Избеглице Грчког грађанског рата су припадници и присталице поражених комунистичких снага који су побегли из Грчке као политичке избеглице за време и након Грчког грађанског рата 1946—1949. године.
Колапс Демократске армије Грчке и накнадна евакуација Комунистичке партије Грчке у Ташкент 1949. довели су до напуштања земље на хиљаде људи. Процењује се да је до 1949. преко 100.000 људи отишло из Грчке у Југославију и источни блок, посебно у СССР и Чехословачку. То укључује десетине хиљада деце избеглица које је Партија насилно евакуисала. Рат је изазвао широка разарања широм Грчке, а посебно у регионима Македоније и Епира, због чега су многи људи наставили да напуштају земљу чак и након што је завршио.
Рат Након што су инвазионе силе Осовине поражене, одмах су избиле борбе између Демократске армије Грчке и грчке владе која се вратила из егзила. Многи људи су одлучили да врате своју оданост ономе што су сматрали законитом владом Грчке. Убрзо је избио Грчки грађански рат између две супротстављене стране. Многи сељаци, левичари, социјалисти, понтијски Грци, кавкаски Грци, етничке мањине из северне Грчке попут словенских Македонаца и идеолошки комунисти придружили су се борби на страни Партије и Армије. Подршка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Социјалистичке Народне Републике Албаније помогла је Демократској војсци Грчке да настави своју борбу. Војска је у великој мери регрутовала заједницу у Македонији. Процењује се да су до 1949. од 40 до 60 процената припадника војске чинили словенски Македонци или од 11.000–14.000 борбених снага Партије. С обзиром на њихову важну улогу у бици, Партија је променила своју политику према њима. На петом пленуму Партије, 31. јануара 1949. године донета је резолуција којом се проглашава да ће после победе словенски Македонци наћи своју „националну обнову“ у оквиру уједињене грчке државе. Иако су дали кључни допринос ратним напорима Комунистичке партије Грчке, њихов допринос није био довољан да преокрене ток.
До пролећа 1947. комунистичке снаге су контролисале већи део грчких руралних подручја, али тек треба да постигну значајну подршку у градовима. У исто време, многи грчки затвори били су пуни партизана Војске, чланова Фронта и других прокомунистичких грађана. Хиљаде људи погубљено је због тврдњи да су починили зверства над грчком државом. Након пораза Демократске армије на Пелопонезу, нови талас терора проширио се на подручја под контролом владе Атине. Привремена влада, са седиштем на планини Вице, убрзо је одлучила да сву децу узраста од 2 до 14 година евакуише из свих области које је контролисала Привремена влада, од којих су већина била из македонских породица. До 1948. области које је контролисала Привремена влада сведене су на руралну грчку Македонију и Епир. Убрзо су многи рањени партизани и старији људи заједно са децом избеглицама евакуисани у Народну Републику Албанију. Након 1948. године југословенска влада је одлучила да затвори југословенско-грчку границу, што је заузврат навело многе протитовске снаге у Народноослободилачком фронту да побегну у Југославију. Упркос томе, словенски Македонци су наставили да се боре у редовима Демократске армије. Према неким проценама, до 1948. Словенски Македонци су чинили преко 30% борбених снага Демократске армије али је Комунистичка партија оспорила ове процене. Након тога, Национална армија је почела да консолидује своју контролу у областима које је претһодно контролисала Привремена влада. Многа села су уништена у борбама, а расељени сељани су често бежали из земље преко Албаније у Југославију. Један случај је село Пименикон (Бабчор) у региону Касторије које су наводно елиминисали грчки бомбардери 1948. године, раселивши стотине људи. У то време Демократска армија је ефективно контролисала делове северне Грчке, заједно са областима Македоније где су Македонци представљали јасну већину, заједно са великим делом Епира. Почетком 1949. повећана америчка помоћ Народној армији, раскол Тито-Стаљин, проблеми са регрутовањем за Демократску армију, као и велики порази на острвима и на Пелопонезу, помогли су да се дестабилизује положај Армије.
Многи људи су побегли због колапса Демократске армије а такође се тврди да су многи Словени Македонци побегли да би избегли могући прогон од стране Националне армије која је напредовала. Егзодус Македонаца из Грчке био је искуство етничких Македонаца који су напустили Грчку као резултат грађанског рата, посебно у Северној Македонији и етничкој македонској дијаспори. Партија тврди да је укупан број политичких избеглица био 55.881 а процењује се да је 28.000–32.000 деце евакуисано током Грчког грађанског рата. У документу СФРЈ из 1951. године стоји да је укупан број словенских Македонаца који су напустили Грчку током грађанског рата био 28.595 док неки етнички македонски извори наводе да је број избеглица износио преко 213.000. Међутим, обелодањени документи ЦИА указују да је грчка влада била вољна да пребаци 50.000 етничких Македонаца у Југославију из Грчке 1953. године. Током рата хиљаде комуниста је убијено, затворено или им је имовина конфискована. Штаб Демократске армије у Грчкој известио је да је од средине 1945. до 20. маја 1947. само у Западној Македонији мучено 13.259, затворено 3.215, а погубљено 268 без суђења. У истом периоду спаљено је 1.891, а опљачкано 1.553, а силом је пресељено 13.553 људи. Од многих Македонаца који су били затворени, многи би често формирали своје групе у затворима. Тврди се да су се грчки логори налазили на острвима Икарија и Макронисос, затвор Авероф код Атине и затвори у Солуну и Лариси.
Деца избеглице Дана 4. марта 1948. комунистички медиј „Радио Слободна Грчка” објавио је да ће сва деца млађа од 15 година бити евакуисана из области под контролом Привремене владе. Старије жене су добиле инструкције да децу преведу преко границе у Југославију и Албанију, док су млађе жене отишле са партизанима у брда. Удовице погинулих партизана убрзо су постале сурогат мајке за децу и помагале им на њиховом путу у Источни блок. Многима су евакуисана и деца. До 1948. десетине деце су већ умрле од неухрањености, болести и од разних повреда. Процењује се да је 8.000 деце одведено из области Касторије у наредним недељама. Деца су распоређена у групе и кренула ка албанској граници. Партизански старатељи (често младе жене и мушкарци) морали су да помажу и подржавају децу док су бежала од грађанског рата. thumb|Деца избеглице беже преко границе thumb|Избеглице Хиљаде грчко-македонске, понтијске грчке, кавкаске грчке, словенске македонске и цинцарске деце евакуисано је из подручја под комунистичком контролом. Извештај Специјалног комитета Уједињених нација за Балкан потврђује да су села са етничким (словенским) македонским становништвом била далеко спремнија да дозволе евакуацију своје деце. Они су сада познати као Децата Бегалци („деца избеглица“) у Северној Македонији и етничкој македонској дијаспори. Процењује се да је 1948. и 1949. године евакуисано од 28.000 до 32.000 деце. Изузеци су направљени за децу млађу од две или три године која су остала са мајкама, док би остатак требало да буде евакуисан. До 1950. године многа од ове деце су била распрострањена по целом Источном блоку. У Румунији је било 5.132 деце, у Чехословачкој 4.148, у Пољској 3.590, у Мађарској 2.859, а 672 је евакуисано у Бугарску.
Званични грчки став је био да су ову децу комунисти насилно одузели родитељима да би била васпитана у социјалистичком систему. Отмицу деце грчки историчари и политичари називају Паидомазома (Παιδομαζωμα), алудирајући на османски данак у крви. Термин „политичка избеглица“ је био нејасан и у неким случајевима обмањујући у случају Грчког грађанског рата, и укључује различите категорије људи. Тешко је утврдити број људи који су напустили Грчку због „оправданог страха од прогона на основу расе, вере, националности, друштвене класе или политичких уверења“, јер Женевска конвенција из 1951. предвиђа одређивање избеглице. Многи људи су отишли добровољно, а други су били приморани да следе герилце у источној Европи.
Евакуације Почетком 1949. ситуација за комунисте је постала тешка. Грчко-југословенска граница је затворена и групе избеглица беже преко албанске границе. Одавде би се распршили у остатак источног блока. Многи партизани нису преживели пут који је уследио, а многи су погинули. Потакнула их је нада да ће се борити за Грчку комунистичку партију и Демократску армију Грчке из других делова света. Многи други су били избеглице чији су домови и предузећа уништени током грађанског рата. Друге су владине снаге ипак протерале због сарадње са бугарском Охраном током рата. Хиљаде људи побегло је преко границе пре него што је грчка влада успела да поново успостави контролу на територији коју су држали комунисти. Хиљаде избеглица почеле су да беже преко источног блока. Многи су завршили у Совјетском Савезу, Чехословачкој и широм источног блока. На хиљаде је отишло у Аустралију, Сједињене Државе и Канаду. Овај процес је трајно одвојио многе породице са браћом и сестрама често одвојеним једни од других. Било је уобичајено да мајке изгубе контакт са својом децом и да их више никада не виде. Највидљивији ефекат грађанског рата било је масовно исељавање.
Године 1947. издат је правни акт Л-2. То је значило да ће свим људима који су се борили против грчке владе током Грчког грађанског рата и напустили Грчку бити одузето држављанство и забрањен им је повратак у земљу. Дана 20. јануара 1948. године издат је правни акт М који је дозволио грчкој влади да конфискује имовину оних којима је одузето држављанство. Ово је практично протерало поражену Комунистичку партију и њене присталице који су напустили Грчку.
Егзодус Mакедонаца из Грчке, односно словенских Македонаца, односи се на хиљаде словенских Македонаца који су евакуисани, побегли или протерани током Грчког грађанског рата у годинама од 1945. до 1949. године, од којих су многи побегли да би избегли прогон. Иако су ове избеглице класификоване као политичке избеглице, постојале су тврдње да су биле и мете због свог етничког и културног идентитета. Многи словенски Македонци стали су на страну Партије која је 1934. изразила намеру да се „бори за национално самоопредељење потиснутих словенских Македонаца и након што је она донела резолуцију на свом Петом пленуму 31. јануара 1949. године у којој ће „после победе Партије, сви Словени-Македонци наћи своју националну обнову у оквиру уједињене грчке државе“. Етнички Македонци су се борили заједно са Демократском армијом под својим војним крилом и Националним ослободилачким фронтом. Од свог оснивања до спајања са Демократском армијом, Национални фронт се борио уз Комунистичку партију Грчке. До 1946. хиљаде Словена-Македонаца укључило се у борбу против Фронта а поред њих су се у редовима истицали и Цинцари из региона Касторије. Под Националним фронтом, словенско-македонској култури је дозвољено да живи у Грчкој. Преко 10.000 деце је ишло у 87 школа, штампане су новине на македонском језику и отворена позоришта. Како су се владине снаге приближиле ови објекти су или затворени или уништени. Многи људи су се плашили угњетавања и губитка својих права под влашћу грчке владе, што је заузврат довело до тога да многи људи побегну из Грчке. До 1948. године, Демократска армија и Привремена влада су ефективно контролисале само области северне Грчке у које су била укључена и словенско-македонска села.
Након што је Привремена влада 1948. објавила да ће сва деца напустити подручја Грчке под контролом Демократске армије, многи Словени-Македонци су напустили ратну зону. Неки извори процењују да је десетине хиљада Словена-Македонаца напустило Грчку у наредном периоду. Егзодус Словена-Македонаца из Грчке Македоније настављен је и након Грчког грађанског рата. Већина избеглица је евакуисана у Источни блок, након чега су се многи вратили у Социјалистичку Републику Македонију.
Избеглице у иностранству