Национална шизма у Грчкој () је био низ сукоба између краља Константина I Грчког и премијера Елефтериоса Венизелоса у вези са спољном политиком Грчке у периоду 1910–1922, од којих је преломна тачка била да ли Грчка треба да уђе у Први светски рат. Венизелос је подржавао савезнике и желео Грчка да се укључи у рат на њиховој страни, док је про-немачки краљ желео да Грчка остане неутрална, што би погодовало плановима Централних сила. Неслагање је имало шире импликације, јер би утицало и на карактер и улогу краља у држави. Отпуштање Венизелоса од стране краља довело је до дубоког личног раздора између њих двојице и у каснијим догађајима, њихови следбеници су се поделили у два радикално супротстављена политичка табора који су утицали на грчко друштво.
Након што је Бугарска ушла у рат против Србије у септембру 1915, Венизелос је 4. октобра у парламенту постигао гласање за позив на регрутацију, поштујући савезнички уговор између Грчке и Србије. Следећег дана је био умешан у инвазију савезничких снага на Солун које би успоставиле македонски фронт за помоћ Србији, али је краљ одбио да потпише регрутацију, оптужио га за издају за инвазију на Солун и приморао га да поднесе оставку 2. у току те године (1915). Маја и јуна 1916. године, палата је супротставила стисак Антанте у Солуну предајом војне тврђаве заједно са половином источног дела Македоније немачко-бугарским снагама – неслагања двојице људи је сада ескалирао ка тајном грађанском рату. У августу 1916. Венизелосови следбеници су успоставили привремену владу „Националне одбране“ која је укључивала северну Грчку, Егејска острва и Крит, и стали су на страну Антанте. Овај чин, који је практично поделио Грчку на два ентитета, имао је за циљ да поврати поверење Антанте заједно са изгубљеним регионима Македоније и да поврати контролу над северном Грчком, која је постепено изгубљена након искрцавања све веће армије Оријента, годину дана раније. После интензивних дипломатских преговора, оружаног сукоба у Атини између савезничких и ројалистичких снага са десетинама жртава, од којих неке услед линча од стране ројалистичке паравојне организације, и накнадне петомесечне поморске блокаде (јужног дела) грчког краљевства, краљ Константин је абдицирао 11. јуна 1917 (његов најстарији син Ђорђе је заобишао, јер је такође био против Антанте), а на месту краља наследио га је други син Александар. Венизелос се вратио у Атину 29. маја 1917, а Грчка, поново уједињена, али под француским примирјем, званично се придружила рату на страни савезника.
Иако је Грчка изашла као победник и обезбедила нову територију Севрским споразумом, последице ове поделе биле су главне одлике грчког политичког живота до 1940-их и допринеле су поразу Грчке у грчко-турском рату, слому Друге грчке републике. Национални раскол је одражавао разлике између „Нове Грчке“ стечене после Балканских ратова 1912–13. коју су чинили Тракија, Македонија, Епир, Крит и северноегејска острва у односу на „стару Грчку“ која се састојала од пре 1912. територије. Генерално, људи у „Новој Грчкој“ су били више венизелисти, док су људи у „старој Грчкој“ били много више ројалисти.
Историја сукоба right|thumb|180px|Краљ Константин I Грчки thumb|200px|Демонстрације у Атини у корист Константина, лето 1915. Главни узрок сукоба био је спор између Венизелоса и краља Константина око власти у Грчкој, у којем је развој правог представништва био спор од стварања државе. Све до 1870-их и краљево прихватање принципа да лидеру већинске странке у парламенту треба дати мандат да формира владу, формирање политичких групација око вође који би могао да влада ако би то одговарало краљу значило је да је наводно парламентарна влада је заправо била по монарховом нахођењу. Многи реформисти и либерали су сматрали да је мешање монархије у политику штетно. Негативан став јавности према монархији појачан је поразом грчке војске, на челу са Константином (тадашњим престолонаследником), у грчко-турском рату 1897. Многе од ових нада у реформу делили су и млади официри у армији, који су се осећали пониженим поразом, а који су били под утицајем републиканизма.
Формирана је „Војна лига“ и 15. августа 1909. издали су декларацију у касарни у Атини. Покрет, који је захтевао реформе у влади и војним пословима, наишао је на широку подршку јавности; Краљ Ђорђе је био приморан да попусти пред захтевима војске. Он је именовао Киријакулиса Мавромихалиса за премијера и прихватио отпуштање принчева из војске. Међутим, убрзо је постало очигледно да руководство Лиге није у стању да управља земљом, па су тражили искусног политичког вођу, који би такође по могућности био антимонархистички настројен и неукаљан „старопартијским“ старим система. Официри су таквог човека пронашли у лику Елефтериоса Венизелоса, истакнутог критског политичара, чији су сукоби са принцом Ђорђем "потврдили" његову антимонархистичку и републиканску акредитацију. Венизелосовим доласком Лига је била по страни, а енергични и релативно млад политичар убрзо је завладао политичким животом Грчке. Његова влада је спровела велики број закаснелих реформи, укључујући стварање ревидираног устава. Међутим, он је такође успоставио блиске односе са краљем, одупирао се позивима да се ревизиона скупштина трансформише у уставну, па је чак и вратио кнезове на њихове положаје у војсци, са престолонаследником Константином као главним генералом. Поновно успостављање принчева у војсци, попут ројалистичких официра попут Метаксаса (којег је Венизелос именовао за свог ађутанта) и Дусманиса, изазвало је протесте официра Војне лиге (као што су Зорбас и Зимвракакис), док је долазак француске војне мисије у Грчку (1911–1914), није био добродошао од стране престолонаследника.
Венизелосове реформе су сломиле утицај Куће Глуксбурга на државну службу. У друштву у којем је традиционална лојалност кланова и породице често одређивала политичку лојалност, стварање машине за покровитељство лојалне Либералној партији поларизовало је грчко друштво између оних који су имали користи од покровитељства и оних који нису. Они који су се осећали искљученим, природно су гледали према традиционалном дистрибутеру покровитељства, краљевској породици, како би били противтежа либералима.Kaloudis, George (December 2014). "Greece and The Road To World WAr I: To What End?". International Journal on World Peace, стр. 10
Балкански ратови Са избијањем Балканских ратова, Константин је одмах поново постављен за главнокомандујућег, а успеси војске на терену, посебно у Другом балканском рату против Бугара, помогли су многима да забораве његов рекорд 1897. године. Краљ Константин, био је слављен као "лаворовенчани" и "Бугароубица". Међутим, током овог рата избила је прва тензија између Константина и Венизелоса, у спору око курса војске после победе код Сарандапора. Константин је желео да крене на север, ка Монастиру, бојећи се у супротном да би грчка војска могла бити опкољена, док је Венизелос био забринут да се војска окрене на исток и заузме стратешки важан град и луку Солун. Узнемиреност Венизелоса била је удвостручена чињеницом да су и Бугари бацили око на град, најважнији у Македонији, и према њему слали своје трупе. На крају је Венизелос победио, а Грци су заузели град само неколико сати пре доласка Бугара. Ова епизода тада није била објављена, а након ратова краљ и премијер, обојица веома популарни, виђени су као застрашујуће партнерство на челу грчке државе. Међутим, антивенизистичка опозиција у парламенту постепено је почела да се окупља око краља. После Другог балканског рата и током преговора о Букурешком уговору, Венизелос је био жестоко критикован због превише попустљивости према Бугарској. Бугарска је коначно заузела земље Западне Тракије, иако их је током рата заузела грчка војска. Што се тиче лучког града Кавале, интервенција кајзера Вилхелма у корист Грчке била је кључна за његово задржавање. Венизелос је у парламенту подржао да није против грчких интереса ако Бугарска обезбеди Тракију, јер би Грчка добила "стабилну кичму".
Енвер-паша, османски министар рата и члан тријумвирата који је владао Отоманским царством, одлучио је у јануару 1914. да „очисти“ област Јоније у Анадолији од њених грчких становника, а маја 1914. основао је „Посебну организацију“ против јонских Грка. Операција "чишћења" Грка изазвала је смрт најмање 300.000 јонских Грка и, како је била намера, изазвала је више хиљада преплашених избеглица да побегну преко Егејског мора у Грчку. У јулу 1914. „операција чишћења“ је прекинута након веома снажних протеста руских, француских и британских амбасадора у Узвишеној Порти, при чему је француски амбасадор Морис Бомпард посебно снажно говорио у одбрани јонских Грка. Све већа нетрпељивост режима према мањинама у Анадолији са новим акцентом на турски национализам уместо османизма, што се огледа у слогану „Турска за Турке!“ довео је до дилеме Грка у Анадолији при чему су биле доступне две опције, наиме да се Грчка приведе анадолским Грцима анексијом делова Анадолије или да се анадолски Грци доведу у Грчку уз размену становништва.
Конфликт Како је почео Велики рат, грчке власти су морале да бирају између неутралности и придруживања савезничким снагама. Директно учешће у рату на страни Централних сила није била опција, како због рањивости Грчке према Краљевској морнарици, тако и због тога што се од почетка (октобар 1914.) традиционални непријатељ Грчке, Отоманско царство, придружио немачкој страни. Отуда је неутралност била курс који је фаворизовала већина пронемачких Грка, укључујући старије, немачко образовано руководство Главног штаба, које је имало велики утицај на краља. Током прва два месеца рата, Отоманско царство је задржало про-немачку неутралност а британска, француска и руска влада водиле су кампању смиривања како би покушале да Османлије задрже неутралност. Венизелос је 18. августа 1914. рекао британском министру у Атини сер Френсис Елиоту да жели да Грчка уђе у рат са савезничком државом, али је оштро одбијен, рекавши да савезници више воле да Отоманско царство остане неутрално. Дана 29. октобра 1914. године, Османлије су напале Русију у нападу на Црно море, а 4. новембра 1914. Британија, Француска и Русија су објавиле рат Османлијама. Након османске одлуке да уђу у рат, савезници су били отворенији за давање обећања Грчкој о испуњењу идеје о великој Грчкој. Међутим, савезници су и даље желели да Бугарска остане неутрална. Венизелос је био веома разочаран што су Савезници више волели да Бугарска буде неутрална него да се Грчка бори на њиховој страни.Kaloudis, George (December 2014). "Greece and The Road To World WAr I: To What End?". International Journal on World Peace, стр. 14-15