигне до Источног Тајмира кроз тундру на псећим запрегама, прешавши рт Чељускин у пролеће 1901. Овај задатак би био немогућ без снабдевања на рути. Одлучио је да организује такво снабдевање пре поларне ноћи, и 10. октобра, заједно са Колчаком, Носовим и Расторгујевим, напустио је Зарју на две тешко натоварене санке.

Група се кретала 3-4 сата дневно, по времену са температурама испод -30 °C напољу и -20 °C у шатору. 15. октобра стигли су до залива Гафнер и тамо оставили залихе хране. Мало пре него што се вратио у базу, Тол је видео јаребицу и ирваса како се крећу на југ, (претпоставио је) из северније земље. Овај догађај је поново охрабрио Тола у његовој потрази за земљом Санникова.

Поларна ноћ стигла је само дан након што се група вратила у базу 19. октобра. Донео је хладно време, са температурама знатно испод -30  °C на отвореном, око 0  °C на метеоролошкој станици и око 8  °C на палуби. Највише времена је утрошено на читање књига о поларним експедицијама, а у фебруару 1901. Колчак је направио презентацију о Великој северној експедицији, док је Бируља описао природу око Јужног пола. Током зимовања четири особе су показале симптоме скорбута, али су ефикасном интервенцијом др Валтера сузбијени. У међувремену, Тол је умало убио Коломејцева и Расторгујева тако што их је три пута послао у снежне мећаве до ушћа реке Тајмир и насеља Диксон и Голчиха, без одговарајуће карте. Као резултат тога, пар није успео да лоцира реку Тајмир и на крају су се одвојили од главне експедиције, пропутујући више од 800 км и стигли до реке Дудинке (притоке Јенисеја) до маја 1901. Ова путовања су резултирала значајним корекцијама локалног карте и у открићу реке Горњи Тајмир.

Неоткривене северне земље